Теорија друштвеног избора је грана економике благостања која проширује теорију рационалног избора на колективно доношење одлука. Друштвени избор проучава понашање различитих математичких процедура (функција друштвеног благостања) које се користе за комбиновање индивидуалних преференција у кохерентну целину.На пример, у делу: Кенет Џ. Ароу (1951). . погл. II, одељак 2, „A Notation for Preferences and Choice”, и погл. III, „The Social Welfare Function”.Амартја Сен (2008). „Social Choice”. The New Palgrave Dictionary of Economics, 2. издање, Апстракт и садржај. Она је у супротности са политикологијом по томе што је нормативно поље које проучава како друштво може донети добре одлуке, док је политикологија дескриптивно поље које посматра како друштва заправо доносе одлуке. Иако је друштвени избор почео као грана економије и теорије одлучивања, од тада је примио значајне доприносе из математике, филозофије, политикологије и теорије игара.

Примери правила друштвеног избора у стварном свету укључују уставе и парламентарне процедуре за гласање о законима, као и изборни системе; као такво, ово поље се повремено назива теорија гласања. Блиско је повезано са дизајном механизама, који користи теорију игара за моделовање друштвеног избора са непотпуним информацијама и себичним грађанима.

Друштвени избор се разликује од теорије одлучивања по томе што се ова друга бави тиме како појединци, а не друштва, могу доносити рационалне одлуке.

Историја Најранији рад на теорији друштвеног избора потиче из списа Маркиза де Кондорсеа, који је формулисао неколико кључних резултата, укључујући његову теорему о пороти и његов пример који показује немогућност већинског одлучивања. Његов рад је наговештен у рукопису Рамона Љуља из 1299. године Ars Electionis (Уметност избора), који је расправљао о многим истим концептима, али је изгубљен у касном средњем веку и поново откривен тек почетком 21. века.

Књига Кенета Ароуа Друштвени избор и индивидуалне вредности (Social Choice and Individual Values) често се признаје као дело које је отворило модерну еру теорије друштвеног избора. Каснији рад је такође разматрао приступе правној компензацији, праведној подели, варијабилним популацијама, делимичном обезбеђивању од стратегије механизама друштвеног избора,Волтер Босерт и Џон А. Вејмарк (2008). „Social Choice (New Developments)”, The New Palgrave Dictionary of Economics, 2. издање, Апстракт и садржај. природним ресурсима, приступима способностима и функционисању и мерама благостања.Амартја Сен ( 2008). „Justice”, The New Palgrave Dictionary of Economics, 2. издање. Апстракт и садржај.  Бертил Тунгоден (2008). „Justice (New Perspectives)”, The New Palgrave Dictionary of Economics, 2. издање. Апстракт.  Луис Каплоу (2008). „Pareto Principle and Competing Principles”, The New Palgrave Dictionary of Economics, 2. издање. Апстракт.  Амартја К. Сен (1979 ). . :    погл. 9, „Equity and Justice”, .    погл. 9*, „Impersonality and Collective Quasi-Orderings”, .  Кенет Џ. Ароу , Cambridge, Massachusetts: Belknap Press, Опис, садржај, и везе до прегледа поглавља.  Чарлс Блакорби, Волтер Босерт, и Дејвид Доналдсон, 2002. „Utilitarianism and the Theory of Justice”, у , уредници Кенет Џ. Ароу, Амартја К. Сен, и Котаро Сузумура, том 1, погл. 11, . Апстракт.

Кључни резултати

Ароуова теорема немогућности

Ароуова теорема немогућности је кључни резултат који показује да ће се функције друштвеног избора засноване само на ординалним поређењима, а не на кардиналној корисности, понашати некохерентно (осим ако нису диктаторске). Такви системи крше независност ирелевантних алтернатива, што значи да пате од ефеката кваритеља—систем се може понашати непредвидиво као одговор на промене у квалитету или популарности једне од опција.

