Други свјетски рат у Југославији је био сукоб у оквиру Другог свјетског рата на територији Краљевине Југославије који је трајао од 6. априла 1941. до 25. маја 1945. Рат је почео 6. априла 1941. нападом сила Осовине на Југославију која је након краткотрајног Априлског рата поражена и подељена између Немачке, Италије, Мађарске, Бугарске и клијентских режима. Рат је највећим делом био герилски, а водили су га четници (ЈВуО) и партизани (НОВЈ) предвођени комунистима (КПЈ) против окупаторских снага и њихових марионетских режима, као што су Независна Држава Хрватска (НДХ) са усташким режимом, и Влада народног спаса на територији окупиране Србије. Истовремено рат је био и револуција и грађански рат између комунистичког партизанског, и ројалистичког четничког покрета.

Убрзо након што је Немачка напала СССР 22. јуна 1941, републикански југословенски партизани предвођени комунистима, по наређењу из Москве, су покренули герилски ослободилачки рат борећи се против снага Осовине и њихових локално успостављених марионетских режима, укључујући Осовину-савезничку Независну Државу Хрватску (НДХ) и Владу народног спаса на територији Србије под немачком окупацијом. Ово је названо Народноослободилачки рат и социјалистичка револуција.

Број Срба које су усташе прогониле био је веома велики, али тачан обим је предмет многих дебата и процене се веома разликују. Јад Вашем процењује да је преко 500.000 убијених, 250.000 протераних и 200.000 присилно преобраћених у католичанство. Процена Меморијалног музеја холокауста Сједињених Држава је да су усташке власти у периоду усташке владавине убиле између 320.000 и 340.000 етничких Срба у Хрватској и Босни, од чега је између 45.000 и 52.000 убијено у концентрационом логору Јасеновац.

Током Другог свјетског рата извршен је геноцид над српским становништвом, у коме је између 900.000 и 1.200.000 Срба убијено на подручју НДХ и остатка окупиране Југославије. Службени извјештај Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ), касније Федералне Народне Републике Југославије (ФНРЈ), објављен 26. маја 1945, наводи да је укупан број жртава рата (људи свих националности, убијени или умрли као посљедица рата) износи 1.685.000. Касније, Државна комисија задужена за утврђивање ратних злочина на простору Југославије утврђује да је број жртава рата 1.706.000.

Данас, 22. априла, на годишњицу пробоја логораша у Јасеновцу, Србија обележава празник Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату.

Историјска позадина

Пре избијања рата, влада Милана Стојадиновића (1935—1939) покушавала је да се креће између сила Осовине и империјалних сила тражећи неутрални статус, потписивањем уговора о ненападању са Италијом и проширењем уговора о пријатељству са Француском. У исто време, земља је била дестабилизована унутрашњим тензијама, пошто су хрватски лидери захтевали већи ниво аутономије. Стојадиновића је 1939. отпустио регент кнез Павле, а на његово место дошао је Драгиша Цветковић, који је 1939. договорио компромис са хрватским вођом Влатком Мачеком, што је резултирало формирањем Бановине Хрватске.

Међутим, уместо да смањи тензије, споразум је само појачао кризу у управљању земљом. Групе са обе стране политичког спектра нису биле задовољне: профашистичке усташе су тражиле независну Хрватску у савезу са Осовином, српска јавност и војни кругови преферирали су савез са западноевропским царствима, док је тада забрањена Комунистичка партија Југославије видела Совјетски Савез као природног савезника.

Након пада Француске под нацистичку Немачку у мају 1940, Британија је била једина сила у сукобу са Немачком и Италијом (од 10. јуна 1941), а југословенски регент кнез Павле и његова влада нису видели другог начина да спасу Краљевину Југославију осим кроз усвајање политике прилагођавања силама Осовине. Иако немачки лидер Адолф Хитлер није био посебно заинтересован за стварање другог фронта на Балкану, а сама Југославија је остала у миру током прве године рата, Италија Бенита Мусолинија је извршила инвазију на Албанију у априлу 1939. и покренула прилично неуспешан итало-грчки рат октобра 1940.

Ови догађаји су резултирали географском изолацијом Југославије од потенцијалне савезничке подршке. Влада је покушала да преговара са Осовином о сарадњи са што мање уступака, док је покушавала да води тајне преговоре са Савезницима и Совјетским Савезом, али ти потези нису успели да држе земљу ван рата. Тајна мисија у САД, коју је предводио утицајни српско-јеврејски капетан Давид Албала у циљу добијања средстава за куповину оружја за очекивану инвазију, није прошла нигде, док је совјетски лидер Јосиф Стаљин протерао југословенског амбасадора Милана Гавриловића само месец дана након што је пристао на уговор о пријатељству са Југославијом.

1941. година Пошто је стално падала у орбиту Осовине током 1940. након догађаја као што је Друга бечка награда, Југославија је следила Бугарску и формално се придружила Тројном пакту 25. марта 1941. Високи официри српског ваздухопловства који су се противили том потезу извели су државни удар и преузели власт наредних дана. На ове догађаје у Берлину се гледало са запрепашћењем, а како се Њемачка ионако спремала да помогне свом италијанском савезнику у рату против Грчке, планови су модификовани тако да се укључи и Југославија.

