Током модерне историје, развиле су се различите перспективе о капитализму засноване на различитим школама мишљења.

Преглед Адам Смит је био један од првих утицајних писаца на ову тему са својом књигом Богатство нација, која се генерално сматра почетком класичне економије која се појавила у 18. веку. Карл Маркс је имао другачији приступ, посматрајући капитализам као историјски специфичан начин производње и као фазу економског развоја која ће проћи и бити замењена комунизмом. У вези са својом критиком капитализма, Маркс је веровао да ће експлоатисани рад бити покретачка снага иза социјалне револуције ка економији социјалистичког типа.. За Маркса, циклус извлачења вишка вредности од стране власника капитала или буржоазије постаје основа класне борбе.

Овај аргумент је испреплетен са Марксовом верзијом радне теорије вредности, која тврди да је рад извор сваке вредности и самим тим профита. Макс Вебер је сматрао тржишну размену, а не производњу, дефинишућом карактеристиком капитализма. За разлику од њихових пандана у претходним начинима економске активности, капиталистичка предузећа одликује рационализација производње, усмерена ка максимизацији ефикасности и продуктивности; тенденција која води ка социолошком процесу обухватајуће рационализације. Према Веберу, радници у преткапиталистичким економским институцијама схватали су рад у смислу личног односа између мајстора и калфе у еснафу, или између господара и сељака на властелинству.

Институционална економија, некада главна школа економске мисли у Сједињеним Америчким Државама у 20. веку, сматра да се капитализам не може одвојити од политичког и социјалног система у који је уграђен. Крајем 19. века, Немачка историјска школа економије одвојила се од настајуће Аустријске школе економије (која је настала 1871. године), коју је у то време предводио Карл Менгер (1840–1921). Касније генерације следбеника Аустријске школе наставиле су да буду утицајне у западној економској мисли током већег дела 20. века. Аустријски економиста Јозеф Шумпетер (1883–1950), претеча Аустријске школе, наглашавао је креативну деструкцију капитализма — чињеницу да тржишне економије пролазе кроз сталне промене.

Аустријски економисти Лудвиг фон Мизес и Фридрих Хајек били су међу водећим браниоцима тржишне економије против заговорника социјалистичких планских економија у 20. веку. Међу Мизесовим аргументима био је проблем економске калкулације, који је први предложио Мизес 1920. године, а касније елаборирао Хајек. Проблем се односи на то како рационално расподелити ресурсе у економији. Решење слободног тржишта је механизам цена, где људи појединачно имају способност да одлучују како добро или услуга треба да буду расподељени на основу њихове спремности да за то дају новац. Мизес и Хајек су тврдили да би само тржишни капитализам могао да управља сложеном, модерном економијом.

Делимично се супротстављајући том ставу, британски економиста Џон Мејнард Кејнз тврдио је у свом делу Општа теорија запослености, камате и новца (1937) да капитализам пати од основног проблема у својој способности да се опорави од периода успоравања инвестиција. Кејнз је тврдио да би капиталистичка економија могла остати у неодређеној економској равнотежи упркос високој незапослености. Кејнз је покушао да пружи решења за многе Марксове проблеме без потпуног напуштања класичног разумевања капитализма. Његов рад је покушао да покаже да регулација може бити ефикасна и да економски стабилизатори могу обуздати агресивне експанзије и рецесије које Маркс није волео.

Ове промене су настојале да створе већу стабилност у пословном циклусу и смање злоупотребе радника. Кејнзијански економисти тврде да су кејнзијанске политике биле један од главних разлога због којих је капитализам могао да се опорави након Велике депресије.Erhardt III, Erwin. "History of Economic Development." University of Cincinnati. Lindner Center Auditorium, Cincinnati. 7 November 2008.

Економија понуде се развила током 1970-их као одговор на кејнзијанску економску политику и посебно на неуспех управљања потражњом да стабилизује западне економије током стагфлације 1970-их у јеку нафтне кризе 1973. године.. Prentice-Hall. . Ослањала се на низ некејнзијанских економских мисли, посебно на размишљања Аустријске школе о предузетништву и новој класичној макроекономији. Интелектуални корени економије понуде такође се могу пратити уназад до разних раних економских мислилаца као што су Ибн Халдун, Џонатан Свифт, Дејвид Хјум, Адам Смит и Александер Хамилтон. Типичне препоруке политике економије понуде су ниже маргиналне пореске стопе и мања регулација. Максималне користи од пореске политике постижу се оптимизацијом маргиналних пореских стопа како би се подстакао раст, иако је уобичајено неразумевање да се економија понуде бави само пореском политиком, док се она више генерално односи на уклањање баријера производњи.

, већина академских истраживања о капитализму у англоговорном свету ослања се на неокласичну економску мисао. Она фаворизује екстензивну тржишну координацију и релативно неутралне обрасце државне тржишне регулације усмерене на одржавање имовинских права; дерегулисана тржишта рада; корпоративно управљање којим доминирају финансијски власници фирми; и финансијске системе који углавном зависе од финансирања заснованог на тржишту капитала, а не од државног финансирања.

Милтон Фридман је преузео многе од основних принципа које су поставили Адам Смит и класични економисти и дао им нови обрт. Један пример за то је његов чланак у септембарском издању Њујорк тајмса из 1970. године, где тврди да је друштвена одговорност пословања „да користи своје ресурсе и укључи се у активности осмишљене да повећају свој профит... (кроз) отворену и слободну конкуренцију без обмане или преваре”. Ово је слично Смитовом аргументу да сопствени интерес заузврат користи целом друштву.Friedman, Milton. "The Social Responsibility of Business is to Increase its Profits." The New York Times Magazine 13 Sep. 1970.

