мини|Немачки горжет око 1550. Оклопни оковратник () или огрлица, део пуног оклопа за заштиту врата.
Историја
Верижна огрлица Најранији оклопни оковратници настали су еволуцијом верижних завеса на отвореним шлемовима. У 13. веку појавио се оковратник између шлема и верижњаче, причвршћен на шлем, за заштиту врата, рамена и доњег дела лица. Најранији су били од коже, а каснији од челичне жице. У 14. веку заменио их је плочасти оковратник.
Плочасти оковратник мини|Оковратник са штитником за браду, око 1485. Увођењем пуног оклопа у 14. веку, појавио се плочасти оковратник који се носио изнад грудног оклопа и каишима спајао са нараменицама. Били су саставни део пуног оклопа (готски и максимилијански оклоп) тешке коњице (витезова и оклопника) у 15. и 16. веку, као и полуоклопа раних аркебузира, кирасира и копљаника у првој половини 16. века. Са увођењем ватреног оружја постепено су нестали из употребе до средине 17. века.
Подбрадник мини|Делови пуног оклопа: оковратник је број 2. У 15. веку развио се сложенији оковратник, који се ширио навише штитећи браду и доњи део лица (барт).
У Србији Оклопни оковратник коришћен је и у Србији. Познато је да је цар Душан у два наврата (1345. и 1347. године) набавио из Венеције за своју оклопну коњицу 600 грудних оклопа, 800 шенкела (доколеница), 800 коларија (оковратника), 800 барбута, 500 оклопних рукавица () и 300 штитова.
Према ономе што је Душан увозио и што се могло произвести у земљи, може се закључити да је просечан српски коњаник (властелин или властелинчић) у другој половини 14. века, уочи боја на Косову, имао шлем, верижну огрлицу, прсни оклоп (можда и кожни), штит, верижне рукавице и доколенице. То није био пуни оклоп западних витезова, али је на српском коњанику било много више оклопа него што су га имали турски коњаници. Источњачки коњаници нису носили штит, а најчешће ни копље, већ само лук и сабљу или ханџар за блиску борбу.
Референце
Литература
Категорија:Војна опрема Категорија:Војна историја