Инвазија Осовине и распарчавање Југославије

мини|Мапа осовинске окупације Краљевине Југославије у периоду од 1941—1943. године.|264x264п Дана 6. априла 1941. Краљевину Југославију су напале са свих страна — Немачка, Италија и њихова савезница Мађарска. Београд је бомбардовала немачка авијација (Луфтвафе). Рат, познат у постјугословенским државама као Априлски рат, трајао је нешто више од десет дана, окончавши се безусловном предајом Краљевске југословенске војске 17. априла. Осим што је била безнадежно лоше опремљена у поређењу са немачком војском (Хеер), југословенска војска је покушала да одбрани све границе, што је била тактика која је резултирала раширењем оскудних ресурса на располагању. Поред тога, велики број становништва одбијао је да се бори, уместо тога поздрављајући Немце као ослободиоце од владиног угњетавања. Како је то значило да ће се свака појединачна етничка група окренути покретима супротстављеним јединству које је промовисала југословенска држава, појавила су се два различита концепта отпора против Осовине: ројалистички четници и партизани предвођени комунистима.

Када је напад завршен, око 4.000 становника је лежало мртво испод рушевина. Овим ударом су практично уништена сва средства везе између југословенске врховне команде и снага на терену, иако је већина елемената Генералштаба успела да побегне у једно од предграђа. лево|мини|Адолф Хитлер у Марибору, 1941. године. Касније је наредио својим официрима да "направе ове земље поново њемачким." Услови предаје били су изузетно строги, пошто је Осовина наставила да распарчава Југославију. Немачка је анектирала северну Словенију, задржавајући директну окупацију над крњом српском државом. Немачка је такође имала значајан утицај на Независну Државу Хрватску (НДХ) проглашену 10. априла, која се простирала на већем делу данашње Хрватске и садржала целу модерну Босну и Херцеговину, упркос чињеници да су Римски уговори склопљени између НДХ и Италије 18. маја предвиђали да НДХ постане ефективни протекторат Италије. Мусолинијева Италија је добила остатак Словеније, Косово, приобална и унутрашња подручја Хрватског приморја и велике делове приобалне Далмације (заједно са скоро свим јадранским острвима и Бококоторским заливом). Такође је стекао контролу над италијанском губернијом Црном Гором и добио је краљевску власт у Независној Држави Хрватској, иако је имао мало стварне моћи у њој; иако је (поред Немачке) задржала де факто зону утицаја у границама НДХ. Мађарска је послала Угарску Трећу армију да окупира Војводину у северној Србији, а касније је насилно припојила делове Барање, Бачке, Међимурја и Прекомурја.

Бугарска војска је ушла 19. априла 1941. године, заузевши скоро целу данашњу Северну Македонију и неке области источне Србије које је, са грчком западном Тракијом и источном Македонијом (Егејска провинција), 14. маја припојила Бугарска.

Владу у егзилу сада су признале само савезничке силе. Осовине су признале територијалне аквизиције својих савезничких држава.

Почетак пружања отпора лево|мини|Јосип Броз Тито (1892—1980, познат и само као „Тито”) био је југословенски комунистички револуционар и државник, који је обављао разне државничке функције од 1943. до своје смрти 1980. године.

Током Другог светског рата био је вођа југословенских партизана, који се често сматрају најефикаснијим покретом отпора у окупираној Европи. мини|Драгољуб Михаиловић (међу присталицама познат и као Чича Дража; 1893—1946) био је српски и југословенски официр, армијски генерал и начелник Штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини, министар војске, морнарице и ваздухопловства Краљевине Југославије у Другом светском рату. Од почетка, југословенске снаге отпора састојале су се од две фракције: партизана, покрета предвођеног комунистима који пропагира пањугословенску толеранцију („братство и јединство“) и укључује републиканске, левичарске и либералне елементе југословенске политике, с једне стране, и четници, конзервативна ројалистичка и националистичка снага, која ужива подршку готово искључиво српског становништва у окупираној Југославији, с друге стране. Од почетка па до 1943. године, четници, који су се борили у име лондонске југословенске владе у егзилу краља Петра II, уживали су признање и подршку западних савезника, док је партизане подржавао Совјетски Савез.

Партизанске снаге су на самом почетку биле релативно мале, слабо наоружане и без икакве инфраструктуре. Али они су имали две велике предности у односу на друге војне и паравојне формације у бившој Југославији: прва и најнепосреднија предност је био мали, али вредан кадар ветерана Шпанског грађанског рата. За разлику од неких других војних и паравојних формација, ови ветерани су имали искуства са модерним ратом који се водио у околностима које су биле прилично сличне онима у Југославији из Другог светског рата. У Словенији су партизани такође користили искусне припаднике ТИГР-а за обуку трупа. Њихова друга велика предност, која је постала очигледнија у каснијим фазама рата, била је у томе што су партизани били засновани на комунистичкој идеологији, а не на етничкој припадности. Дакле, они су добили подршку која је прелазила националне границе, што значи да су могли да очекују барем неки ниво подршке у скоро сваком углу земље, за разлику од других паравојних формација ограничених на територије са хрватском или српском већином. Ово је омогућило њиховим јединицама да буду мобилније и да попуне своје редове већим бројем потенцијалних регрута.

Најбројнија домаћа снага, осим четири пјешадијске дивизије другог реда њемачког Вермахта, распоређене на окупационе дужности, било је Хрватско домобранство основано априла 1941. године, неколико дана након оснивања НДХ. Снаге су формиране уз овлашћење њемачких власти. Задатак нових хрватских оружаних снага био је да бране нову државу од страних и домаћих непријатеља. Формирано је и неколико пуковнија усташке милиције, које су деловале под посебном командном структуром у односу на Хрватско домобранство и независно од њега, све до касне 1944. Домобранство је сломило српску побуну у источној Херцеговини јуна 1941, а ратовали су у источној и западној Босни. Поново су се борили у источној Херцеговини, када су хрватско-далматински и славонски батаљони појачали локалне јединице. лево|мини|254x254пиксел|Устанак у Југославији 1941. године.