мини|Вишеславова крстионица Вишеславова крстионица је артефакт, који говори о раном ширењу хришћанства међу Словенима на јадранском приморју. Израђена је од камена и служила је за крштење и прелазак преобраћених пагана у хришћанство. У средњем веку уобичајено се крштење обављало потапањем целог тела у воду. Крстионица се датира у последње деценије 8. века или сам почетак 9. века и везује се за период власти кнеза Вишеслава, чије име, као владара, је уклесано у рубном делу крстионице (VVISSASCLAVO DVCI). Крстионица је откривена у једном капуцинерском манастиру поред Венеције у 19. веку, те се тада повела расправа о пореклу крстионице. Иако је било опречних тумачења, хрватски истраживачи су тада закључили да је вероватно стигла у Венецију у 18. веку са источне обале Јадранског мора, из Нина. Током Другог светског рата (1942) Мусолини је поклонио ову крстионицу Павелићу, те је она уз велике почасти стигла у НДХ у Загреб.
Историја не познаје ниједног хрватског кнеза, нити владара, под именом Вишеслав, за разлику од првог српског познатог архонта Вишеслава, којег помиње Константин Порфирогенит у свом познатом делу О управљању царством (лат. De Administrando Imperio). Тачне године владавине српског архонта Вишеслава нису познате ,али се отрилике овај владар датира у исто време које археологија и историја уметности процењује као време израде ове крстионице (крај 8. века/почетак 9. века). Иако је на крстионици предано радила, укључујући савремена археолошка ископавања у Нину, хрватска наука није успела да докаже да је порекло ове крстионице из Нина, нити да је у 18.веку и како стигла у Венецију. Српска наука указује да порекло Вишеславове крстионица може бити из манастира Светог Архангела Михаила на острву Михољска превлака у Боки, који су Млечани разорили у 15. веку, након што су заједно са которском господом потплатили једног човека да отрује православно монашко братство манастира, на Аранђеловдан 1445, а затим преузели острво.
Оригинала Вишеславова крстионица се налази данас у Музеју хрватских археолошких споменика у Сплиту, док се реплика налази у Нину.
Опис крстионице Крстионица је исклесана из мермерног блока и има шестоугаони облик. Висине је 90 цм, пречника отвореног дела 120 цм, а укупни обим ивица износи 139-140,3 цм. Сами зидови крстионице су дебљине 11-11,7 цм. Уз ивице бочних страна рељефно је исклесан тороидални стуб са стилизованим капителем, док се на средини предње стране налази процесијски крст. Запремина крстионице је 654 литара воде, тешка је 1.149 кг. За отицање воде на дну је изведен конусни кружни отвор који на врху има 26 цм и сужава се потом до промера од 9 цм. На задњој страни (насупрот оне на којој је уклесан крст) налази се на висини од 40,5 цм отвор ширине 5 и висине 10,4 цм, у којему се некада налазила цев за довод чисте воде.
Уз горњу ивицу крстионице је уклесан текст на латинском:
Превод на српски гласи: „Овај извор наиме прима слабе да их учини просветљенима. Овде се перу од својих злочина, што су их примили од свог првог родитеља, да постану хришћани, спасоносно исповедајући вечно Тројство. Ово дело показано учини свештеник Јован у време кнеза Вишеслава и то у част Св. Јована Крститеља да посредује за њега и његова штићеника.”
Откриће крстионице и прва тумачења Први пут крстионица је уочена 1853. године у католичком капуцинском манастиру Реденторе на острву Ђудека (итал.Giudeccha) у Венецији. Из тог манастира, крстионицу је италијански писац, научник и колекционар књига Емануел Кикоња (итал. Emanuel Cicogna) пренео у музеј млетачког племића Теодора Корере (Correra Muzeum). Кикоња је први писао о крстионици у чланку који је објавио у локалном листу Газета ди Венециа (итал.Gazzetta di Venezia), потписавши се иницијалом „C“. Тада је претпоставио да се на крстионици налази „име једног словенског, односно руског кнеза који је живео у 11. веку“.
Након тога јавио се анонимни писац потписан иницијалом „F“, у млетачком листу Ваљо (итал.Vaglio). Анонимни се представио као добар познавалац хрватског језика, тврдећи да Wissasclavo значи „виша глава“, те закључује да је свештеник Јован био уједно и владар.
