Народна ношња Босилеградског крајишта настала је под утицајем услова средине и доступних сировина у том подручју. Због тога су се за израду одевних предмета углавном користиле вуна и конопља. Од лана се шила само одећа која се носила у посебним приликама, док се памук појавио касније. За разлику од неукрашених и грубих одевних предмета мушке ношње, женска ношња је много богатије украшена и префињенија. Најкарактеристичнији елемент ове ношње је саја – женска хаљина кратких рукава која се носила на подручју источно од Власине, у селима од Сурдулице до Босилеграда.

Народна ношња Босилеградског крајишта представља важан сегмент културне баштине овог подручја. Специфична је по својим шареним везовима и уникатним детаљима, који одражавају идентитет и традицију локалног становништва.

Женска ношња Женска ношња овог краја је далеко богатије украшена и префињенија од грубих платнених одевних предмета које су носили мушкарци. Као и мушка, првобитно се израђивала од белог сукна, али су касније преовладале загасите боје и шарени материјали. Веома је разнолика, али је карактеристична она која се може наћи чак и у Ћустендилу, а чији је главни елемент саја или сукман. Заснована је на одећи Старих Словена, али са орнаментиком на којој се уочава левантски утицај. Главни елементи женске власино-крајишке ношње су: Кошуља, бела хаљина – дугачка кошуља од конопље или платна, са везеним рукавима и горњим делом. Касније је израђивана од памука, са чипком на рукавима и врату. Саја или сукман – црна вунена горња хаљина са украшеним попрсјем, рукавима и рубом. Скутача, запрешка – кецеља ткана од вуне, са хоризонталним пругама у неколико боја, понекад и са срмом. У селу Божица код Сурдулице некада су се носиле две кецеље, напред и позади. Појас – тешки појас ткан сличном техником као и кецеља, затим сечен и шивен. Џубе или литак – дугачак прслук без рукава од тамне вунене тканине, постављен или непостављен, који се зими носи преко саја. Литак су ткале и украшавале жене и девојке. Жене су је украшавале златним, а девојке сребрним нитима и шљокицама. Кајче – капа коју носе младе удате жене, направљена од набране вунене тканине. Футаљка или тулбен (турбан) – покривка за главу коју носе удате жене, дугачка бела марама која је висила низ леђа, понекад довољно дугачка да досеже до колена. Забратка – једноставна бела марама, или црне боје за жаловање, која се носила у најисточнијем делу Србије. У међуратном периоду почеле су да се носе шарене, комерцијално штампане мараме (шамије). марама је била везана на потиљку, тако да су врх мараме и коса исплетена у танке плетенице висиле низ леђа. Верује се да је забратка била део сложенијег женског покривала за главу. Носила се у регионима Ниша, Врања, Пирота и Крајишта. Сколуви – дебеле плетенице које се истакнуто носе да би уоквириле лице, за разлику од редова веома финих плетеница које су некада носиле неудате девојке. Павти – сребрне или месингане украшене копче на појасу, понекад веома велике. Ђердани – огрлице од нијела причвршћене за горњи део саје. Игле – разне игле које се користе за украшавање кајчета и футаљке или за држање мараме на месту. Вунене чарапе, Опанци прешњаци – пресни, односно сирови опанци, прављени од непрерађене већ само усољене и на сунцу осушене говеђе, свињске, козје или бивоље коже. Кројени су према облику и величини стопала, а опутом провученом кроз отворе или омчице дуж ивице формиран им је облик и причвршћивани су за ногу.Лице опанка прешњака је веома плитко и често само делимично покрива горњи део стопала.

Саја Саја је најкарактеристичнији део ношње у области источно од Власине, од Сурдулице до Босилеграда. То је хаљина кратких рукава израђена од тамне чоје и богато украшена. Најстарије саје су шивене од црног ваљаног сукна које се називало бало и које су израђивале саме жене. Оне које су се носиле лети биле су обично беле, а понекад и зелене. Касније су их углавном израђивали занатлије, а због високе цене украса није била реткост да жене одсеку украсе са старе саје како би их пришиле на нову. Најзаступљеније су биле црне саје, али су се за девојке и младе жене израђивале и у браон и зеленкастој боји.

То је хаљина кратких и тесних рукава, дужине скоро до лаката. Напред је целом дужином отворена, а на грудима дубоко исечена, као шумадијски јелек. Део око изреза на грудима богато је украшен широким ручно рађеним ширитом, разнобојним вуненим гајтанима и жутом срмом – сурмом, свиленим везом и понекад тракама и перлама.. Везени део на грудима зове се ошвице, који је обрубљен набраним гајтаном на петљице, подкитом. На појасу саје, на десној страни налази се џеп, а са обе стране у доњем делу су два дубока засека – мулије. Рамена и нарочито рукави око лакта су богато украшени гајтанима и ширитом. На старијим сајама ту су биле шаре извезене танким црвеним и модрим вуненим гајтанима, док се у каснијем периоду за украшавање корсте бели и жути памук. Новије саје су врло често од фине црне чоје, богато украшене куповним гајтанима и ширитима златносјајне боје.

Мушка ношња Мушка ношња далеко је једноставнија и сведенија од женске. Старија варијанта била је веома слична шопској ношњи, направљена од белог сукна и обрубљена црним концем и гајтаном. Почетком 20. века, под утицајима из осталих делова Србије, посебно из Шумадије, делови ношње почели су да се израђује од тамније вунене тканине, углавном сукна бојеног тамносмеђом бојом у љускама ораха. Елементи мушке ношње су:

Кошуља – кошуља од конопље или платна, некада дужине и до средине бутина, без везених украса. Беневреци или бревеници – панталоне, које су се раније израђивале од топлог, али финог белог сукна, али од почетка 20. века чешће су се правиле од тамног. Вунене чарапе – високе беле чарапе које се носе преко панталона, плетене од небељене вуне. Опанци прешњаци – опанци од сирове коже, често израђивани у домаћинству, посувраћени тек толико да покривају прсте. Појас – широки вунени појас, углавном тамнијих тонова смеђе, црне, црвене или тамно плаве боје. Долактеник, дорамче, лактан, џубе – отворени прслук или јакна, дужине и испод колена, са рукавима до лактова, може бити украшен белим гајтаном. Не закопчава се, већ се само преклапа и препасује појасом. Гуњче, долама – отворени дуги прслук који се пресавија преко, обично се носи зими, везан појасом Палта – кратки кожни прслук, обшивен и постављен крзном, носи се у свечаним приликама или као зимска одећа Шубара – висока крзнена капа, направљена од белог, жућкастог или црног небељеног руна. Референце

Литература

Спољашње везе

Категорија:Општина Босилеград

Категорија:Бугарски фолклор