Харков (, ) град је у Украјини, у Харковској области и други по величини град у Украјини. Према процени из 2012. у граду је живело 1.441.362 становника.
Харков се налази на североистоку земље. Основан је 1654, а име је добио по истоименој реци. Био је главни град совјетске Украјине у периоду 1917—1934. За време Другог светског рата два пута су га заузимали Немци. Ослобођен је 23. августа 1943. Нацисти су овде побили око 30.000 становника, углавном Јевреја, децембра 1941. и јануара 1942. Био је то највећи град Совјетског Савеза кога су заузели Немци (Кијев је био мањи у то време). У рату је уништено 70% града. У спомен безбројним жртвама Другог светског рата на обронцима града налази се монументални парк „Родина Мат“ са вечном ватром. Сам споменик Родина Мат одаје звук срца, који се чује у близини споменика.
По попису из 1989. у граду је живело 1.593.970 становника, од тога: 50,38% Украјинаца, 43,63% Руса, 3% Јевреја, 0,75% Белоруса и друге нације. Главни језик становништва је руски. Од 1989. број становника је у паду.
Значајан је центар металургије и других индустријских грана (авиони, турбине, електроника, хемија, прехрамбена индустрија). Харков је познат и по војној индустрији, односно традицији производње тенкова (познат је T-34 који је био пројектован на техничком институту у Харкову).
У Харкову ради чак 13 универзитета са 150.000 студената. Харковски национални универзитет има 12.000 студената, а Национални технички универзитет 10.000.
Историја Рана историја Културни артефакти датирају из бронзаног доба, као и из каснијег периода скитских и сарматских досељеника. Локалитет је био део Черњаховске културе током периода од 2. до 6. века. Хазарска тврђава (од 8. до 10. века) била је око 40 км источно од места данашњег града, у близини Старог Салтива. Током 12. века био је део територије Кумана.
мини|180px| Приказ легендарног оснивача Харитон или Харко (разгледница из руског царског периода, око 1890-их) Тврђаву су основали досељеници који су бежали од рата који је захватио Десну обалу Украјине 1654. (види Устанак Богдана Хмељницког). Годинама пре тога регион је био ретко насељен део Козачког хетманата. Група људи је дошла на обале река Лопан и Харков где се налазило напуштено насеље.Живий Харків. Нічна екскурсія містом-господарем (Living Kharkiv. Nightly excursion through the host-city) Ukrayinska Pravda. June 9, 2012 Према архивским документима, вођа досељеника био је атаман Иван Кривошљик.
Тврђава је добила име по реци Харков. Постоји народна етимологија која повезује име и града и реке са легендарним оснивачем козака по имену Харко (деминутивни облик имена Харитон, , или Захарија, ). Ј. Б. Рудницкиј је 1950-их утврдио да је име реке посведочено раније од оснивања тврђаве, крајем 16. века.Slavs in Canada, , Inter-university Committee on Canadian Slavs.
мини|лево|Харков из 19. века. У почетку је насеље било самоуправно под јурисдикцијом војводе из Чугујива који се налази 40 km источно. Први постављени војвода из Москве Москве био је Војин Селифонтов 1656. године који је почео да гради локални острог (тврђаву). У то време у Харкову је живело нешто више од 1000 становника, од којих су половина били локални козаци, док је са Селифонтовим стигао московски гарнизон од 70 војника.
Први харковски војвода смењен је након две године пошто се стално жалио да мештани одбијају да сарађују у изградњи тврђаве. Харков је такође постао центар локалног козачког пука "Слободе" јер је област око Белгородске тврђаве била снажно милитаризована. Са пресељењем Украјинаца, област је постала позната као "Слободска Украјина", од које је већина била укључена у надлежност Разријадског приказа (војног именовања) на чијем је челу био окружни званичник из Белгорода. До 1657. насеље Харков је имало тврђаву са подземним пролазима.
