Трговински биланс (енгл. balance of trade) јесте разлика између монетарне вредности извоза и увоза робе једне нације током одређеног временског периода. Понекад је у трговински биланс укључена и трговина услугама, али званична дефиниција ММФ-а обухвата само робу. Трговински биланс мери варијаблу тока извоза и увоза у датом временском периоду. Појам трговинског биланса не значи да су извоз и увоз у међусобној „равнотежи”.
Ако земља извози већу вредност него што увози, она има трговински суфицит или позитиван трговински биланс, а обрнуто, ако земља увози већу вредност него што извози, има трговински дефицит или негативан трговински биланс. Од 2016. године, око 60 од 200 земаља има трговински суфицит. Највеће трговинске суфиците на свету имају Кина (823 милијарде долара), Немачка (226 милијарди долара) и Сингапур (154 милијарде долара), док највеће трговинске дефиците имају Сједињене Америчке Државе (1,15 билиона долара), Уједињено Краљевство (271 милијарда долара) и Индија (241 милијарда долара).
Економисти одбацују идеју да је трговински дефицит штетан по привреду нације, као и идеју да је билатерални трговински дефицит сам по себи лош.
Објашњење мини|upright=1.4|Трговински биланс робе и услуга (земље Еврозоне) мини|upright=1.4|Трговински биланс САД од 1960. године мини|upright=1.4|Трговински биланс САД и трговинска политика (1895–2015) мини|upright=1.4|Трговински биланс робе УК (од 1870. године) Трговински биланс чини део текућег рачуна, који укључује и друге трансакције попут прихода од нето међународне инвестиционе позиције, као и међународну помоћ. Ако је текући рачун у суфициту, нето међународна позиција средстава земље се сразмерно повећава. Једнако тако, дефицит смањује нето међународну позицију средстава.
Трговински биланс је идентичан разлици између производње земље и њене домаће потражње (разлика између тога колико добара земља произведе и колико добара купи из иностранства; ово не укључује новац који се поново троши на стране акције, нити узима у обзир концепт увоза добара ради производње за домаће тржиште).
Мерење трговинског биланса може бити проблематично због проблема са бележењем и прикупљањем података. Као илустрација овог проблема, када се саберу званични подаци за све земље света, извоз премашује увоз за скоро 1%; чини се да свет има позитиван трговински биланс сам са собом. Ово не може бити тачно, јер све трансакције укључују једнак кредит или дебит на рачуну сваке нације. Верује се да се ово неслагање објашњава трансакцијама намењеним прању новца или избегавању пореза, кријумчарењу и другим проблемима видљивости. Иако би тачност статистика земаља у развоју могла бити сумњива, већина неслагања се заправо јавља између развијених земаља са поузданим статистикама.
Фактори који могу утицати на трговински биланс укључују: Трошкове производње (земљиште, рад, капитал, порези, подстицаји итд.) у економији извозници у односу на оне у економији увозници; Цену и доступност сировина, интермедијарних добара и других улагања; Кретање курсева валута; Мултилатералне, билатералне и унилатералне порезе или ограничења трговине; Нецаринске баријере попут еколошких, здравствених или безбедносних стандарда; Доступност адекватних девиза којима се плаћа увоз; и Цене добара произведених код куће (под утицајем реакције понуде)
Поред тога, вероватно је да ће се трговински биланс разликовати током пословног циклуса. У расту вођеном извозом (као што су нафта и рана индустријска добра), трговински биланс ће се померити ка извозу током економске експанзије. Међутим, са растом вођеним домаћом потражњом (као у Сједињеним Америчким Државама и Аустралији), трговински биланс ће се померити ка увозу у истој фази пословног циклуса.
Монетарни трговински биланс се разликује од физичког трговинског биланса (који се изражава у количини сировина, познат и као укупна потрошња материјала). Развијене земље обично увозе значајну количину сировина из земаља у развоју. Типично, ови увезени материјали се трансформишу у готове производе и могу бити извезени након додавања вредности. Статистике финансијског трговинског биланса прикривају проток материјала. Већина развијених земаља има велики физички трговински дефицит јер троше више сировина него што производе.
Примери
Историјски пример Многе земље у раној модерној Европи усвојиле су политику меркантилизма, која је теоретисала да је трговински суфицит користан за земљу. Меркантилистичке идеје су такође утицале на то како су европске нације регулисале трговинске политике са својим колонијама, промовишући идеју да природне ресурсе и усеве за продају треба извозити у Европу, док се прерађена добра извозе назад у колоније у замену. Идеје попут булионизма подстакле су популарност меркантилизма у европским владама.
мини|Извоз робе (1870–1992) мини|Трговинска политика, извоз и раст у одабраним европским земљама
Рана изјава која се тиче трговинског биланса појавила се у делу Discourse of the Common Wealth of this Realm of England из 1549. године: „Увек морамо водити рачуна да не купујемо више од странаца него што им продајемо, јер бисмо тако осиромашили себе а њих обогатили.”Данас се приписује сер Томасу Смиту; цитирано у: Хосе Ризал (José Rizal), The Wheels of Commerce, том II дела Civilization and Capitalism 15th–18th Century, 1979:204. Слично томе, систематско и кохерентно објашњење трговинског биланса јавно је изнето кроз дело Томаса Мана из 1630. године „Енглеско благо кроз спољну трговину, или, Биланс наше спољне трговине је правило нашег блага” (енгл. England's treasure by foreign trade, or, The balance of our foreign trade is the rule of our treasure).Томас Ман, Оксфордски национални биографски речник (Oxford National Dictionary of Biography)
Од средине 1980-их, Сједињене Америчке Државе имају растући дефицит у разменљивим добрима, посебно са азијским нацијама (Кином и Јапаном) које сада држе велике суме америчког дуга који је делом финансирао потрошњу.Bivens, L. Josh (14. 12. 2004). Debt and the dollar Economic Policy Institute. Приступљено 8. 7. 2007.Главни страни власници хартија од вредности Трезора. Министарство финансија САД. САД имају трговински суфицит са нацијама као што је Аустралија. Питање трговинских дефицита може бити сложено. Трговински дефицити генерисани у разменљивим добрима, попут произведених добара или софтвера, могу утицати на домаћу запосленост у различитој мери него што то чине трговински дефицити у сировинама.
