Друштво за Српско народно позориште (познато и под акронимом ДСНП) било је грађанско, културно и управно тело које су основали новосадски српски интелектуалци у другој половини деветнаестог века. Његов примарни циљ био је стварање, правно уобличавање, материјално издржавање и програмско усмеравање прве континуиране позоришне установе код Срба. Иако је Српско народно позориште почело са радом 1861. године, Друштво је током наредних деценија преузело кључну институционалну улогу, омогућавајући позоришној трупи да опстане у сложеним политичким и економским условима Хабзбуршке монархије и каснијих државних уређења. Ова организација представља један од најзначајнијих примера грађанског самоорганизовања и културне еманципације српског народа у Војводини.
Друштвено-политичке прилике и иницијатива Појава Друштва не може се сагледати изван ширих политичких и културних околности у којима су Срби у јужној Угарској живели током шездесетих година деветнаестог века. Након пораза Царевине Аустрије у ратовима са Италијом и Француском 1859. године, дошло је до пада централизованог апсолутистичког режима Александра Баха. Ове промене приморале су династију Хабзбурга на политичке уступке народима унутар монархије, што је отворило простор за снажније деловање српске грађанске класе. У Новом Саду, који је у то време представљао средиште српског економског и интелектуалног живота, сазревало је уверење да је за очување националног идентитета неопходно основати стални театар.
Идеја о стварању позоришта била је уско повезана са програмом Српске народне слободоумне странке коју је предводио Светозар Милетић. Ова политичка групација се залагала за грађанска права и желела је да са водећег положаја у друштву потисне конзервативне струје окупљене око црквене хијерархије. Позориште је у том контексту схваћено као општенародна установа са јасним националним и политичким значајем. Његов задатак био је да драмском књижевношћу и глумачком уметношћу негује српску реч, подиже културни ниво народа и пружа тихи отпор хегемонији бечке и пештанске администрације. Како Српско народно позориште приликом свог настанка 1861. године није било државна установа, појавила се хитна потреба за формирањем посебног правног лица које би преузело бригу о његовом финансирању и управљању.
Оснивачка скупштина и легализација рада Да би се обезбедио трајни оквир за рад театра, сазвана је оснивачка скупштина која је одржана 29. и 30. маја 1862. године у Новом Саду. На овим заседањима донесен је први устав Друштва, којим су прецизно дефинисани циљеви организације, структура управљања и обавезе према глумачкој дружини. Овим чином позориште је формално добило свог покровитеља и управно тело, али је легализација рада пред државним органима захтевала дуготрајну процедуру.
Позоришна делатност у Царевини Аустрији била је будно праћена од стране цензора, док су рад новосадског театра често ометале локалне угарске власти. Одобрење за званично оснивање и слободан рад Друштва чекало се више од три године. Коначну сагласност потписао је цар Франц Јозеф тек 18. јула 1865. године у дворцу Лаксенбургу поред Беча. Овај царски потпис дочекан је са великим олакшањем међу српским културним радницима, јер је уклонио опасност од забране рада и омогућио несметано прикупљање средстава неопходних за одржавање представа.
Унутрашње устројство и чланство Организациона структура Друштва за Српско народно позориште почивала је на начелу строге поделе задужења. На челу организације налазио се Управни одбор којим је председавао начелник. Рад је био подељен на два основна одсека. Први је био литерарно-артистички одсек, чији су задаци обухватали бригу о глумачкој дружини, креирање репертоара, читање нових драмских текстова и решавање свих стручних уметничких питања. Други је био економски одсек, који је сносио одговорност за финансијску стабилност, исплату зарада глумцима и обезбеђивање материјалне основе за израду сценографије и костима.
Чланство у Друштву било је отворено за све слојеве становништва који су желели да подрже националну културу. Према статуту, чланом је могло постати свако физичко лице које једном засвагда уплати суму од педесет форинти, као и свако правно лице које уплати сто форинти. Највиши орган управљања била је Скупштина Друштва, коју су чинили сви појединачни чланови и делегати правних лица. Скупштина се састајала једном годишње, разматрала извештаје одсека и одређивала општу националну и идеолошку концепцију позоришта за наредни период.