Године 1658. за новог војводу је постављен Иван Офросимов, који је радио на томе да мештане примора да љубе крст да би показали лојалност руском цару. Мештани предвођени својим атаманом Иваном Кривошликом су то одбили. Међутим, избором новог атамана Тимиша Лавринова, заједница (хромада) је послала цару молбу за оснивање локалне Успењске пијаце, коју су потписали декани харковских цркава (Успењске катедрале и парохијске цркве Благовести и Тројице). Односи са суседним градом Чугујивом понекад су били непријатељски. Постављањем трећег војводе Василија Сухотина у потпуности је завршена изградња градског утврђења.
У међувремену, Харков је постао центар Слободске Украјине.
Харковска тврђава мини|Сумска улица је главна саобраћајница Харкова мини|Поглед на Успењски сабор у Харкову Харковска тврђава је подигнута око Успењске катедрале и њен замак је био на Универзитетском брду. Налазила се између данашњих улица: улице Квитки-Основијаненко, Уставног трга, Трга луксембуршке руже, Пролетерског трга и Катедралног спуста. Тврђава је имала 10 кула: Чухујевска кула, Московска кула, Вестовска кула, Тајницка кула, Лопанска угаона кула, Харковска угаона кула и друге. Највиша је била Вестовска, висока неких 16 m, док је најнижа била Тајницка која је имала тајни бунар дубок 35 m. Тврђава је имала излаз на реку Лопан.
Године 1689. тврђава је проширена на Покровску катедралу и манастир, који је постао седиште локалног црквеног јерарха, протопопа. Игром случаја исте године у околини Харкова у Коломаку, Иван Мазепа је проглашен за хетмана Украјине. Водећа образовна институција Харкова, Колегијум, налазила се поред Покровске катедрале. Из Билгорода је пребачена у Харков 1726. године.
У Руској Империји У току административне реформе коју је 1708. године спровео Петар Велики, област је укључена у Кијевску губернију. Харков се посебно помиње као један од градова који чине део губерније. Године 1727. Белгородска губернија је одвојена, а Харков је прешао у Белгородску губернију. Био је центар посебне административне јединице, Харковског слободног козачког пука. Пук је у једном тренутку био одвојен од Белгородске губерније, а затим јој поново придружен, све док 1765. године није основана Слободска Украјинска губернија са седиштем у Харкову.
Универзитет у Харкову је основан 1805. године у Палати Генерал-губернаторства. Александар Миколајевич Мицкјевич, брат Адама Мицкјевича био је професор права на универзитету, друга позната личност Гете је тражио инструкторе за школу. Иван Франко је овде докторирао руску лингвистику 1906. године.
мини|лево| Покровска катедрала са звоником и Озерјанска црква (десно) изграђена у Харкову 1689. Улице су први пут калдрмисане у центру града 1830. године. Године 1844. подигнут је Александров звоник висок 90 m поред прве Успењске катедрале, који је 16. новембра 1924. претворена у радио торањ. Систем текуће воде успостављен је 1870. године. Катедрални спуст је једно време носио име по локалном трговцу Василу Ивановичу Пашченко-Трјапкину као Пашченков спуст. Пашченко је чак закупио простор градском већу (думи) и био је власник градског Старог пролаза, највећег градског трговачког центра. Након смрти 1894. Пашченко је оставио сву своју имовину граду.
Харков је постао велики индустријски центар, а са њим и центар украјинске културе. Године 1812. тамо су изашле прве украјинске новине. Једна од првих Просвита у источној Украјини такође је основана у Харкову. Ту је такође основан моћан национално свестан политички покрет и ту је концепт независне Украјине први прогласио адвокат Никола Михновски 1900. године.
Убрзо након Кримског рата, 1860–1861. године, широм украјинских градова, укључујући Харков, појавио се велики број хромадских друштава. Међу најистакнутијим харковским хромађанима био је и Олександар Потебња, родом из Слободске Украјине. У Харкову је поред старе хромаде постојало и неколико студентских хромада, чији су чланови били будући политички лидери Украјине попут Бориса Мартоса, Дмитрија Антоновича и многих других. Један од дипломаца Универзитета у Харкову Александар Коваленко, био је један од покретача побуне на руском бојном броду Потемкин као једини официр који је подржавао морнаре нижег чина.
