Јелена Дмитријевна Пољакова (; Рибинск, 7. мај 1884 – Сантијаго де Чиле, Чиле, 25. јул 1972) била је руска и југословенска балерина, кореограф, балетмајсторка и балетски педагог.

Била је солисткиња Маринског театра и учесница Дијагиљевљевог Руског балета. Након емиграције радила је у Југославији, где је дала кључан допринос успостављању професионалног балета, као и развоју балетског образовања. У каснијем периоду живота предавала је у Чилеу.

Биографија

Ране године и образовање Рођена је у Рибинску 7. маја 1884. године, у породици грађанина Дмитрија Пољакова. Године 1902. завршила је Петроградску позоришну школу у класи педагошкиње Клавдије Михајловне Куличевске. Студирала је и дружила се на истом курсу са Тамаром Карсавином. Пољакова је почела да наступа још као ученица, а први пут је изашла на сцену Михајловског театра 29. марта 1898. године. На самом крају школовања, Пољакова је наступала у балету Конјић Грбоњић у Царском селу пред императором Николајем II и царицом Александром.

Каријера у Русији и турнеје По завршетку школовања, 1. јуна 1902. године, Јелена је примљена у трупу Императорског Маринског театра, где је прешла пут од чланице ансамбла (кордебалета) до солисткиње. Учествовала је у оригиналним поставкама мајстора као што су Маријус Петипа, Лав Иванов и Александар Горски. Наступала је на истој сцени са истакнутим уметницима руског балета, међу којима су Олга Преображенска, Матилда Кшесинска, Николај Легат, Љубов Јегорова, Агрипина Ваганова, Ана Павлова, Тамара Карсавина и Лидија Кјакшт.

Током 1908. и 1909. године, Јелена Пољакова је учествовала у иностраним турнејама трупе Адолфа Болма под вођством Ане Павлове, наступајући у Хелсинкију, Стокхолму, Копенхагену, Прагу и Берлину.

Године 1909. удала се за Владимира Николајевича Садикова, секретара председника Државне думе, и убрзо је родила ћерку Људмилу.

Године 1910. Јелена Пољакова је постала водећа солисткиња Руског балета Сергеја Дијагиљева у Паризу, где је са великим успехом наступала у поставкама као што су Шехерезада, Жизела и Египатске ноћи. Њено мајсторство је високо оценила француска штампа и признати ауторитети балетског света, укључујући Александра Бенуа. Након повратка у Санкт Петербург, наставила је водећу солистичку каријеру у Маринском театру.

Емиграција и рад у Европи (1918–1922) На сцени Маринског театра Пољакова је наступала до јесени 1918. године. Крајем године напустила је Петроград заједно са супругом, ћерком и својом старом дадиљом, а са собом је повела и своју ученицу Алису Никитину.

Након одласка на југ Русије, неколико месеци су се задржали у Кисловодску, где се у то време налазило много уметника. Тамо је Јелена организовала неколико представа и држала приватне часове балета. У Кисловодску Пољакова је упознала младог композитора Сергеја Прокофјева, који је тамо привремено радио као корепетитор, и последњи пут се срела са Матилдом Кшесинском. Затим је Јелена са породицом отишла у Одесу, одакле су бродом кренули за Константинопољ, а затим даље — у Југославију. Возом су стигли у Скопље и тамо се задржали неко време. У Скопљу је Пољакова успела да заједно са Никитином организује импровизовану балетску представу, али су се у потрази за сталним запослењем преселиле у Љубљану.

У Љубљанској опери Пољакова је добила место примабалерине, кореографкиње и руководитељке балетске трупе. Љубљански балет се у то време налазио у фази свог успостављања. Тамо је Пољакова поставила три балета: Силфиде (29. маја 1920), Шехерезаду (9. јуна 1921) и Плесну легенду Риста Савина (11. фебруара 1922), као и две балетске сцене у операма: Таис (17. фебруара 1921) и Лакме (6. маја 1922). У овим представама Пољакова је тумачила главне улоге и основне солистичке партије. Поред тога, у Љубљани је Пољакова радила у балетској школи којом је сама руководила.

Рад у Београду (1922–1943)

Почетак рада и формирање балета Дана 14. фебруара 1922. године, Пољакова је дошла на гостовање у Београд са својим ученицима. Након успешног наступа у Народном позоришту у Београду, Јелени је понуђено да се пресели из Љубљане у Београд. Пољакова је постала примабалерина, редитељка и кореографкиња у Народном позоришту и наставница класичног балета у глумачко-балетској школи.

У тренутку њеног доласка балетска трупа позоришта налазила се у почетној фази формирања: у њеном саставу није било мушких играча, а целовечерње балетске представе нису постојале. Делатност Пољакове одиграла је кључну улогу у преласку београдског балета на академске стандарде. Учествовала је у формирању трупе, развоју репертоара и припреми играча.

Сценски и кореографски рад Деби Пољакове у Београду била је поставка кореографских сцена у опери Продана невеста (1922), где је такође тумачила главну солистичку партију. Већ 1923. године, уз њено учешће, остварене су прве самосталне балетске представе у земљи — фрагменти Крцка Орашчића П. И. Чајковског, као и балети Шехерезада и Силфиде Михаила Фокина. Ове поставке, које су опремили сценографи Леонид и Рима Браиловски, критика је високо оценила.

