Моно но аваре (物の哀れ), што дословно значи „патос ствариˮ, а преводи се и као „емпатија према стваримаˮ или „осетљивост на пролазностˮ, јапански је идиом за естетско уважавање непролазности (無常, муђо) или пролазности ствари. Он означава како краткотрајну нежну тугу (или сету) због њиховог нестајања, тако и дубљу, трајнију нежну тугу због чињенице да је такво стање стварност живота.

Порекло и анализа Идиом моно но аваре потиче из књижевности Хеиан периода, али га је прихватио и користио јапански научник и културолог из Едо периода у 18. веку, Мотоори Норинага, у својој књижевној критици „Приче о Генђијуˮ (јап. Genji Monogatari), а касније и у другим делима, круцијалним за јапанску културу, укључујући „Манјошуˮ. Овај концепт постао је централни део Норинагине филозофије књижевности; он га је видео као главну тему „Приче о Генђијуˮ. Његово формулисање појма било је резултат већ утврђених поетских тумачења „Приче о Генђијуˮ, а сам концепт је постао кључан за његово сопствено учење; „Генђиˮ је био пресудан за успостављање овог термина. Према Норинаги, „познаватиˮ моно но аваре значи имати проницљиво разумевање и уважавање стварности и мноштва појава које је окружују; Норинага је као пример овог знања навео способност човека да буде дирнут лепотом трешњиног цвета и да је истински цени.

Јапански културолог Казумицу Като написао је да је разумевање концепта моно но аваре у Хеиан периоду било „готово неопходно за ученог човека у аристократском друштвуˮ, у време када је то био доминантан појам. Доналд Ричи (амерички писац, новинар и филмски критичар) је забележио да овај термин носи „готово будистичко инсистирање на препознавању вечитог тока живота на Земљи. То је аутентичан јапански став према смрти и несрећиˮ. Разни научници су такође дискутовали о овом термину.

Етимологија Фраза је изведена из јапанске речи моно (物), у значењу ,,стварˮ, партикула но, која значи ,,одˮ, и реч ,,авареˮ (哀れ), која је у периоду Хеиан била израз одмереног изненађења (слично узвицима ,,ахˮ или ,,охˮ), а преводи се приближно као ,,патосˮ, ,,дирљивостˮ, ,,дубоко осећањеˮ, ,,осетљивостˮ или ,,свесностˮ. Моно но аваре је имао више превода, као што су ,,патос ствариˮ и ,,осећајност према стваримаˮ; латинска фраза lacrimae rerum се такође спомиње. Због будистичког утицаја у Јапану, овај израз је био повезиван и са концептом Аника (несталност), што је једно од три обележја постојања у будизму и представља пролазност.

Свест о пролазности свих ствари појачава уважавање њихове лепоте и изазива нежну тугу због пролазности. Норинага је стање бивања свесним видео као фундаментални предуслов овог концепта.

Термин је претрпео постепену промену значења, иако је ,,од почетка представљао осећање посебне врсте: ‘не снажан налет страсти, већ емоцију која садржи равнотежу...’ˮ.

Моно но аваре у савременој уметности Моно но аваре је „један од најпознатијих концепата у традиционалној јапанској књижевној критици”. Јасунари Кавабата је био значајан модерни заговорник концепта моно но аваре. Норинага је тврдио да осећај моно но аваре може бити толико дубоко да би алузије на чула, истичући „звук ветра или цврчака, [...] боју цвећа или снега”, биле једини прикладан израз.

Значајни аутори манге користе стил приповедања као што је моно но аваре, укључују Хитошија Ашинана, Козуе Амано и Каору Морија. У анимеу, и Only Yesterday (Јуче) Исаоа Такахате и Mai Mai Miracle Сунаоа Катабучија наглашавају пролазност времена нежним записима и представљањем главне радње насупрот паралелној причи из прошлости.

До 1970-их, моно но аваре је прихваћен у јапанској и енглеској филмској критици, уз посебну пажњу посвећену јапанском редитељу Јасуџироу Озуу. Озу је био познат по стварању осећаја моно но аваре, који често достиже врхунац када лик врло суздржано каже „Ii tenki desu ne?” (いい天気ですね, ,,Лепо време, зар не?ˮ), након парадигматске породичне и друштвене промене, попут удаје ћерке, а све у контексту Јапана који се брзо мења. Озу је осећања често изражавао тако што је приказивао „лица” предмета уместо лица глумца. Неки од примера укључују два оца која посматрају камење у врту са „сувим пејзажем” и огледало које рефлектује одсуство ћерке која је управо напустила дом након удаје.

Кратка прича аутора научне фантастике Кена Лијуа Mono no Aware освојила је награду Хуго за најбољу кратку причу 2013. године. Инспирисан делима као што је научнофантастична манга Yokohama Kaidashi Kikō, Лију је тежио да изазове „естетику првенствено оријентисану ка стварању емпатије код читаоца према неизбежној пролазности свих ствари” и да призна „важност сећања и континуитета са прошлошћу”.

Филмови Живим у страху Акире Куросаве и Црна киша Шохеија Имамуре такође се повезују са овим термином.

У Мајк Керијевој трилогији Rampart (Бедем), „Мононо Аваре” је псеудоним јапанске поп звезде чија су личност и сећања лиценцирани као садржај за Sony DreamSleeve, музички плејер побољшан вештачком интелигенцијом, објављен пре пада људске

Референце

Категорија:Јапанска култура