Мрежа локалних одбора и финансирање позоришта Како новосадско позориште није могло да опстане ослањајући се искључиво на публику из једног града, ансамбл је често путовао и наступао широм простора на којима је живео српски народ. Да би се ова сложена гостовања успешно реализовала, Друштво је формирало широку мрежу локалних одбора. Ови месни позоришни одбори имали су кључну улогу на терену: њихов задатак био је да у градовима где је позориште гостовало припреме материјалне услове, придобију пажњу јавности, организују продају улазница и прикупљају добровољне прилоге.
Одбори су такође преузимали бригу о логистици, што је подразумевало обезбеђивање смештаја и исхране за чланове глумачког ансамбла. Историјски извори сведоче о изузетном пријему трупе широм Војводине, Славоније и Босне. У многим местима звона са цркава су свечано најављивала долазак глумаца, а трупа је дочекивана у кочијама уз градску музику. Чланови локалних одбора су распоређивали глумце по угледним грађанским кућама, будући да се смештај чланова националног театра сматрао великом чашћу за сваку српску породицу. Оваква организација омогућила је позоришту да гостује стотинама дана годишње у местима као што су Вуковар, Темишвар, Сарајево, Осијек и Загреб.
Утицај на репертоарску политику Кроз свој литерарно-артистички одсек, Друштво је вршило снажан утицај на одабир драмских дела која ће се приказивати пред публиком. Духовни творац репертоарске политике у првим годинама био је Јован Ђорђевић, који је инсистирао на етичко-дидактичној улози позоришта. Приоритет су имала дела домаћих писаца са мотивима из српске историје и митологије, попут драма Јована Стерије Поповића и Ђуре Јакшића, јер су она најдиректније будила национални понос и романтичарски занос међу гледаоцима.
Упркос јасним програмским начелима, литерарни одбор Друштва био је свестан да се публика мора привући и забавним садржајима како би се осигурао финансијски опстанак трупе. Због недовољне развијености српске драмске књижевности тог времена, репертоар је морао бити допуњен страним комадима. Друштво је подстицало стварање „посрба” — слободних адаптација мађарских, немачких и француских комедија. У овим текстовима радња је преношена у српске крајеве, ликови су добијали домаћа имена, а уместо страних мелодија извођене су српске народне песме. Овај репертоарски компромис, иако касније критикован од стране позоришних теоретичара, доносио је највеће приходе на благајнама и омогућавао егзистенцију установе.
Деловање у међуратном периоду Завршетак Првог светског рата и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године донели су потпуно нове друштвене и административне околности за рад Друштва. Након остварења вишевековног циља националног уједињења, Српско народно позориште више није морало да игра примарно национално-будитељску улогу, већ се од њега очекивало да прерасте у модерну уметничку институцију. У новој држави формиран је другачији систем културне политике, у којем је централна власт преузимала оснивачка и финансијска права над главним националним позориштима.
У овом раздобљу, Друштво за Српско народно позориште суочило се са тешким изазовима. Државна управа је фаворизовала позоришта у главним политичким центрима, док је новосадском театру често ускраћивана адекватна буџетска подршка, што је довело до смањења ансамбла и покушаја укидања појединих сектора. Управа Друштва водила је вишегодишњу борбу за очување аутономије позоришта, континуирано упућујући апеле министарствима и прикупљајући средства кроз добротворне акције како би се одржао ниво позоришног живота у Војводини. Иако је његов правни положај био другачији у односу на деветнаести век, Друштво је током целог међуратног периода остало морални гарант опстанка новосадске сцене.
Историјско наслеђе Гледано из угла историографије, Друштво за Српско народно позориште представља један од најуспешнијих модела грађанске подршке култури у историји југоисточне Европе. Настало из потребе да се једна културна институција одржи без подршке државног апарата, оно је створило систем који је деценијама успешно повезивао уметничке тежње са реалним економским могућностима. Његово постојање доказује да позориште у то време није било схваћено као елитистичка забава, већ као заједничка одговорност целокупног народа. Архива Друштва, његови извештаји и преписке данас представљају прворазредну грађу за проучавање не само позоришне историје, већ и општег културног, економског и политичког развоја српског грађанског друштва до половине двадесетог века.
Види још Српско народно позориште Историја позоришта у Србији Светозар Милетић Јован Ђорђевић (књижевник) Матица српска
Напомене
Референце
Литература
Спољашње везе Званични веб-сајт Енциклопедије Српског народног позоришта
Категорија:Српско народно позориште Категорија:Организације у Србији Категорија:Позориште у Новом Саду Категорија:Историја српског позоришта