Патријарх Пимен I (рођ. Сергеј Михајлович Извеков, 23. јул [10. јула] 1910 — 3. мај 1990) био је 14. патријарх московски и предстојник Руске православне цркве.
Биографија Рођен је у благочестивој породици 1910. године у селу Кобилино, Малојарославецки округ, Калушка област. Убрзо се породица преселила у Богородск (сада Ногинск, Московска област).
5. децембра 1925. године је пострижен у искушеника у Сретенском манастиру у Москви. Међутим, остао је у овом манастиру само око месец дана и напустио га је због чињенице да је игуман манастира, епископ Борис (Рукин), отишао у раскол, задржавајући манастирску имовину за себе. Дана 4. октобра 1927. године, у седамнаестој години, положио је монашки завет са именом Пимен у част Светог Пимена Великог у скиту Светог Параклита, скиту Тројице-Сергијеве лавре. Дана 16. јула 1930. рукоположен је у чин јерођакона од стране надбискупа Звенигородског Филипа (Гумилевског), који је тада управљао Московском епархијом; 12. јануара 1931. рукоположен је у чин јеромонаха у Богојављенској катедрали у Дорогомилову.
Лета 1940. године уписао се на одсек за књижевност Андижанског вечерњег педагошког института (сада Андижански државни универзитет). 25. октобра 1940. године постављен је за наставника у школи бр. 1 у Андижану. До почетка Другог светског рата завршио је прву годину Института. 10. августа 1941. године позван је у Црвену армију.
Од септембра 1945. до фебруара 1946. године лечен је у Московском регионалном институту за туберкулозу од туберкулозе кичме; 20. марта 1946. године, владимирски и суздаљски епископ Онисим (Фестинатов) именовао га је за сталног свештеника Благовештенског саборног храма бившег Благовештенског манастира у Мурому.
У августу 1946. године преселио се у Одесу, где је прво постао ректор владичанске цркве, а затим благајник манастира Светог Илије. У Одеси је био под командом и покровитељством епископа Сергија (Ларина), са којим се 1947. године преселио у Ростов на Дону. Почетком 1947. године, неколико месеци, на захтев епископа Јеронима (Захарова) Рјазањског, послушао је црквењака Борисоглебске катедрале у Рјазању, али је био приморан да оде због незадовољства његовим активностима локалних власти.
2. децембра 1947. године, указом епископа Сергија, игуман Пимен је постављен за секретара Ростовске епархијске управе; 9. марта 1948. године постављен је за писара Ростовске саборне цркве Богородице Рођења.
12. августа 1949. године постављен је за наместника Псково-Печерског манастира; 13. априла 1950. године, митрополит лењинградски Григорије (Чуков) га је уздигао у чин архимандрита. Године 1954. премештен је на сличну позицију у Тројичкој лаври Светог Сергија.
Дана 17. новембра 1957. године у Одеси је рукоположен за епископа Балтског, викара Одеске епархије.
Почев од 26. децембра 1957. године, био је епископ Дмитровски, викар Московске епархије. Од јула 1960. до 14. новембра 1961. године био је канцелар Московске патријаршије.
Дана 23. новембра 1960. године уздигнут је у чин архиепископа. Дана 16. марта 1961. године постао је архиепископ Туле и Бељова.
Дана 14. новембра 1961. године постављен је за митрополита Лењинградског и Ладошког.
Након смрти патријарха Алексија I 1970. године, митрополит Пимен је изабран за патријаршијског местобљуститеља, у суштини за привремену замену. Пошто је 1970. година била стогодишњица Лењиновог рођења, совјетске власти нису желеле да црквени сабор бира новог патријарха током те године.
Помесни сабор је отворен 30. маја 1971. године. 2. јуна 1971. године, последњег дана Сабора, митрополит Пимен је изабран за патријарха московског и целе Русије. Устоличен је 3. јуна те године.
Пименов задатак био је да води хришћанску цркву у држави којом је владала званично атеистичка Комунистичка партија СССР. Учествовао је у бројним конференцијама „мировног покрета“. Одликован је Медаљом Совјетског фонда за мир (1969, 1971) и, 1970. године, Златном медаљом „Борац за мир“ („Борац за мир“) од стране „Совјетског комитета за одбрану мира“. Пимен је био члан Светског савета за мир од 1963. године па надаље. Године 1961, Пимен је одликован Орденом Црвене заставе рада, једним од највиших одликовања тог времена.
Пред крај свог тешког мандата као поглавара Руске православне цркве, организовао је прославу 1000. годишњице покрштавања Русије 1988. године. Овај догађај се поклопио са политичким реформама које су окончале велики део антирелигијске активности Комунистичке партије, а црквена прослава је виђена као обележавање краја прогона хришћана.
Референце
Категорија:Московски патријарси Категорија:Рођени 1910. Категорија:Умрли 1990.