На чланак о крстионици у Венецији, истовремено је реаговао Ђузепе Ферари Купили (итал. Giusseppe Ferrari Cuppili), песник и биограф из Задра, у задарском листу Осерваторе Далмато (Osservatore Dalmato), где је написао да се у имену Wissasclavo крије један од хрватско-далматинских кнезова. Купили је такође назначио да је у прилично „необичном“ задарском рукопису, који је назван Аноним Филипи (анонимног аутора), пронашао податак да је 1746. године из Нина однета нека крстионица која је била декорисана и опслужена грбовима.
Анонимни дописник "F" је у листу Ваљо одговорио остајући при својој тези да та реч значи „виша глава“, те да претпоставља да је крстионица плен дужда Орделафа Фалиера који је ратовао у Далмацији у 12. веку.
Иван Кукуљевић Сакцински, хрватски политичар, историчар и председник Матице хрватске је на три места писао о овој крстионици: Народне новине, бр. 217, Загреб (1853); Corriere Italiano, бр. 50, Беч (1854); Аркив за повјестницу југославенску, бр. 3, Загреб (1853). Кукуљевић је сматрао да је у имену Wissasclacvo наведен српски захумски кнез Вишеслав.
У каталогу музеја Корер, који је објавио директор музеја В. Лазари 1859. године, наведена су сва дотадашња мишљења о крстионици, а Лазари се приклонио Кукуљевићевом мишљењу. У наведеним чланцима изражене су сумње и неслагања о месту настанка крстионице, па се наводи да је израђена у Венецији и да је ту остала, затим да је израђена у Венецији и однета наручиоцу, те да је израђена негде другде и да је донета у Венецију.
Међутим, јавља се ново мишљење 1860. године од стране Задранина Фeрари Купила у часопису Ла воче Далматика (La Voce Dalmatica). Купили је, проучавајући додатно текст Аноним Филипи (Anonim Filippi), написан поткрај 18. века, а који је садржавао, поред осталог, и податке о археолошким споменицима Нина и истраживањима која су тамо вршена, посебну пажњу посветио рушењу баптистерија нинске катедрале 1746. године. Баптистериј је, по том рукопису, садржавао и укопани зденац – васцу. Приликом рушења, неко је из Нина однео посуду – васцу са исклесаним грбовима и натписима. Купили мисли да је однета у Венецију, те да је то она посуда која је доспела у Mузеј Корер. Такође, Купили је мислио да је презбитер Јован из времена кнеза Бранимира. Међутим Вишеславова крстионица нема никаквих грбова на себи, те данашњи истраживачи-историчари (Марко Т.Атлагић / Филип М.Обрадовић) указује на ову чињеницу, одбацујући тезу да је однета васца из Нина Вишеславова крстионица или да се је цео Аноним Филипи (Anonim Filippi) фалсификат.
Фрањо Рачки, католички свештеник, политичар и историчар је прихатио је Купилијеву тезу, али са резервом. Иначе категорички је одбио Кукуљевићево мишљење о српском захумском кнезу Вишеславу. Сличан став изнео је и дон Лука Јелић, тврдећи да крстионица има нинско порекло. Дон Лука Јелић је извршио прва археолошка истраживања на месту катедрале из Нина, која је објавио 1911. а која су определила даљи став у Хрватској о нинском пореклу ове крстионице.
Долазак у Хрватску На доласку Вишеславове крстионице у Хрватску посебно се ангажовао надбискуп Алојзије Степинац, још пред сам Други светски рат, када је приликом путовања у Рим, свратио у Венецију где се обратио кардиналу Пјаци (Piazzа) упутивши му један спис у којем га је замолио да се Вишеславова крстионица врати у Хрватску. Кардинал Пјаца му је 12. марта 1941. одговорио да се то покушало већ 1932, али без успеха. Уједно га је упутио да се обрати надлежном министарству у Београду. мини|Усташки војници држе почасну стражу након доласка Вишеславове крстионице у НДХ (август 1942). Убрзо након тога дошло је до окупације Југославије и успостављања НДХ, те се Степинац по том питању 6. маја 1941. обратио новим усташким властима НДХ, тадашњем министру вера и образовања и главном идеологу усташке државе Милу Будаку. Уједно, пренео му је да га је посетио Млечанин професор Понти, који му је рекао да ће Хрватска најлакше доћи до Вишеславове крстионице ако у замену дају слику неког од млетачких сликара. Позитиван одговор од фашистичке Италије, НДХ је добила 13. септембра 1941. односно да је прихваћен хрватски предлог да се две слике италијанскога ренесансног сликара Карпача, које је поседовала Штросмајерова галерија слика у Загребу, дају у замену за Крстионицу кнеза Вишеслава.
