Зашто је Маркс био у праву (енгл. Why Marx Was Right) је публицистичка књига из 2011. године британског академика Терија Иглтона о филозофу из 19. века Карлу Марксу и школама мишљења, колективно познатим као марксизам, које су произашле из његовог рада. Написана за лаике, Зашто је Маркс био у праву износи десет примедби на марксизам које би они могли имати и има за циљ да побије сваку од њих редом. Оне укључују аргументе да је марксизам нерелевантан због променљивих друштвених класа у модерном свету, да је детерминистички и утопијски, и да се марксисти противе свим реформама и верују у ауторитарну државу.
У својим контрааргументима, Иглтон објашњава како је класна борба централна за марксизам, и да се историја посматра као прогресија начина производње, попут феудализма и капитализма, укључујући материјале, технологију и друштвене односе потребне за производњу добара и услуга унутар друштва. У капиталистичкој економији, радничка класа, позната као пролетаријат, су они којима недостаје значајна аутономија над њиховим условима рада и немају контролу над средствима за производњу. Иглтон описује како би револуције могле довести до новог начина производње — социјализма — у којем радничка класа има контролу, а евентуално комунистичко друштво би могло учинити државу застарелом. Он истражује неуспехе Совјетског Савеза и других марксистичко-лењинистичких земаља.
Као аутор како специјалистичких тако и општих књига у областима теорије књижевности, марксизма и католицизма, Иглтон је сматрао историјски тренутак прикладним за књигу Зашто је Маркс био у праву; критичари су рекли да је књига део оживљавања марксистичке мисли након финансијске кризе 2008. године. Први пут је објављена 2011. године, а поново штампана 2018. како би се обележило 200 година од Марксовог рођења. У Канади, ушла је на листу бестселера часописа Маклинс на две недеље у 2011. години.
Критичари су се спорили око тога да ли књига успева да покаже релевантност марксизма. Њен стил прозе прикупио је похвале као духовит и приступачан од стране неких рецензената, али и критике од других као лишен хумора и уз ослањање на тврдње уместо на аргументе. Стручњаци, не слажући се око тога да ли су Иглтонове одабране примедбе биле аргументи страшила, сугерисали су да би књизи користило покривање радне теорије вредности, финансијске кризе 2008. године и модерне марксистичке мисли. Међутим, Иглтонов коментар о историјском материјализму је похваљен. Зашто је Маркс био у праву критиковали су неки рецензенти због њене одбране предстаљинистичког Совјетског Савеза и других марксистичких држава. Неки су такође тврдили да садржи економске грешке и погрешно представља Марксове погледе на људску природу, реформе и друге теме.
Позадина алт=Види опис|мини|десно|Аутор Тери Иглтон 2013. године Тери Иглтон је академик у областима теорије књижевности, марксизма и католицизма. Окренуо се левици као студент на Универзитету у Кембриџу шездесетих година 20. века, нашавши се на раскрсници Нове левице и католичког прогресивизма у реформама Другог ватиканског сабора. Иглтон се придружио британском огранку Међународних социјалиста и затим Радничкој социјалистичкој лиги. Његова књига Критика и идеологија (1976) приказала је марксистички приступ теорији књижевности. Истакао се текстом Књижевна теорија: Увод (1983), својим најпознатијим делом. Алан Џејкобс из часописа Прве ствари рекао је да је његов стил писања „духовито и чак елегантно” био необичан у теорији књижевности у то време. Након професура из енглеске књижевности на Универзитету у Оксфорду (1992–2001) и културне теорије на Универзитету у Манчестеру (2001–2008), Иглтон је преузео гостујућа места на универзитетима широм света.
У књизи, Иглтон користи низ термина из марксистичке филозофије, која је произашла из идеја немачког филозофа из 19. века Карла Маркса. Описујући употребу радне снаге у друштву, он користи фразу средства за производњу да опише сировине и алате потребне за производњу добара и услуга; производне снаге односе се колективно на средства за производњу, људско знање и поделу рада унутар друштва. Друштво такође има производне односе: улоге попут најамног рада, где особа продаје свој рад шефу у замену за новац. Производне снаге и производни односи — заједно названи начин производње — посматрају се од стране Маркса као оно што описује основну структуру друштва; примери начина производње укључују капитализам и феудализам.
У марксистичкој теорији класа, особа припада специфичној друштвеној класи (нпр. радничка класа) на основу улоге коју игра у начину производње. У капитализму, на пример, буржоазија је класа власника имовине који контролишу средства за производњу. Маркс је идентификовао образац где једна друштвена класа развија производне снаге док производни односи не постану препрека даљем напретку. Класна борба — предложена основна тензија између различитих класа — централна је за марксистичко разумевање тога како се успоставља нови начин производње. Зато што је посматрао друштвени развој као укорењен у физичким условима радије него у апстрактним идејама, Маркс је био историјски материјалиста, а не идеалиста. База и надградња је материјалистички модел за описивање друштва, при чему се сматра да начин производње („база”) обликује остале аспекте заједнице: уметност, културу, науку итд. („надградња”).
Синопсис Иглтонова поглавља излажу десет теоријских примедби на марксизам, а након сваке следи његов контрааргумент. Он почиње примедбом да друштвена класа игра мању улогу у постиндустријским друштвима, чинећи марксистичку теорију класа неприменљивом. Иглтонов контрааргумент је да је Маркс предвидео феномене попут глобализације и да друштвене промене од Марксовог доба нису суштински промениле природу капитализма. Иглтон сматра да је потискивање радничког покрета било доминантан узрок опадања популарне подршке марксизму од средине седамдесетих година 20. века надаље.
