Нова уметничка пракса је термин који је увео историчар уметности Јеша Денегри како би обухватио радикалне појаве у југословенској уметности у периоду од 1966. до 1978. године.Нова уметничка пракса 1966-1978, МСУ Загреб
Контекст и почеци Овај уметнички талас је означио радикално преиспитивање модернистичких парадигми, окрећући се концептуалној уметности, перформансу, боди-арту и видео-уметности.
Нова уметничка пракса временски и идејно конкурише, односно паралелно се развија са тадашњим правцима светске уметности, посебно појави концептуалне уметности са представницима попут Џозефа Кошута. Ова уметничка појава израста из кризе сликарства шездесетих година, ослањајући се на наслеђе Горгоне и међународне манифестације Нове тенденције.
Промене у приступу уметности обележиле су акције попут Happ-naš (1967) и изложба Хит-парада (1968) у Загребу, али је кључни замах дошао након студентских немира 1968. године, који су донели захтев за демократизацијом друштва и саме уметности.
Кључни центри и групе Деловање унутар уметничких групација било је једно од важних обележја овог раздобља, омогућавајући уметницима заједнички наступ и критику тадашњег политичког и уметничког система.
Србија: Београд, Нови Сад и Суботица У Србији се Нова уметничка пракса развијала кроз снажне институционалне тачке попут Студентског културног центра (СКЦ) у Београду и Трибине младих у Новом Саду. Београдски круг: Око СКЦ-а делује неформални круг уметника: Марина Абрамовић, Раша Тодосијевић, Ера Миливојевић, Неша Париповић, Зоран Поповић и Гергељ Урком. Њихов рад карактерише радикално напуштање слике у корист тела (боди-арт) и анализе медија. Новосадска сцена: Групе КОД (Славко Богдановић, Мирко Радојичић) и Екипа А³ уводе лингвистичке игре и социјалну критику кроз Трибину младих. Суботица: Група Bosch+Bosch (Балинт Сомбати, Славко Матковић) делује као спона са мађарском неоавангардом, фокусирајући се на визуелну поезију и интервенције у простору. Остале групе: Група 143 и Verbum program.
Хрватска: Загреб и Сплит Пензионер Тихомир Симчић: Концептуални оквир који су чинили Горан Трбуљак и Слободан Брацо Димитријевић. Трбуљак се сукобљава са галеријским системом, док Димитријевић афирмише случајног пролазника. Група шесторице аутора: Младен Стилиновић, Свен Стилиновић, Владо Мартек, Борис Демур, Жељко Јерман и Федор Вучемиловић делују на улицама и купалиштима (нпр. Сава, Сopot), издајући часопис Мај '75. Црвени Перистил: Сплитски неформални круг познат по истоименој акцији бојења централног трга у црвено 1968. године. Група Ток: Фокусирана на урбане интервенције.
Словенија Група ОХО: Најзначајнија словеначка група овог периода, која је прошла пут од стварне уметности до живота у комуни „Породица у Шемпасу”.
Карактеристике и медији Нова уметничка пракса често се у литератури тумачи кроз два приступа: Субјективни приступ: Коришћење сопственог тела и емоција (боди-арт, перформанс). Аналитички приступ: Делом ослоњен на аналитичку филозофију језика (утицај Витгенштајна), анализу уметничких термина и објективну критику система.
Уместо штафелајног сликарства, доминирају: Видео-уметност: Међу раним представницима су Далибор Мартинис, Сања Ивековић и Иван Ладислав Галета. Интервенције у простору: Излазак у хаусторе (нпр. Франкопанска 2а у Загребу), станове и на улице градова. Хепенинг и перформанс: Где је водећа фигура, поред Абрамовићеве, био Томислав Готовац.
Литература
Денегри, Јеша. Проблеми уметничке праксе последње деценије, Нова уметничка пракса 1966-1978, Документи 3-6, Загреб: Галерија савремене уметности, 1978. Денегри, Јеша. Опстанак уметности у времену кризе, Нови Сад: Светови, 2003. Балинт Сомбати. „Нова уметничка пракса 1966-1978”, Поља бр. 348/349, Нови Сад.
Види још Концептуална уметност Марина Абрамовић Медиала
Референце
Категорија:Српска уметност Категорија:Хрватска уметност Категорија:Словеначка уметност Категорија:Савремена уметност