Радови попут овог помогли су да се поставе темељи за надолазећу маркетизацију (или приватизацију) државних предузећа и економију понуде Роналда Регана и Маргарет Тачер. Чикашка школа економије је најпознатија по свом заговарању слободног тржишта и монетаристичким идејама. Према Фридману и другим монетаристима, тржишне економије су инхерентно стабилне ако се препусте саме себи, а депресије настају само због владине интервенције.

Класична политичка економија

мини|лево|180px|Адам Смит Класична школа економске мисли појавила се у Британији крајем 18. века. Класични политички економисти Адам Смит, Дејвид Рикардо, Жан-Батист Сеј и Џон Стјуарт Мил објавили су анализе производње, дистрибуције и размене добара на тржишту које од тада чине основу проучавања за већину савремених економиста.

У Француској, физиократе попут Франсоа Кенеа промовисали су слободну трговину засновану на концепцији да богатство потиче од земље. Кенеова Економска табела (Tableau Économique, 1759) аналитички је описала економију и поставила темеље економске теорије физиократа, а следио га је Ан Робер Жак Тирго који се противио царинама и царинским дажбинама и заговарао слободну трговину. Ричард Кантилон дефинисао је дугорочну равнотежу као баланс токова прихода и тврдио да механизам понуде и потражње око земље утиче на краткорочне цене.

Смитов напад на меркантилизам и његово образложење за „систем природне слободе” у Богатство нација (1776) обично се узимају као почетак класичне политичке економије. Смит је осмислио скуп концепата који и данас остају снажно повезани са капитализмом, посебно његову теорију „невидљиве руке” тржишта, кроз коју тежња ка индивидуалном сопственом интересу ненамерно производи колективно добро за друштво. Било је неопходно да Смит буде тако убедљив у свом аргументу у корист слободних тржишта јер је морао да превазиђе популарно меркантилистичко расположење тог временског периода.Degen, Robert. The Triumph of Capitalism. 1st ed. New Brunswick, NJ: Transaction Publishers, 2008.

Критиковао је монополе, царине, дажбине и друга државна ограничења свог времена и веровао да је тржиште најправеднији и најефикаснији арбитар ресурса. Овај став је делио и Дејвид Рикардо, други најважнији од класичних политичких економиста и један од најутицајнијих економиста модерног доба.

У делу О принципима политичке економије и опорезивања (1817), Рикардо је развио закон компаративне предности, који објашњава зашто је профитабилно за две стране да тргују, чак и ако је један од трговинских партнера ефикаснији у свакој врсти економске производње. Овај принцип подржава економски случај за слободну трговину. Рикардо је био присталица Сејовог закона и сматрао је да је пуна запосленост нормална равнотежа за конкурентну економију. Такође је тврдио да је инфлација уско повезана са променама у количини новца и кредита и био је поборник закона опадајућих приноса, који наводи да свака додатна јединица улаза даје све мање и мање додатног излаза.

Вредности класичне политичке економије снажно су повезане са доктрином класичног либерализма о минималној владиној интервенцији у економији, иако се не противи нужно државном обезбеђивању неколико основних јавних добара.. 75. Класична либерална мисао је генерално претпостављала јасну поделу између економије и других сфера друштвене активности, као што је држава.

Маркс и критика политичке економије

Карл Маркс је сматрао капитализам историјски специфичним начином производње. Марксова критика политичке економије обухвата проучавање и излагање начина производње и идеологије буржоаског друштва, односно основних „економских” и друштвених категорија присутних унутар онога што је за Маркса капиталистички начин производње. За разлику од класика политичке економије, Маркс се бавио подизањем „идеолошког вела” површинских феномена и разоткривањем норми, аксиома, друштвених пракси, институција итд., који су репродуковали друштвени феномен капитала. Централна дела у Марксовој критици политичке економије су Грундрисе, Прилог критици политичке економије и Капитал. Марксов сарадник Фридрих Енгелс такође је критиковао економију у свом делу Нацрти за критику политичке економије (1844), што је помогло да се поставе неки темељи за оно што ће Маркс даље развити, а Енгелс је баш као и Маркс такође упоређивао економисте са теолозима, нпр. називајући Адама Смита економским Лутером.

Неки од основних концепата у Марксовој критици политичке економије су следећи:

Рад и капитал су историјски специфични облици друштвених односа, а рад није извор свог богатства. Рад је друга страна исте медаље као и капитал, рад претпоставља капитал, а капитал претпоставља рад. Новац ни на који начин није нешто трансисторијско или „природно” (што важи и за друге категорије економије), и добија своју вредност захваљујући друштвеним односима пре него било којој инхерентној особини. Појединац не постоји у неком облику вакуума, већ је уплетен у друштвене односе.

За Маркса, капиталистичка фаза развоја или „буржоаско друштво” представљала је најнапреднији облик друштвене организације до тада, али је такође сматрао да ће радничка класа доћи на власт у светској социјалистичкој или комунистичкој трансформацији људског друштва како се буде достигао крај серије прво аристократске, затим капиталистичке и коначно владавине радничке класе.Комунистички манифест"За Маркса, проблем реконструкције друштва није произашао из неког рецепта, мотивисаног његовим личним склоностима; он је уследио, као гвоздена историјска нужност — с једне стране, из производних снага које су сазреле до моћне зрелости; с друге, из немогућности да се те снаге даље организују према вољи закона вредности." — Лав Троцки, "Marxism in our Time", 1939: "Inevitability of Socialism" WSWS.org

мини|upright|Карл Маркс 1875. године