Друга примедба је да марксистичка владавина резултира масовним убиствима, кршењима слободе и другим тешкоћама. У поглављу, Иглтон описује приступе социјализму који се разликују од оних у неуспешним комунистичким државама и пореди комунистичке неуспехе са капиталистичким. Што се тиче Маркса, Владимира Лењина и Лава Троцког, Иглтон излаже услове за које верује да су потребни за успешан социјализам: образовано становништво, постојећи просперитет и међународна подршка након почетне револуције. Он каже да социјализам са неадекватним материјалним ресурсима резултира режимима попут стаљинистичке Русије, што су критиковали троцкистички марксисти и слободарски социјалисти. Алтернативни начин производње је тржишни социјализам, у којем би средства за производњу била колективно у власништву, али би се демократске радничке задруге такмичиле у тржишним условима.
Треће, Иглтон аргументује против става да марксизам захтева веровање да је друштвена промена предодређена. Марксово гледиште било је да се друштва могу развијати у различитим правцима — на пример, капитализам би могао стагнирати, или довести до социјализма или фашизма. Стога он није детерминистички.
upright|мини|алт=Види опис|Карл Маркс (1818–1883) Четврта је тврдња да је марксизам утопијски, бришући људску природу да би приказао савршен свет. Маркс је, међутим, био скептичан према утопијским социјалистима и није имао за циљ да опише идеалну будућност. Био је материјалиста који је избегавао идеализам, насупрот либералној, просветитељској мисли. Маркс је вероватно сматрао да људска природа постоји, према Иглтону, који пише да социјализам не би захтевао алтруизам од сваког грађанина, већ само структуралну промену друштвених институција. Маркс, као индивидуалиста, видео је униформност као карактеристику капитализма, а комунизам као остварење индивидуалне слободе. Одбацио је буржоаски поглед на једнакост као превише апстрактан и онај који прикрива инхерентне неједнакости капитализма.
Пето поглавље анализира да ли је марксизам облик економског детерминизма, представљајући цео живот кроз уски оквир економије. Иако марксисти виде историју као проучавање напредујућих начина производње, то су чинили и просветитељски мислиоци попут Адама Смита. Марксов модел базе и надградње није детерминистички, према Иглтону, јер надградња није у потпуности детерминисана базом, и такође може проузроковати промену базе. У марксизму, класна борба може одредити напредак друштва, али класа није само економски статус: она је повезана са традицијама, вредностима и културом.
Шеста је тврдња да марксистички материјализам одбацује духовност и види свест као само физички феномен. Иако су прошли материјалисти видели људе само као материју, Марксов облик материјализма почео је са основним концептом да су људи активна бића са агенцијом (слободом деловања). У Иглтоновом читању Маркса, људски ум није нешто различито од људског тела, а духовност и свест су питања телесних искустава. Иглтон набраја структуре, попут америчких поново рођених цркава, које могу бити део и базе и надградње, као и фацете живота, попут љубави, које се не могу категорисати ни као једно ни као друго.
Седмо поглавље је уоквирено антимарксистичким аргументом да се друштвена мобилност повећава и да су се друштвене класе промениле од Марксовог времена, чинећи идеологију застарелом; међутим, Иглтон види модерни капитализам као прикривање класних неједнакости које још увек постоје. У марксизму, класа се односи на улогу особе у производњи, а не на њен поглед на свет. Пролетаријат (радничка класа) укључује све који имају мало контроле над својим радом, који су приморани да продају како би унапредили капитал свог шефа. Иглтон тврди да су Марксове идеје отпорне на промене настале након његовог живота. У Марксовој ери, женске кућне помоћнице биле су највећа група пролетера, али Маркс је идентификовао растућу средњу класу администратора и менаџера. Радници белих оковратника могу бити радничка класа, а култура, етничка припадност, идентитет и сексуалност повезани су са друштвеном класом.
Осма примедба је да марксисти заговарају насилну револуцију мањине људи која ће успоставити ново друштво, чинећи их анти-демократским и анти-реформистичким. Иглтон каже да су неке револуције попут Октобарске револуције биле мање насилне од, на пример, реформи америчког покрета за грађанска права; он види револуцију као дуготрајан процес са дугорочним узроцима. Иако признаје да је марксизам довео до много крвопролића, Иглтон тврди да је и капитализам такође, и мало модерних марксиста брани Јосифа Стаљина или Мао Цедунга. Социјалистичка револуција би захтевала од радничке класе да свргне буржоазију — демократска акција, јер је већина људи радничка класа. Иако неки комунисти, сматрани „ултралевичарима”, одбацују сваку парламентарну демократију и покушаје реформи, други их користе како би радили ка револуцији. Маркс је учествовао у реформистичким групама попут синдиката и можда је веровао да се социјализам може постићи мирним путем у неким земљама.
Девети је аргумент да ће марксизам инсталирати ауторитарну државу коју води диктатор. Иако је Маркс говорио о „диктатури пролетаријата”, у његовој ери диктатура је значила „владавина већине”. Уместо ауторитаризма, он је желео одумирање државе — комунистичко друштво не би имало насилну државу да брани статус кво, иако би централна административна тела остала. Савремени марксисти не желе да воде ауторитарну државу јер верују да би моћ коју држе приватне финансијске институције учинила социјализам путем државне контроле немогућим.