Битка код Врпила (1491), победа хрватске властеле над великим одредом османских акинџија који су се преко Крбавског поља враћали из Крањске у Босну.

Позадина Крбава је предео у јужној Лици између планине Пљешевице на истоку и нижих планина (Стаза, Троврх и Ресник) на западу. У средњем веку Крбава је била хрватска жупа, којом су до 14. века владали кнезови из породице Гусића, а од 14. века кнезови Курјаковићи, који су се после 1382. проширили и на Лику, Бужане и Баг. Почетком 15. века Курјаковићи су од хрватско-угарског краља Сигисмунда добили грофовску титулу. После пада Босне (1463) почели су редовни турски упади у Крбаву, која се налазила на главном путу турских пљачкашких одреда који су из Кључа преко горње Уне и Удбине упадали у Приморје и даље у Истру, или обиласком преко Модруше и Костела у Крањску. Кроз Крбаву су пролазили и турски одреди који су из Бихаћа преко Модруша ишли у долину Саве, Крањску или Истру.

Битка При повратку из пљачке по Крањској, турски одред јачине око 10.000 коњаника са бројним робљем дочекан је и разбијен од хрватских трупа у боју код Врпила близу Удбине 1491. године. Хрватску војску водио је бан Ладислав Егервари, а учествовали су са својим одредима и кнезови Франкопани (Иван Франкопан Цетински, Миховил Франкопан Слуњски и Бернардин Франкопан Модрушки) и Карло Гусић Крбавски. Турска лака коњица дочекана је у заседи у планинским кланцима и тешко потучена: по хрватским изворима Турци су изгубили око 1.500 мртвих и исто толико заробљених, а ослобођено је око 18.000 робова.

Османске снаге Турске снаге састојале су се од око 10.000 акинџија, лаких коњаника наоружаних сабљама и пројектилиним оружјем (луковима и џилитима), без оклопа, али веома покретљивих, издржљивих и насртљивих у борби. Уз то, већину турске војске чинили су прекаљени ратници, са ратним искуством стеченим у сталним пљачкашким походима.

Хришћанска војска Снагу хришћанске војске није лако одредити. Хрватска војска крајем 15. века састојала се од коњичких одреда појединих великаша (такозваних бандерија) и лако наоружаних пешака, већином наоружаних кметова подигнутих са поседа локалне властеле. По сачуваној одлуци Хрватског сабора из 1478, сваки властелин у Хрватској био је дужан да на банов позив дође наоружан на коњу и да наоружа по једног коњаника и једног пешака на сваких 25 кметова на свом поседу, а одређено је и обавезно оружје. На папиру, Хрватска је пре битке на Крбавском пољу (1493) могла да опреми 20 бандерија од по 500 коњаника (око 10.000 људи), али већина великаша, изузев најбогатијих кнезова, није могла да опреми читаву бандерију. У свакој бандерији половина су били лаки коњаници (кметови и слободњаци наоружани копљем, мачем и штитом, без оклопа), а остатак тешка коњица, састављена од властеле, њихових најамника и зависних племића, оклопљена у мањој или већој мери, према статусу и имовном стању ратника. Издржавање коњаника било је веома скупо: тако је 1533. плата једног коњаника износила чак 3 златна форинта месечно, тако да је чета од 100 коњаника коштала чак 3.600 форинти годишње, што су могли да приуште само најбогатији великаши. Што се пешака тиче, по одлуци сабора сваки је требало да има лук, штит и кратки мач или топуз, али је већина властеле била сувише сиромашна да потпуно опреми своје кметове. Мали број професионалних пешака-најамника, који су чинили посаду у најважнијим краљевским градовима на граници, били су артиљерци или наоружани као тешка пешадија по угледу на швајцарске најамнике, заштићени лаким оклопом и шлемом, са копљима, хелебардама и малим бројем (до 10%) самострела и аркебуза-фитиљача. Краљевске трупе у Хрватској биле су малобројне: око 1500. хрватско-угарски краљ је у Хрватској издржавао само 1.152 коњаника и 200 пешака.

С обзиром да је у бици код Врпила учествовао сам хрватски бан са још четворицом кнезова, хрватске снаге морале су бити знатне. Бан је свакако довео комплетну коњичку бандерију (око 500 коњаника), а свакако и мањи број тешких пешака-најамника, колико се могло одвојити из посада по оближњим градовима на граници. Четворица присутних кнезова могли су да опреме бар по пола бандерије сваки, а можда и више, а свакако су подигли на оружје све расположиве кметове, пошто су Турци пролазили кроз њихове поседе. У време краља Сигисмунда (1435), кнезови крбавски, цетински и крчко-сењско-модрушки могли су наоружају три комплетне бандерије (сваки по једну, око 1.500 коњаника), док су банска и краљевска бандерија, које су такође имале да бране Хрватску јужно од Купе, имале по 1.000 ратника.

Познато је да је за битку на Крбавском пољу, која је вођена у истом крају две године касније, хрватски бан Деренчин окупио око 3.000 коњаника и 2.000 пешака, осим наоружаних кметова. Осим бана, на Крбавском пољу учествовала су још осморица великаша: поред четворице који су били код Врпила, још Никола Франкопан Тржачки, јајачки бан Јурај Влатковић, као и Петар Зрињски и Фердинанд Берисбурх из Славоније. Тако се по аналогији Турцима код Врпила могло супротставити највише 1.500-2.000 коњаника (од тога можда половина под оклопом) и најмање неколико хиљада наоружаних сељака, са највише неколико стотина тешких пешака и стрелаца.

Последице Хрватска победа код Врпила зауставила је турске продоре у Храватску на више од годину дана, али су се Османлије спремале за освету. Тако је у лето 1493. нови продор Турака из Босне у Крањску и Хрватско Загорје дочекан на повратку на Крбавском пољу код Удбине од стране читаве хрватске војске, али су их овог пута боље наоружани Турци (опремљени оклопима и шлемовима и оружјем заплењеним у освојеним хрватским градовима) сасвим потукли. Код Крбаве је погинуо Иван Франкопан Цетински, а Никола Франкопан и Карло Крбавски су заробљени, док се само Бернардин Франкопан са свега неколико људи спасао бекством.

Референце

Литература

Спољашњи извори

Категорија:Историја Хрватске у средњем вијеку Категорија:1491.