мини|upright=1.3|Анимација Бесмртне партије. Андерсен је приказан како игра као бели.

Бесмртна партија била је шаховска партија одиграна 1851. године између Адолфа Андерсена и Лионела Кизерицког током Шаховског турнира у Лондону 1851, догађаја на којем су учествовала оба играча. То је била пријатељска партија, која није играна као део званичног турнира. Андерсен је добио партију жртвовањем свих својих тешких фигура, док је развијао матни напад са својим преосталим лаким фигурама. Упркос поразу, Кизерицки је био импресиониран Андерсеновом игром. Кизерицки је недуго затим објавио партију у француском шаховском часопису , чији је био коуредник. Ернст Фалкбер је објавио анализу ове партије 1855. године, први пут је описујући њеним надимком „бесмртна”.

Бесмртна партија спада међу најпознатије шаховске партије икада одигране. Као минијатура, често се репродукује у шаховској литератури ради подучавања једноставних тема у игри. Иако је сам Кизерицки навео да се партија завршила пре мата, Бесмртна партија се често приказује са кратким наставком који укључује жртву даме — даљи губитак материјала — што доводи до мата. Овај наставак се обично представља као део комплетне партије, као да су последњи потези заиста одиграни у стварној историјској партији. Неки аутори такође премештају одређене потезе, одступајући од извештаја Кизерицког, мада се такве пермутације обично транспонују у различите линије игре које се на крају враћају на потезе и позиције које је пријавио Кизерицки.

Иако су оба играча повукла потезе који се међу модерним играчима сматрају некоректним, ова партија се цени као пример романтичарске школе шаха, стила игре који је више вредновао храбре нападе и жртве него дубоку стратегију. Партија — посебно њен матни наставак — такође се цени због своје естетске вредности, као вероватан пример како играч са значајним материјалним заостатком, али са повољнијом позицијом, може да матира противника. Мат у наставку је узорни мат, снажна форма чистог мата (тј. све преостале фигуре нападача доприносе мату, док је матираном краљу онемогућено да пређе на било које друго поље из тачно једног разлога по пољу). Године 1996, Бил Хартстон је назвао ову партију достигнућем „можда непревазиђеним у шаховској литератури”.

Преглед мини|upright=1.25|Мат у Бесмртној партији

Андерсен је био један од најјачих играча свог времена, а многи га сматрају и најјачим играчем на свету након његове победе на Шаховском турниру у Лондону 1851. Кизерицки је већи део живота живео у Француској, где је држао часове шаха и играо партије за пет франака по сату у Кафеу де ла Режанс у Паризу. Његова снага највише је долазила до изражаја када је давао значајну предност слабијим играчима; против мајстора је био мање убедљив.

Бесмртна партија била је неформална, одиграна током паузе на званичном турниру у Лондону; тачно место одржавања је неизвесно. Кизерицки је био веома импресиониран Андерсеновом игром; након што се партија завршила, Кизерицки је телеграфисао потезе свом париском шаховском клубу. Француски шаховски часопис објавио је партију у јулу 1851. године. Аустријанац Ернст Фалкбер дао јој је надимак „Бесмртна партија” 1855. године.

Ова партија је призната као пример романтичарског стила из 19. века, где су се брз развој и напад сматрали најефикаснијим начином за победу, нудили су се многи гамбити и противгамбити (а њихово одбијање сматрало се помало неџентлменским), док се материјал често презирао. Овакве партије, са својим брзим нападима и контранападима, често су забавне за анализу, чак и ако се неки од потеза више не сматрају оптималним.

У овој партији, Андерсен је победио упркос томе што је жртвовао ловца (у 11. потезу), оба топа (почевши од 18. потеза) и даму (у 22. потезу) како би произвео мат против Кизерицког, који је изгубио само три пешака. Андерсен је касније демонстрирао исти приступ у Зимзеленој партији.

Неке објављене верзије партије садрже грешке, као што је описано у напоменама испод.

Објављивање мини|десно|Запис партије, како га је пренео Кизерицки

Сматра се да је убрзо након што је партија одиграна, Кизерицки телеграфисао извештај о њој часопису La Régence, француском шаховском журналу који је помагао да се уређује.. Партија је пријављена у издању часописа из 1851. године, а текст је приписан самом Кизерицком. La Régence је користио „опскуран”. Kieseritzky. и прототипски облик алгебарске нотације за бележење шаховских партија. Пешаци су означавани малим словима која су указивала на њихове почетне линије (a–h), док су фигуре означаване великим словима (A-H) на основу линије на којој је фигура почињала (тако су топови A или H, скакачи B или G, ловци C или F, дама је D, а краљ E). Поља су описивана почевши од њиховог реда, а затим линије, нпр. поље „e4” било је описано као „45”.

