Џон Франсис Стенли Расел, 2. ерл Расел, познат као Френк Расел (12. август 1865 — 3. март 1931), био је британски племић, адвокат и политичар, старији брат филозофа Бертранда Расела, и унук Џона Расела, 1. ерла Расела, који је два пута био премијер Велике Британије. Као старији син виконта и виконтисе Амберли, Расел је постао познат по својим брачним проблемима и био је осуђен за бигамију пред Домом лордова 1901. године. Он је био последњи пер осуђен за кривично дело на суђењу пред Лордовима пре него што је та привилегија укинута 1948. године.
Расела су одгајали баба и деда по оцу након што су његови неконвенционални родитељи умрли млади. Био је незадовољан животом код бабе и деде, али је уживао у четири срећне године на Колеџу Винчестер. Његово академско образовање изненада се завршило када је избачен са Колеџа Бејлиол у Оксфорду, вероватно зато што су тамошње власти сумњале у природу његовог односа са будућим песником Лајонелом Џонсоном, и заувек је био огорчен због третмана на Оксфорду. Након што је провео време у Сједињеним Америчким Државама, оженио се првом од своје три супруге, Мејбел Едит Скот, 1890. године. Њих двоје су се убрзо растали, а наредних неколико година обележили су огорчени судски спорови, али су рестриктивни енглески закони тог времена значили да није било могуће добити развод. Расел је изабран у Лондонски окружни савет 1895. године и тамо је служио до 1904. Године 1899, отпратио је жену која ће постати његова друга супруга, Моли Самервил, у Неваду, где су обоје добили развод, затим су се венчали и вратили у Британију да живе као муж и жена. Расел је био прва славна личност која је добила развод у Невади, али га енглески закон није признао, те је у јуну 1901. ухапшен због бигамије. Признао је кривицу пред Домом лордова и одслужио три месеца у затвору Холовеј, након чега се оженио са Моли по енглеском закону. Добио је бесплатно помиловање за ово дело 1911. године.
Почевши од 1902. године, Расел је водио кампању за реформу закона о разводу, користећи своје наследно место пера у Дому лордова да би то заговарао, али је имао мало успеха. Такође је био борац за права возача, често узимајући случајеве да их брани након што је постао адвокат 1905. године, а једно време је имао регистарску таблицу са бројем А 1. Његов други брак се завршио након што се заљубио у списатељицу Елизабет фон Арним 1914. године, којом се оженио 1916. Пар се убрзо раздвојио, иако се нису развели, а Елизабет га је карикатурално приказала у свом роману Вера, на његово велико незадовољство. Френк Расел је помогао свом брату Бертранду када је овај био затворен због антиратних активности 1918. године. Све више оријентисан ка Лабуристичкој партији, Расел је добио нижу функцију у другој Макдоналдовој влади 1929. године, али је његова министарска каријера прекинута смрћу 1931. године. Упркос његовим достигнућима, Френк Расел је остао у сенци у поређењу са својим братом и дедом, а његови брачни проблеми довели су до тога да буде прозван „Зли ерл”.
Рани живот Џон Франсис Стенли Расел рођен је 12. августа 1865. године у Парку Алдерли у Чеширу. Био је прво дете политичара виконта Амберлија и суфражеткиње виконтисе Амберли. Његов деда по оцу, ерл Расел, два пута је био премијер и био је један од архитеката Реформског закона из 1832. Родитељи његове мајке били су политичар лорд Стенли и борац за образовање леди Стенли, а Парк Алдерли је био њихово породично имање. Френк Расел је тако потицао из две истакнуте породице Виговаца.