Вишеславова крстионица је уз велике почасти стигла у Независну државу Хрватску 1942. и то прво у палачу ХАЗУ у Загребу. Као хрватски национални симбол налазила се и на новчаници од 5000 куна из 1943. Савремена хрватска научна мишљења Ревизиона ископавања у Нину рађена су 1963. управо због сумњи у извештаје које је објавио дон Лука Јелић почетком 20.века. Професор Мате Суић из Задра је указао тада да Вишеславова крстионица нема никакве везе са Нином. Истог мишљења је био и академик и хрватски професор историје уметности Иво Петричоли у свом чланку из 1984. Петричоли се вероватно реферирао и на писмо Фредерика Алтана штампано у Падови 1749. у коме помиње ову крстионицу у млетачком манастиру Реденторе, те да за њу капуцинерски монаси кажу да је код њих „од памтивека“.
Данашња археолошка истраживања у Нину, која су покушала да нађу темеље крстионице вршили су Јанко Белошевић 2001. На позицији североисточно од нинске катедрале Св. Анселма, није се налазила никаква крстионица него капела Св. Амброза, саграђена у 12. или 13. веку, а порушена у 18. веку. Белошевић је откопао њу мислећи да је откопао Вишеславову крстионицу. Након тога је Марија Колега 2002. године вршила истраживање у којем је на позицији јужно од те римске столне цркве, односно насупрот места где је била претпостављена Вишеславова крстионица, пронашла темељ једне ранохришћанске крстионице тзв. пицине.
Професор емеритус Универзитета у Задру Никола Јакшић изричит је у томе да се крстионица не може везати за Нин, да није хрватска, те да Вишеслав није никакав хрватски кнез, већ да се ради о неком словенском кнезу. За лист Слободна Далмација Јакшић је 2017. изјавио да верује да је ова крстионица требала да послужи за крштење кнеза једне од мањих словенских кнежевина на источној обали Јадрана. „Знамо да су на том простору, осим Хрватске, постојале и друге кнежевине, рецимо Хум, Захумље, Травунија, итд. Наиме, Млеци су у 9. веку имали великих проблема с пловидбом по Јадрану јер су њихове бродове нападали ови Словени. Крстионица је по мом мишљењу најверојатније била покушај Млетака да придобију кнеза неке од тих малих држава, што би им гарантовало заштиту поморских и трговачких путева дуж Јадранске обале. Шта се на крају догодило, тешко је рећи. По мом суду, та млетачка акција је или отпала или је сторнирана или је неко умро. Углавном, крстионица никад није отишла из Венеције нити се остварила њој намењена улога. Ту остаје све до Другог светског рата, када по споразуму између Павелића и Мусолинија, доспела у Хрватску.“ мини|Вишеславова крстионица изложена у музеју у Сплиту Овакво Јакшићево тумачење његови опоненти др. Мирјана Матијевић Сокол и др Анте Углешић не прихватају. Углешић наиме сматра да је Белошевић у ископавањима 2001. дошао до доказа о степеницама са обе стране правоугаоног крсног зденца (крстионице) а које су описане у документу Аноним Филипи из 18.века. Такође он сматра да је утврђено да је у баптисерији било укопано „нешто“- највероватније крстионица. Углешић сматра да Белошевић није имао снаге да објави своје доказе, с обзиром да је убрзо преминуо. Мирјана Матијевић Сокол тврди да ми не знамо 100% сигурно да је Вишеславова крстионица била у Нину. Али да „затворени круг индиција“, у који спадају и бискупске и апостолске визитације из 16. и 17. века, свакако говори у корист Нина. „То још није стопостотни доказ, али ми друго немамо“.