Партија је много пута поново објављивана, често са недоследностима у вези са редоследом потеза.

Анотирана партија Бели: Адолф Андерсен Међу историјским изворима постоји одређена конфузија око тога ко је водио беле, а ко црне фигуре. Конвенција у шаху да играч који води беле фигуре увек игра први није била чврсто установљена све до краја 19. века. Овај чланак прати оригинални извештај Кизерицког о партији, који се слаже са модерном конвенцијом у шаху: играч који је први одиграо — Андерсен — користио је беле фигуре, док је Кизерицки користио црне фигуре.</ref>    Црни: Лионел Кизерицки    Отварање: Краљев гамбит: Прихваћени краљев гамбит, Ловчев гамбит, Брајанов противгамбит (ECO C33)

1. e4 e5 2. f4 Ово је Краљев гамбит: Андерсен нуди свог пешака у замену за бржи развој. Ово је било једно од најпопуларнијих отварања 19. века и још увек се повремено виђа, иако су се одбрамбене технике побољшале од Андерсеновог времена.

2... exf4 3. Lc4 Ловчев гамбит; ова линија дозвољава 3...Dh4+, одузимајући белом право на рокаду, и мање је популарна од 3.Sf3. Овај шах, међутим, такође излаже црну даму нападу уз добитак темпа на евентуалном Sg1–f3.

3... Dh4+ 4. Kf1 b5?! (дијаграм) Ово је Брајанов противгамбит, који је дубоко анализирао Кизерицки и који понекад носи његово име. Данас га већина играча не сматра коректним потезом.

5. Lxb5 Sf6 6. Sf3 Ово је уобичајен потез за развој, али поред тога скакач напада црну даму, приморавајући црног да је помери уместо да развија своје друге фигуре.

6... Dh6 7. d3 Овим потезом, бели учвршћује контролу над критичним центром табле. Немачки велемајстор Роберт Хибнер уместо тога препоручује 7.Sc3.

7... Sh5 Овај потез прети ...Sg3+, и штити пешака на f4, али такође скрајњује скакача на лошу позицију на ивици табле, где су скакачи најмање моћни, и не развија нову фигуру.

8. Sh4 Dg5 Боље би било 8...g6, према Кизерицком.

9. Sf5 c6 Ово истовремено одвезује даминог пешака и напада ловца. Модерни шаховски програми сугеришу да би 9...g6 било боље, како би се решио веома проблематичан скакач.

10. g4? Sf6 11. Tg1! (дијаграм) Ово је повољна пасивна жртва фигуре. Ако је црни прихвати, његова дама ће бити затворена, дајући белом предност у развоју.

11... cxb5? Хибнер верује да је ово била критична грешка црног; ово осваја материјал, али заостаје у развоју, у тренутку када је снажан развој белог у стању да брзо покрене офанзиву. Хибнер препоручује 11...h5 уместо тога.

12. h4! Бели скакач на f5 штити пешака, који напада црну даму.

12... Dg6 13. h5 Dg5 14. Df3 Бели сада има две претње: Lxf4, хватајући црну даму у замку (дама нема сигурно место за бег); e5, нападајући црног скакача на f6 уз истовремено откривање напада беле даме на незаштићеног црног топа на a8.

14... Sg8 Ово решава претње, али још више уназађује развој црног — сада је једина црна фигура која није на свом почетном пољу дама, која ће ускоро бити натерана у бег, док бели има контролу над великим делом табле.

15. Lxf4 Df6 16. Sc3 Lc5 Обичан развојни потез црног, који такође напада топа на g1.

17. Sd5 Бели одговара на напад контранападом. Овај потез прети црној дами, али и Sc7+, правећи двоструки удар на краља и топа. Рихард Рети препоручује 17.d4 након чега следи 18.Sd5, са предношћу за белог, иако би у случају 17.d4 Lf8 потез 18.Le5 био јачи.

17... Dxb2 (дијаграм) Црни осваја пешака и прети да узме топа на a1 уз шах.