Неконвенционални за своје време, Амберлијеви су веровали у контролу рађања, феминизам, политичке реформе које су тада сматране радикалним (укључујући право гласа за жене и радничку класу) и слободну љубав, и живели су у складу са својим идеалима. На пример, сматрајући неправедним да Даглас Сполдинг, тутор њиховог сина Френка, остане у целибату, виконтиса је позвала Сполдинга да дели њен кревет, уз одобрење њеног мужа. Амберлијеви су имали још двоје деце после Френка, Рејчел (рођена 1868) и Бертранда (рођен 1872). Породица је живела у кући Родборо (близу Страуда), која је припадала виконтовом оцу, а затим у дворцу Рејвенскрофт, близу Трелека, где је Френку било дозвољено да ради шта жели, укључујући слободно лутање селом. Његови родитељи су изгубили веру у религију и Френк није био приморан да иде у цркву. До своје осме године из задовољства је прочитао целокупна дела сер Волтера Скота, и започео своју доживотну љубав према науци и инжењерству посећујући предавања Краљевског друштва за децу. мини|лево|усправно|Френкова баба по оцу, леди Расел, 1884. године.
У децембру 1873. породица је отпутовала у Италију; током повратка следећег маја, Френк се разболео од дифтерије. Неговала га је мајка и опоравио се, али су се у јуну и она и Рејчел разболеле од исте болести. Виконтиса је умрла 28. јуна, а њена ћерка пет дана касније, наневши виконту ударац од којег се никада није истински опоравио. Умро је 9. јануара 1876. од упале плућа. Виконтов тестамент је именовао Т. Џ. Сандерсона, пријатеља из универзитетских дана, и Сполдинга као састаратеље Френка и Бертранда. Ерл и његова супруга, леди Расел, можда би и прихватили Сандерсона, иако је био (као и Сполдинг) атеиста, али је Сполдинг био ниже друштвене класе и није био прихватљив, посебно када су имали прилику да прочитају преживеле папире Амберлијевих и сазнају природу његовог односа са виконтисом. Лорд и леди Расел су поднели тужбу пред Канцеларским судом, а Сандерсон и Сполдинг су одлучили да се не боре на суду. Френк и Бертранд су стављени под старатељство својих бабе и деде по оцу, уз двоје одрасле деце Раселових, Франсиса Алберта Рола Расела и леди Агату Расел, као састаратеље.
Ово је одвело Френка са онога што је касније назвао „слободним ваздухом Рејвенскрофта”, где је могао да лута како је хтео, у кућу Пемброк својих бабе и деде, где је био под строгим надзором и ограничен на имање. Атмосфера му је била загушљива — ниједна тема која се сматрала вулгарном није се смела помињати, и морао је да иде у цркву и похађа верску наставу. Ерл је тада имао преко 80 година, две деценије старији од своје супруге, и проводио је много сати читајући: кућом је доминирала леди Расел, која је примењивала строг морални кодекс у васпитавању дечака. Френку није било дозвољено пуно времена насамо са Бертрандом, јер се веровало да има лош утицај на млађег брата, а Френк Расел је о Бертранду написао: „Док није отишао на Универзитет у Кембриџу, био је неподношљиви мали чистунац.” Анабел Хут Џексон, пријатељица оба дечака, сматрала је кућу Пемброк „неприкладним местом... за одгајање деце.” Џорџ Бернард Шо, пола века касније, писао је Френку о својој неверици да дечак није убио свог ујака Рола и спалио место до темеља.
Образовање Френк је послат у школу Чим као интернатски ђак 1876. године. У школи је био срећнији него у кући Пемброк. У својим мемоарима присећао се свог негодовања када су му се обраћали по очевој титули из учтивости, виконт Амберли, која је сада била његова као престолонаследника ерлства. Још увек је био у Чиму када је 1878. умро његов деда, чиме је Френк постао 2. ерл Расел.