Привреде које имају суфиците штедње, као што су Јапан и Немачка, обично бележе трговинске суфиците. Кина, економија са високим растом, склона је остваривању трговинских суфицита. Виша стопа штедње генерално одговара трговинском суфициту. Сходно томе, САД са својом нижом стопом штедње склоне су високим трговинским дефицитима, посебно са азијским земљама.
Неки тврде да Кина спроводи меркантилистичку економску политику. Русија спроводи политику засновану на протекционизму, према којој међународна трговина није игра у којој сви добијају, већ игра нулте суме: земље у суфициту постају богатије на рачун земаља у дефициту.
Ставови о економском утицају Стручњаци за трговину и економисти великом већином одбацују идеју да су билатерални трговински дефицити сами по себи лоши. Према ММФ-у, трговински дефицити могу изазвати проблем платног биланса, што може довести до несташице девиза и нашкодити земљама. С друге стране, Џозеф Стиглиц истиче да земље које остварују суфиците врше „негативну екстерналију” на трговинске партнере и представљају претњу глобалном просперитету, далеко више него оне у дефициту. Бен Бернанке тврди да су „упорне неравнотеже унутар еврозоне... нездраве, јер доводе до финансијских неравнотежа као и до неуравнотеженог раста. Чињеница да Немачка продаје много више него што купује преусмерава потражњу од њених суседа (као и од других земаља широм света), смањујући производњу и запосленост ван Немачке.” Према Карли Норлеф (Carla Norrlöf), постоје три главне користи од трговинских дефицита за Сједињене Америчке Државе:
Већа потрошња од производње: САД уживају бољу страну погодбе тако што могу да троше више него што произведу Употреба ефикасно произведених страних интермедијарних добара повећава продуктивност америчких фирми: САД најефикасније користе глобалну поделу рада Велико тржиште на које се друге земље ослањају ради извоза повећава америчку преговарачку моћ у трговинским преговорима
Рад Националног бироа за економска истраживања из 2018. године, који су написали економисти Међународног монетарног фонда и Универзитета Калифорније у Берклију, открио је у студији 151 земље током периода 1963–2014. да увођење царина има мало утицаја на трговински биланс.
Класична теорија
Адам Смит о трговинском билансу
Кејнзијанска теорија
У последњих неколико година свог живота, Џон Мејнард Кејнс био је веома заокупљен питањем равнотеже у међународној трговини. Био је вођа британске делегације на Монетарној и финансијској конференцији Уједињених нација 1944. године која је успоставила Бретонвудски систем међународног управљања валутама. Био је главни аутор предлога – Кејнсовог плана – за Међународну клириншку унију. Два водећа принципа плана била су да проблем измирења неплаћених биланса треба решити „стварањем” додатног „међународног новца”, те да дужника и повериоца треба третирати готово исто као нарушиоце равнотеже. Ипак, планови су одбачени, делимично зато што је „америчко јавно мњење природно било невољно да прихвати принцип једнакости третмана који је био тако нов у односима дужника и повериоца”.
Нови систем није заснован на слободној трговини (либерализацији спољне трговине) већ на регулацији међународне трговине, како би се елиминисале трговинске неравнотеже: нације са суфицитом имале би снажан подстицај да га се реше, а тиме би аутоматски очистиле дефиците других нација. Предложио је глобалну банку која би издавала сопствену валуту – банкор (bancor) – која би била заменљива за националне валуте по фиксним курсевима и постала би обрачунска јединица међу нацијама, што значи да би се користила за мерење трговинског дефицита или суфицита земље. Свака земља би имала могућност прекорачења на свом банкор рачуну код Међународне клириншке уније. Истакао је да суфицити доводе до слабе глобалне агрегатне тражње – земље које остварују суфиците врше „негативну екстерналију” на трговинске партнере и представљају претњу глобалном просперитету, далеко више него оне у дефициту. У чланку „Национална самодовољност” (енгл. National Self-Sufficiency), објављеном у часопису The Yale Review, том 22, бр. 4 (јун 1933), већ је нагласио проблеме које ствара слободна трговина.
Његово гледиште, подржано од стране многих економиста и коментатора тог времена, било је да државе повериоци могу бити подједнако одговорне као и државе дужници за неравнотежу у разменама, и да би обе требало да имају обавезу да врате трговину у стање равнотеже. Неуспех у томе могао би имати озбиљне последице. Према речима Џефрија Краутера, тадашњег уредника часописа Економист (енгл. The Economist): „Ако се економски односи међу нацијама на овај или онај начин не доведу у приличну равнотежу, онда не постоји скуп финансијских аранжмана који може спасити свет од осиромашујућих резултата хаоса.”
Ове идеје биле су обликоване догађајима пре Велике депресије када су – према мишљењу Кејнса и других – међународни зајмови, првенствено од стране САД, премашили капацитет здравих инвестиција и тако били преусмерени у непродуктивне и шпекулативне сврхе, што је заузврат довело до неиспуњавања обавеза и изненадног заустављања процеса кредитирања.