У наредним годинама балетска трупа се значајно проширила доласком Александра Фортуната, Нине Кирсанове, Максимилијана Фромана, као и других уметника. Значајна етапа била је поставка балета Копелија (1924) и Лабудово језеро (1925), где је Пољакова наступала заједно са Кирсановом.

Важну улогу у развоју београдског балета одиграла је сарадња Пољакове са Фјодором Алексејевичем Васиљевом, бившим солистом Маринског театра, који је у позориште позван на њену препоруку. Године 1927. остварена је поставка Успаване лепотице у кореографији Маријуса Петипа, у којој је Пољакова тумачила улогу Ауроре, а међу играчима које је она припремила истицали су се Наташа Бошковић и Анатолиј Жуковски.

Признање високом професионализму Јелене Пољакове била је посета Ане Павлове Београду у марту 1927. године. Павлова је посетила пробу београдске трупе и истакла висок квалитет припреме играча.

Крај каријере балерине Након истека редовног уговора 1927. године, Јелена Пољакова је наставила да наступа у Народном позоришту као гостујућа примабалерина. У марту 1928. године Београд је посетила њена другарица из одељења у Петроградској позоришној школи, Тамара Карсавина. Сусрет двеју балерина, које се нису виделе десет година од емиграције, и висока оцена коју је Карсавина дала раду Пољакове у позоришту и школи, коначно су учврстили ауторитет потоње у југословенској културној средини.

Дана 21. маја 1929. године Пољакова је обележила 25 година уметничког рада, тумачећи улогу Цар-девојке у балету Конјић Грбоњић Ц. Пунија (у поставци Маргарите Фроман). Овим бенефицијом она је званично завршила сценску каријеру примабалерине.

Средином сезоне 1929/30, због изненадног одласка Маргарите Фроман, Јелена Пољакова је на молбу управе Народног позоришта привремено предводила балетску трупу (од јануара до јула 1930. године). У том периоду је остварила поставку кореографских сцена у операма Самсон и Далила и Чаробни стрелац.

Педагошки рад и школа Паралелно са сценским радом, Пољакова је водила активну педагошку делатност. Од 1922. године предавала је у државној глумачко-балетској школи, а 1923. године отворила је сопствени приватни студио. Након затварања државне школе 1927. године, школа Пољакове постала је главни центар професионалног балетског образовања у Србији.

Пољакова је припремила низ играча који су касније постали чланови позоришне трупе, међу којима су Наташа Бошковић и Анатолиј Жуковски. Њен педагошки систем био је усмерен како на почетно образовање, тако и на професионално усавршавање уметника.

Године 1939. на иницијативу Жуковског, Пољакова је позвана у позориште у својству главног инструктора. Њен рад на овој позицији прекинуо је почетак Другог светског рата.

Педагошки рад Пољакове у Београду трајао је до њеног одласка 1943. године.

Емиграција и рад у Чилеу (1943–1972) У марту 1943. године, због личних околности, Пољакова је донела одлуку да напусти Југославију. Према сећањима њених ученица, одлазак је био повезан са положајем њеног зета (руског емигранта у немачкој служби), који је требало да буде упућен на Источни фронт. Дана 15. марта 1943. одржала је последњи час, а следећег дана је са супругом, ћерком и зетом отпутовала за Беч. Још на путу за Беч њен супруг се тешко разболео, док је она сама претрпела лакши мождани удар (микроинсулт), због чега је добила говорну ману. У Бечу је с муком успела да пронађе посао у Народној опери. Пре уласка совјетских трупа у Беч, Пољакова је избегла према Минхену, у зону под управом западних савезника. У возу на путу за Минхен преминуо је њен супруг, који је сахрањен у Салцбургу. Након тога је кратко радила у Инсбруку, постављајући плесне сцене у операма и оперетама.

Године 1949. Јелена је са ћерком и зетом стигла у Чиле и настанила се у Сантјагу. У Чилеу је Пољакова радила пуних двадесет година као педагог у Националном балету Чилеа и у Муниципалном театру (Опера Сантјага). Године 1965. Балетском архиву у Сантјагу додељено је њено име: Archivo Internacional de Ballet "Elena Poliakova". Поводом овог признања, Национални балет и Архив приредили су гала представу у њену част, а градоначелник Сантјага одликовао је Пољакову Златном медаљом града.

Јелена Пољакова преминула је у Сантјагу 25. јула 1972. године, убрзо након краће хоспитализације. Сахрањена је на Руском гробљу у Сантјагу.

Награде

1913. — Сребрна медаља „За ревност“ на Владимирској траци (за успехе у Маринском театру). 1929. — Орден Светог Саве V степена (за заслуге у развоју београдског балета). 1965. — Златна медаља града Сантјага (у част вишегодишњег педагошког рада).

Референце

Литература

Шукуљевић-Марковић К. Елена Дмитријевна Пољакова. – Београд: МПУС, 1995.

Спољашње везе https://accelerandobjmd.weebly.com/issue2/8-russian-ballet-dancers-and-choreographers-at-the-belgrade-stage

Категорија:Рођени 1884. Категорија:Умрли 1972. Категорија:Руске балерине Категорија:Балерине Категорија:Српске балерине Категорија:Чланови и чланице Народног позоришта у Београду Категорија:Руси у Србији