Френк је затим похађао Колеџ Винчестер од 1879. до 1883. Винчестер је постао његов духовни дом, и он је у својој аутобиографији изразио своје поштовање према тој школи. Џорџ Сантајана, који ће бити дугогодишњи пријатељ Френка Расела, описао је Винчестер као „једино место које је волео и једино место где је био вољен”. Френк је накратко постао побожан док је био на Винчестеру, идући толико далеко да га је потврдио бискуп Винчестера у новембру 1880. Орофеног ерла узео је под своје окриље његов наставник, велечасни Џорџ Ричардсон, и његова супруга Сара. Сантајана је мислио на Сару Ричардсон када је дао своју изјаву; она је касније бранила Френка Расела када су његови брачни проблеми пунили дневне новине, а био је скрхан њеном смрћу 1909. године. У Винчестеру је Френк провео четири од својих најсрећнијих година и стекао многе пријатеље које ће задржати током одраслог доба. Отприлике у време када је Френк почео на Винчестеру, он и Бертранд су почели да проводе време са својом бабом по мајци, леди Стенли, која им се веома допала јер је била много мање уштогљена од леди Расел. Френку је кућа леди Стенли у Лондону у улици Довер 40 постала уточиште од куће Пемброк.
На Винчестеру се спријатељио са будућим песником и критичарем Лајонелом Џонсоном, кога ће описати као „највећи утицај у мом животу на Винчестеру”. Били су пријатељи током Раселовог последњег полугодишта на Винчестеру, а Џонсон је посетио кућу Пемброк, али пријатељство није истински процветало док Расел није отишао на Колеџ Бејлиол у Оксфорду 1883. године. Њих двојица су писали дуга, озбиљна писма један другом у којима су истраживали духовна питања и питања греха и морала. Године 1919. Расел је анонимно објавио Џонсонову страну преписке као Some Winchester Letters of Lionel Johnson. мини|усправно|Бенџамин Џовет
На Бејлиолу, Расел је студирао класичне науке. Научник класичне грчке књижевности Бенџамин Џовет тада је био управник Бејлиола, а такође и вицеканцелар Оксфорда. Расел је сматрао универзитет стимулативним, поздрављајући „неометане и слободне расправе о свему на небу и земљи”. Писао је Џонсону у Винчестеру, а након што је Џонсонов отац забранио преписку, писма је усмеравао преко колеге студента Чарлса Сејла. Расел се придружио универзитетским клубовима и другим групама, и постизао је задовољавајући академски напредак током већег дела своје прве две године, али је његова каријера на Оксфорду драматично прекинута када га је у мају 1885, како је Расел навео у својим мемоарима, Џовет избацио због наводног писања „скандалозног” писма другом мушком студенту. Расел је негирао оптужбе, али му је одбијена формална истрага. Бесан због лажних оптужби, изгубио је живце са Џоветом, рекавши му да није џентлмен, и напустио је колеџ. Чак и након годину дана, Џовет је одбио да Расела поново прими на Бејлиол, и одбио је неопходну препоруку која би му омогућила упис на неки колеџ у Кембриџу.
Истинитост Раселовог извештаја о избацивању је под знаком питања; Сантајана га је сматрао измишљотином, на основу онога што му је Расел приватно рекао, али је у суштини тога била природа Раселове везе са Џонсоном. У априлу 1885, Џонсон, који је недавно напунио 18 година али је изгледао млађе, преноћио је у Раселовим собама након што је пропустио последњи воз за Лондон, а према Сантајани, власти су их виделе заједно и прогласиле Џонсона превише младим да би био Раселов „природни пријатељ”. Ипак, Сантајана је написао да односи између Расела и Џонсона нису били „нимало еротски или чак разиграни”. У јулу 1885, два месеца након што је Расел избачен, Џонсонов отац је питао Џовета да ли је Расел погодан пратилац за Лајонела, и речено му је да није, те да би даље познанство између њих двојице требало забранити. Расел и Џовет су се донекле помирили, и управник је био присутан на ерловом првом венчању 1890. Расел је, међутим, пропустио Џоветову сахрану 1893. године, наводећи као разлог реуматизам, и остао је огорчен због краја своје оксфордске каријере до краја живота. Сантајана је навео да било какве „неприродне жеље” са Раселове стране нису потрајале, с обзиром на то да је испао „савршено нормалан изражен полигамни мужјак”.
Рано пунолетство