18. Ld6! Овим потезом бели нуди жртву оба своја топа. Хибнер коментарише да из ове позиције заправо постоји много начина да се победи, и верује да постоје најмање три боља потеза од 18.Ld6: 18.d4, 18.Le3, или 18.Te1, који доводе до јаких позиција или мата без потребе да се жртвује толико материјала. Анотација рачунарског програма Chessmaster каже: „главна поента [потеза 18. Ld6] јесте да се црна дама одвуче са дијагонале a1–h8. Сада црни не може да одигра 18...Lxd6? 19.Sxd6+ Kd8 20.Sxf7+ Ke8 21.Sd6+ Kd8 22.Df8#”. Гари Каспаров коментарише да би свет шаха изгубио један од својих „драгуља” да се партија наставила на тако мање спектакуларан начин. 18. Ld6! је изненађујућ потез, јер је бели спреман да се одрекне толиког материјала.

18... Lxg1? Вилхелм Штајниц је 1879. године сугерисао да би бољи потез био 18...Dxa1+;. вероватни потези који би следили су 19.Ke2 Db2 20.Kd2 Lxg1.Неколико извора наводи другачији редослед потеза: 18...Dxa1+ 19.Ke2 Lxg1 20.e5. Међутим, наставак је и даље добитни за белог, упркос многим компликацијама. Варијанта се наставља са 21.e5! La6 22.Lb4! Dxe5 (22...Le3+ 23.Dxe3 +/−; 22...Sh6 23.Sd6+ Kf8 24.g5 +−) 23.Sd6+ Dxd6 24.Lxd6 +/−.

19. e5! Овим се жртвује још један бели топ. Што је још важније, овај потез блокира даму да учествује у одбрани краља, и прети матом у два потеза: 20.Sxg7+ Kd8 21.Lc7#.

19... Dxa1+ 20. Ke2 У овом тренутку, напад црног је изгубио замах; црни има даму и ловца на основном реду белог, али не може ефикасно да организује непосредан напад на белог, док бели може да крене у јуриш. Према Кизерицком, он је у овом тренутку предао. Хибнер примећује да је чланак Фридриха Амелунга у часопису Baltische Schachblaetter из 1893. објавио да је Кизерицки вероватно одиграо 20...Sa6, али је Андерсен тада најавио матне потезе. The Oxford Companion to Chess такође наводи да је црни предао у овом тренутку, позивајући се на публикацију из 1851. године.. Immortal Game. У сваком случају, сумња се да последњих неколико потеза заправо није одиграно на табли у оригиналној партији.

20... Sa6 Црни скакач покрива c7 јер је бели претио 21.Sxg7+ Kd8 22.Lc7#. Још један покушај одбране је 20...La6, што омогућава црном краљу да побегне преко c8 и b7, мада бели има довољно снаге са наставком 21.Sc7+ Kd8 и 22.Sxa6, где ако сада 22...Dxa2 (да одбрани f7 од Lc7+, Sd6+ и Dxf7#) бели може да одигра 23.Lc7+ Ke8 24.Sb4, са победом; или, ако 22...Lb6 (спречавајући Lc7+), 23.Dxa8 Dc3 24.Dxb8+ Dc8 25.Dxc8+ Kxc8 26.Lf8 h6 27.Sd6+ Kd8 28.Sxf7+ Ke8 29.Sxh8 Kxf8, са добитничком завршницом за белог.

21. Sxg7+ Kd8 22. Df6+! (дијаграм) Ова жртва даме приморава црног да одустане од одбране поља e7.

22... Sxf6 23. Le7# 1–0 На крају, црни има значајну предност у материјалу: даму, два топа и ловца. Али тај материјал му не помаже. Бели је успео да искористи своје преостале фигуре — два скакача и ловца — да изнуди мат.

У популарној култури У експерименталном кратком филму Маје Дерен из 1944. године, At Land. У истоименој краткој причи Пола Андерсона из 1954. године, програми за рачунарски шах репродукују потезе из Бесмртне партије. У филму Истребљивач из 1982. године, Себастијан матира Тајрела. Партија је препозната као Бесмртна партија. Партија се помиње у петој епизоди друге сезоне британске шпијунске трилер серије Спори коњи, засноване на серијалу романа Slough House аутора Мика Херона. У видео-игри Dragon Age: Inquisition из 2014. године, ову партију на слепо играју Ајрон Бул и Солас током ћаскања у игри. У роману Писци и љубавници ауторке Лили Кинг из 2020. године.

Види још Зимзелена партија – коју је такође добио Андерсен Каспаровљева бесмртна партија Списак шаховских партија

Напомене

Референце

Литература

Kavalek, Lubomir. Chess (newspaper column). Washington Post. 7. 2003. . Dover Publications, 1. 6. 1975., .

Спољашње везе