Кондорсеови циклуси

Кондорсеов пример демонстрира да се демократија не може сматрати истом ствари као просто већинско одлучивање или мајоритаризам; у супротном, биће самоконтрадикторна када су доступне три или више опција. Већинско одлучивање може створити циклусе који крше транзитивно својство: покушај коришћења већинског правила као функције друштвеног избора ствара ситуације у којима имамо А боље од Б и Б боље од В, али је и В боље од А.

Ово је у супротности са Мејовом теоремом, која показује да је проста већина оптималан механизам гласања када постоје само два исхода, и дозвољене су само ординалне преференције.

Харсањијева теорема

Утилитарна теорема Џона Харсањија показује да ако појединци имају преференције које се добро понашају под неизвесношћу (VNM аксиоми), једина кохерентна и Парето ефикасна функција друштвеног избора је утилитарно правило. Ово даје одређену подршку становишту које је изразио Џон Стјуарт Мил, који је демократију поистоветио са идеалом максимизације општег добра (или корисности) друштва у целини, уз једнако уважавање интереса.

Теореме манипулације

Гибардова теорема пружа ограничења способности било ког правила гласања да извуче искрене преференције од гласача, показујући да ниједно правило гласања није отпорно на стратегију (тј. не зависи од преференција других гласача) за изборе са 3 или више исхода.

Гибард-Сатертвајтова теорема доказује снажнији резултат за системе рангираног гласања, показујући да ниједно такво правило гласања не може бити искрено (тј. ослобођено обрнутих преференција).

Теорема медијалног гласача

Дизајн механизама

Поље дизајна механизама, подскуп теорије друштвеног избора, бави се идентификацијом правила која чувају и подстичу агенте да искрено открију своје преференције. Један посебно важан резултат је принцип откривања, који је готово обрнута верзија Гибардове теореме: за било коју дату функцију друштвеног избора, постоји механизам који добија исте резултате, али подстиче учеснике да буду потпуно искрени.

Пошто дизајн механизама поставља снажније претпоставке о понашању учесника, понекад је могуће дизајнирати механизме за друштвени избор који остварују наизглед „немогуће” задатке. На пример, омогућавањем агентима да компензују једни друге за губитке путем трансфера, Викри-Кларк-Гроувс (VCG) механизам може постићи „немогуће” према Гибардовој теореми: механизам осигурава искрено понашање учесника, док и даље постиже Парето ефикасан исход. Као резултат тога, VCG механизам се може сматрати „бољим” начином за доношење одлука од гласања (иако само докле год су могући новчани трансфери).

Остало Ако је домен преференција ограничен на оне које укључују Кондорсеовог победника са већинском снагом, онда је одабир тог победника јединствено решиво, неутрално, анонимно и неманипулативно правило гласања.

Интерперсонално поређење корисности Теорија друштвеног избора је проучавање теоријских и практичних метода за агрегацију или комбиновање индивидуалних преференција у колективну функцију друштвеног благостања. Поље генерално претпоставља да појединци имају преференције, из чега следи да се могу моделовати коришћењем функција корисности, према VNM теореми. Али већи део истраживања у овом пољу претпоставља да су те функције корисности интерне за људе, да им недостаје смислена мерна јединица и да се не могу поредити између различитих појединаца.Lionel Robbins (1932, 1935, 2. изд.). . Везе за 1932 HTML и 1935 факсимил. Да ли је ова врста интерперсоналног поређења корисности могућа или не, значајно мења доступне математичке структуре за функције друштвеног благостања и теорију друштвеног избора.

Из једне перспективе, следећи Џеремија Бентама, утилитаристи су тврдили да су преференције и функције корисности појединаца интерперсонално упоредиве и да се стога могу сабрати како би се дошло до мере агрегатне корисности. Утилитаристичка етика позива на максимизацију овог агрегата.

