мини|Фотографија трпезаријског стола Трпезаријски сто је сто намењен за заједничко конзумирања оброка или пића. Обично за сто може да седне више особа и централна је тачка за заједничко ручавање. Иако термин често описује сто постављен у посебној трпезарији за формалне или главне оброке. Термин сто за ручавање се често користи као синоним, посебно за сто који се користи за главни оброк дана, а понекад се може односити и на саму прилику оброка. Трпезаријски сто се састоји од два главна дела: плоче стола и подножја (постоља).

Историја У старом Египту, трпезаријски столови су били мали и ниски (највише за две особе, обично су седели на поду) са једном ногом стола, што ће Римљани касније назвати моноподијум. Алтернативно, слични столови су коришћени за сервирање хране, док су људи седели на столицама у близини.

Стари Грци су вероватно под утицајем далеког истока, постепено усвојили навику да током оброка леже на каучу. Поруч њему постављан је мали сто, нешто нижи од кауча, намењен једном учеснику. Посебан сто са стране служио је за држање хране током сервирања. За пиће на симпозијумима користили су се и столови менса делфика са централним стаблом које се раздвајало на три ноге, често украшене животињским шапама.

У старом Риму, трпезаријски аранжман је називан триклиниум, са централним столом, обично малим округлим моноподијумом, окружен каучима са три стране. У касној антици, око 4. године нове ере, триклинијум је замењен стибадијумом, полукружним каучем који је окруживао и један сто за ручавање.

Округли столови су често симболизовали једнакост, од легенди о краљу Артуру до кардинала Мазарена, који је своје подређене постављао за округли сто без обзира на титулу. Постали су широко распрострањени у Француској крајем владавине Луја XIV. Проблем ограниченог броја места за стандардним округлим столом решио је 1764. године Француз , који је изумео сто са проширивом округлом плочом, популаран на прелазу из 19. у 20. век. Јапан Облик јапанског трпезаријског стола крајем 19. и у 20. веку прошао је кроз две велике промене. Старија традиција је подразумевала да сваки гост има своју кутију, . Ова ниска (20 цм) кутија је коришћена за складиштење личног прибора и, када би се обрнулаа током оброка, формирала је мали (30 цм x 30 цм) појединачни сто. Почетком 20. века, чабудаи (чајни сточић) постао је популаран, првобитно у породицама чиновника, али је временом постао широко распрострањен у јапанском друштву. Друга половина 20. века донела је још један прелаз, ка столовима западног стила, вероватно подстакнут увођењем трособних станова са наменским трпезаријама/кухињама у том периоду.

Кина До 10. века нове ере и масовног увођења столица, трпезаријски столови у Кини били су ниски како би се уклопили у простирке и платформе које су се користиле за седење. Прелазак на живот у нивоу столица довео је, између осталог, до увођења потпуно новог намештаја. Употреба старих ниских столова се и даље наставила постављањем на кревет или канг кревет-шпорет, па су постали познати као канг столови. Канг столови су обично издужени, често богато украшени и могу имати уклоњиве ноге ради лакшег складиштења или продужне ноге тако да се могу претворити у самосталне високе столове.

Квадратни столови (звани столови осам бесмртника) имају дугу историју у Кини (барем од времена Западне Џоу династије у 8. веку пре нове ере) и остају важан комад намештаја у модерним кинеским домовима. Квадратни столови су првобитно били ниски, а високи су се појавили током династије Танг за припрему хране. У почетку, прелазак на живот у нивоу столица није утицао на трпезаријске столове, где су гости седели на клупама и у столицама око великих ниских столова. Уобичајена употреба високих столова за ручавање стигла је током династије Сонг.

Димензије и материјали Стандардна висина трпезаријског стола је обично између 74 и 76 цм. Да би се неко удобно сместио, потребан је простор од око 61 цм. Препоручује се ширина од 24 цм.

Плоче за трпезаријске столове израђују се од разних материјала, укључујући:

Дрво Ламинат Метал Пластика Стакло

У култури Вековима је трпезаријски сто био место за редовно окупљање група људи (као што су чланови породице или монаси у манастиру). Чак 1940-их, амерички социолози су приметили да породица проводи већину времена у трпезарији и дневној соби и истакли су важну улогу заједничких оброка у породичним разговорима и у преношењу културе са родитеља на децу. Ако се трпезарија сматра позорницом за свакодневно извођење породичне драме, онда је трпезаријски сто „најважнији реквизит“.

Појавом телевизије, улога трпезаријског стола у породичном животу се смањила. До средине 20. века у САД неформална породична окупљања почела су да се одржавају око телевизора у дневној соби. Трпезаријски сто остајао је углавном за формалне прилике, док се ранији обичај испијања кафе, који се раније обављао за столом за ручавање, пренео на сточић за кафу у дневној соби. Крајем 20. и почетком 21. века, популарни телевизијски програми о кувању довели су до оживљавања интересовања за забаву гостију за трпезаријским столом.

Од најраније средњег века, дизајн и декорација трпезаријског стола наглашавали су хијерархију и статус власника. У северноевропским дворцима, сто за феудалце, њихову децу и друге налазио се на подијуму на крају ходника, најудаљенијег од врата. Столови за остале учеснике оброка били су распоређени дуж ходника под правим углом у односу на главни сто.

Галерија

Види још Кухињски сто

Референце

Литература

Категорија:Намештај Категорија:Странице са непрегледаним преводима