Трећа подјела Пољске () догодила се 1795. као посљедња од три подјеле, којом је окончано постојања Пољско-литванске заједница (краће Пољска). Трећа подјела се догодила након Кошћушковог устанка (1794) и праћена је бројним пољско-литванским устанцима. Подјеле су спровеле државе које су њом добиле територијулне корист — Краљевина Пруска, Хабзбуршка монархија и Руска Империја. Једино Османско царство никада није признало подјеле Пољске.
Позадина Након Прве подјеле 1772, на политичком плану, Пољско-литванска заједница је запала у тако беспомоћно стање да је била приморана на савез са својим непријатељом, Пруском. Потписан је Пољско-пруски савез из 1790, који је дао лажну наду да је Пољска напокон пронашла савезника који ће је заштитити док спроводи унутрашње преуређење. Мајски устав из 1791. године дао је грађанска права буржоазији, успоставио подјелу власти на три гране и укинуо злоупотребе Репњиновог Сејма. Руска императорка Катарина II била је гњевна; тврдећи да је Пољска пала као жртва радикалног јакобинизма, који је тада био на врхунцу у Француској, руске снаге су извршиле упад 1792. године.
Напуштене од својих пруских савезника и суочене са знатно бројнијим непријатељем, пољске снаге одане Уставу водиле су под вођством кнеза Јозефа Поњатовског одбрамбени рат са извјесним успјехом, али им је њихов врховни командант, краљ Станислав Август Поњатовски, наредио да обуставе сва дејства. Краљ је одлучио да се придружи Тарговичкој конфедерацији, што су Руси и захтијевали. Пруска је потписала споразум са Русијом 23. јануара 1793, у којем су се сагласиле да пољске реформе буду поништене и да обје државе добију простране појасеве територије Пољске, чиме је извршена Друга подјела.
Огорчене даљим понижавањем Пољске од стране њених сусједа и издајом домаћег племства, а охрабрене Француском револуцијом, народне масе су се брзо окренуле против окупационих снага Пруске и Русије. Након низа немира широм земље, пољски родољуб Тадеуш Кошћушко преузео је 24. марта 1794. године заповједништво над оружаним снагама и прогласио свеопшти устанак против страних окупатора, чиме је отпочео Кошћушков устанак. Руска императорска и пруски краљ Фридрих Вилхелм II су брзо узвратили и, упркос почетним успјесима Кошћушкових снага, устанак је угушен до новембра 1794. године. Према предању, када је Кошћушко пао са коња у бици код Маћејовица 10. октобра, непосредно прије него што је заробљен, изговорио је на латинском -{Finis Poloniae}- („[Ово је] крај Пољске”). За вријеме устанка, тачније 11. јула 1794, пруски посланик у Санкт Петербургу, Леополд Хајнрих фон дер Голц, писао је у свом извјештају да читава Русија захтијева подјелу Пољске и брисање пољског имена.
Услови Аустрија, као главни покретач треће подјеле, а такође и ради накнаде за губитке у рату са револуционарном Француском, припојила је области Лублина, остатак Малопољске са Краковом, област Хелма, као и дијелове Подласја, Полесја и Мазовије. Укупно је заузела простор од 51.100 км² на којем је живјело 1.098.000 становника.
Пруској је додијељен дио Мазовије са Варшавом, дио Подласја и области Сувалкија и Ковно. Поред тога, Пруска је заузела 2230 км² Краковског војводства (између осталог и подручје некадашњег Севијерског кнежевства), које је од тада у Пруској називано Нова Шлеска. Свеукупно, ово је обухватало област од 43.000 км² са 1.042.000 становника.
Русији су припале преостале територије, које су обухватале земље источно од Њемена и Буга (простор од 146.000 км² на којем је живјело 1.338.000 људи). На заузетим предјелима основане су губерније: Волињска, Минска,Виљнуска и Слонимска. Русија је добила површински највећу област.
У Санкт Петербургу су 15/26. јануара 1797. године представници Аустрије, Пруске и Русије потписали конвенцију о коначној потврди подјеле, која је у тајном члану гласила:
Посљедице мини|десно|Сала посвећена подјели Пољске са портретима влада сила учесница подјеле у Музеју историје пољских Јевреја Полин у Варшави.
Краљ Станислав Август Поњатовски напустио је Варшаву и у пратњи руских драгуна отишао у Гродно, под заштиту и надзор руског намјесника, након чега је 25. новембра абдицирао у корист Русије. Након присаједињења Белосточке области царству 1807. и стварања Конгресне Пољске Бечким конгресом 1815, руски император Александар I Павлович је под контролом имао око 82% претподјелне територије Пољско-литванске заједнице (ради поређења — Аустрија 11%, Пруска 7%).
Као посљедица подјела, Пољаци су били приморани да траже промјену постојећег стања у Европи. Пољски пјесници, политичари, племство, писци и умјетници, од којих су многи били присиљени на исељавање (отуда назив Велика емиграција), постали су револуционари 19. вијека, док је чежња за слободом постала један од кључних чинилаца пољског романтизма. Пољски револуционари учествовали су у устанцима у Пруској, Аустрији и Русији. Пољске легије бориле су се уз Наполеона и, под слоганом „За нашу и вашу слободу”, широко учествовале у Прољећу народа (нарочито у Мађарској револуцији 1848).
Напомене
Види још Административна подјела Пољско-литванске заједнице Административна подјела Пољско-литванске заједнице након Подјела Подјеле Пољске Прва подјела Пољске Друга подјела Пољске
Референце
Литература
Додатна литература
Спољашње везе
Категорија:Поделе Пољске Категорија:Пољско-литванска заједница у 1795. Категорија:Споразуми Хабзбуршке монархије Категорија:Споразуми Краљевине Пруске Категорија:Споразуми Руске Империје Категорија:Споразуми Пољско-литванске заједнице