Од априла 1780. био је административни центар Харковског ујезда.
Црвени октобар и совјетски период мини|Поглед на модеран пешачки мост преко реке Харков у Харкову Бољшевик Балтин у Хроници револуције () је приметио да је током Првог светског рата у децембру 1914. Харков доживео најјезивији руски шовинизам који није познавао границе када је руском ултранационалистичком покрету црне центурије помагала локална полиција.Балтин, А. // Летопись Революции. - Балтин је такође навео да се у то време Харковска фабрика локомотива (запошљавала 6.000 радника) сматрала цитаделом револуционарног покрета али је под притиском локалне полиције и руских националиста револуционарни живот био потпуно угушен.
У јануару 1915. године харковска бољшевичка организација није имала више од 10 људи. Бољшевичка организација у Харкову је поново оживела након доласка Алексеја Медведева, Николаја Љахина (Петроградски бољшевици) и Максимова и Марије Скобејеве (Московски бољшевици). Након руског пораза током офанзиве Горличко-тарновске офанзиве и почетка великог повлачења, у Харков је из Риге евакуисано постројење Јавног предузећа за електричну енергију () са 4.000 радника.
Балтин је такође указао да је национално угњетавање током Првог светског рата порасло и од њега су страдали посебно Украјинци. Објавом рата затворене су све новине на украјинском језику и друга периодична издања. Током Великог повлачења, локални проукрајински социјалисти-демократе успели су да добију дозволу за издавање украјинскофонског листа Слово. То су биле прве новине на украјинском језику након годину дана паузе. Али убрзо је градска управа казнила издавача новина, након чега ниједан други издавач није хтео да штампа новине.
мини|Споменик хиљадама украјинских интелектуалаца које је убио НКВД у периоду 1937–1938. Када је Централна Рада објавила оснивање Украјинске Народне Републике у новембру 1917. предвиђала је да Губернија Слободске Украјине буде њен део. У децембру 1917. Харков је постао први град у Украјини који су окупирале совјетске трупе Владимира Антонова-Овсејенка. Бољшевици из Централне Ради су се убрзо након тога преселили у Харков како би га учинили својим упориштем и формирали сопствену Раду 13. децембра 1917. године. До фебруара 1918. бољшевичке снаге су заузеле већи део Украјине.
У фебруару 1918. Харков је постао главни град Доњецк-Кривојрошке Совјетске Републике, али је овај ентитет распуштен шест недеља касније.Ukraine: The Phony War?, The New York Review of Books (27 April 2014) У априлу 1918. немачка војска је заузела Харков. А према Брест-Литовском уговору из фебруара 1918. између Украјинске Народне Републике и Централних сила постао је део Украјинске Народне Републике. Почетком јануара 1919. бољшевичке снаге су заузеле Харков. Средином јуна 1919. Добровољачка војска Белог покрета под командом Антона Дењикина заузела је град. У децембру 1919. бољшевичка Црвена армија је поново заузела Харков.
Пре формирања Совјетског Савеза, бољшевици су успоставили Харков као главни град Украјинске ССР (од 1919. до 1934) у супротности са Украјинском Народном Републиком са главним градом Кијевом. мини|160px|лево|Споменик прогоњеним кобзарима у Харкову Према лингвисти Џорџу Шевелову, почетком 1920-их удео средњих школа са наставом на украјинском језику био је мањи од удела украјинског становништва у Харковској области,Games from the Past: The continuity and change of the identity dynamic in Donbas from a historical perspective , Södertörn University (May 19, 2014) иако је Совјетски Савез наредио да све школе у Украјинској ССР треба да говори украјински (као део његове политике украјинизације).