Насупрот томе, многи економисти двадесетог века, следећи Лајонела Робинса, довели су у питање да ли се такве мере корисности могу измерити, или чак сматрати смисленим. Следећи аргументе сличне онима које су заступали бихевиористи у психологији, Робинс је тврдио да су концепти корисности ненаучни и неоповргљиви. Узмимо за пример закон опадајуће граничне корисности, према којем се корисност додате количине добра смањује са количином добра која је већ у поседу појединца. Коришћен је за одбрану трансфера богатства од „богатих” ка „сиромашнима” на премиси да први не извлаче толико корисности као други из додатне јединице прихода. Робинс је тврдио да је овај појам изван позитивне науке; односно, не може се мерити промена у корисности неког другог, нити то захтева позитивна теорија.Lionel Robbins (1932, 1935, 2. изд.). . Везе за 1932 HTML и 1935 факсимил.

Апологети интерперсоналног поређења корисности тврдили су да је Робинс тврдио превише. Џон Харсањи се сложио да савршена поређења менталних стања нису практично могућа, али људи и даље могу направити нека поређења захваљујући свом сличном пореклу, културним искуствима и психологији. Амартја Сен тврди да чак и ако су интерперсонална поређења корисности несавршена, и даље можемо рећи да је (упркос томе што је био позитиван за Нерона) Велики римски пожар имао негативну укупну вредност. Харсањи и Сен стога тврде да је барем делимична упоредивост корисности могућа, и да теорија друштвеног избора треба да се одвија под том претпоставком.

Однос са теоријом јавног избора

Упркос сличним именима, „јавни избор” и „друштвени избор” су два различита поља која су само слабо повезана. Јавни избор се бави моделовањем политичких система како они заправо постоје у стварном свету, и првенствено је ограничен на позитивну економију (предвиђање како ће политичари и други актери деловати). Стога се често сматра применом микроекономских модела у политикологији, како би се предвидело понашање политичких актера. Насупрот томе, друштвени избор има много више нормативну склоност и бави се апстрактним проучавањем процедура одлучивања и њихових својстава.

JEL класификациони кодови (Journal of Economic Literature) смештају Друштвени избор у Микроекономију под JEL D71 (са клубовима, комитетима и удружењима), док Јавни избор спада под JEL D72 (Економски модели политичких процеса: тражење ренте, Избори, Законодавна тела и Понашање при гласању).

Емпиријско истраживање Од Ароуа, теорију друштвеног избора карактерише то што је претежно математичка и теоријска, али нека истраживања су била усмерена на процену учесталости различитих парадокса гласања, као што је Кондорсеов парадокс. Резиме 37 појединачних студија, које покривају укупно 265 избора у стварном свету, великих и малих, пронашао је 25 случајева Кондорсеовог парадокса за укупну вероватноћу од 9,4%. Иако се примери парадокса чине честим у малим окружењима попут парламената, врло мало примера је пронађено у већим групама (бирачким телима), иако су неки идентификовани. Међутим, учесталост таквих парадокса у великој мери зависи од броја опција и других фактора.

Правила

Нека буде скуп могућих „стања света” или „алтернатива”. Друштво жели да изабере једно стање из . На пример, на изборима са једним победником, може представљати скуп кандидата; у контексту алокације ресурса, може представљати све могуће алокације.

Нека буде коначан скуп, који представља колекцију појединаца. За свако , нека буде функција корисности, која описује количину среће коју појединац i извлачи из сваког могућег стања.

Правило друштвеног избора је механизам који користи податке да би одабрао неки елемент (или елементе) из који су „најбољи” за друштво. Питање шта значи „најбоље” уобичајено је питање у теорији друштвеног избора. Следећа правила су најчешћа: Утилитарно правило – понекад се назива правило максималне суме или Бентамовско благостање – има за циљ да максимизује збир корисности. Егалитарно правило – понекад се назива макс-мин правило или Ролсовско благостање – има за циљ да максимизује најмању корисност.

Функције друштвеног избора