Џон Вилијам Дрејпер (; Сент Хеленс, 5. мај 1811 – Хејстингс на Хадсону, 4. јануар 1882) био је енглеско-амерички полихистор: научник, филозоф, лекар, хемичар, историчар и фотограф.
Приписује му се пионирски рад на портретној фотографији (1839–40) и прва детаљна фотографија Месеца (1840). Био је први председник Америчког хемијског друштва (1876–77) и један од оснивача Медицинског факултета Универзитета Њујорк.
Одрастање и образовање Џон Вилијам Дрејпер рођен је од оца Џона Кристофера Дрејпера (веслијанског свештеника) и мајке Саре (рођене Рипли). Имао је три сестре: Дороти Кетрин Дрејпер (1807–1901), Елизабет Џонсон и Сару Рипли.Howard R. McManus, "The Most Famous Daguerreian Portrait: Exploring the History of the Dorothy Catherine Draper Daguerreotype," The Daguerreian Annual 1995, Отац му је често мењао место службе, па се породица селила по Енглеској. Дрејпер је подучаван код куће до 1822, када је уписао школу Вудхаус Грув (). Вратио се кућном образовању 1826. пре него што је 1829. уписао Универзитетски колеџ у Лондону. Тамо је студирао хемију код Едварда Тарнера.
Након очеве смрти у јулу 1831, мајка се са децом преселила у америчку државу Вирџинија. Породица се 1832. населила у округу Мекленбург у Вирџинији, 11 km источно од Крисчнсвила (данашњи Чејс Сити). Џон Вилијам је у Крисчнсвилу опремио лабораторију у којој је спроводио експерименте и објавио осам радова пре него што је уписао медицинску школу. У марту 1836. дипломирао је на Медицинском факултету Универзитета у Пенсилванији. Исте године почео је да предаје на колеџу Хампден–Сиднеј у Вирџинији.
Научна истраживања из физике, хемије и фотохемије Дрејперов први самостални прилог науци (1834) био је о капиларности, а дошао је из приватне лабораторије коју је успоставио у Крисчнсвилу. Током овог периода такође се бавио побољшањем галванских батерија, истраживањем наводног магнетног дејства светлости и анализом природног хлорида угљеника.
Дрејпер је 1835. поновио експерименте Доменика Морикинија и Мери Сомервил који су тврдили да љубичасти зраци светлости могу да намагнетизују гвожђе и челик; Дрејпер је својим експериментима показао да за то нема доказа.
Дрејпер је 1840. објавио рад о електромоторној сили коју развијају парови различитих метала како температура расте. Дао је вредности за термопарове бакар-гвожђе, сребро-паладијум, гвожђе-паладијум, платина-бакар, гвожђе-сребро и гвожђе-платина. Приметио је да се развој електрицитета не повећава пропорционално са температуром, већ код неких метала већом брзином, а код других мањом. Такође је установио да је количина електрицитета (електромоторна сила) независна од количине загрејане површине – довољна је и најмања тачка.
Дрејпер је 1839. прихватио место професора хемије и ботанике на медицинском факултету Универзитета Њујорк. Тамо је био професор од 1840. до 1850, председник факултета од 1850. до 1873. и професор хемије до 1881. године.thumb|Дагеротип из групе портрета за које се верује да их је снимио Дрејпер 1839. То је један од ретких раних портрета на коме субјект мора да држи очи затворене због јаког светла.
Дрејпер је спровео важна истраживања у фотохемији. Својим унапређењима (1839) на дагеротипском поступку Луја Дагера омогућио је портретну фотографију. У пролеће 1839. Дрејпер је, са годинама искуства у фотохемији, снимио калотип фотографије у Хампден–Сиднеју. Међутим, био је незадовољан резултатима и одлучио је да сачека објављивање дагеротипског поступка. Када су детаљи поступка стигли у Америку крајем септембра 1839, Дрејпер је снимио пејзажне фотографије. Око 23. септембра снимио је један од најранијих дагеротипских портрета, који је приказивао његовог асистента Вилијама Хенрија Гуда.
Проучавао је хемијско дејство сунчеве светлости користећи фотографске технике. 1843. објавио је да под утицајем сунчеве светлости хлор постаје способан да реагује са водоником, што у мраку није могуће. Ово је протумачио тако што је сунчева светлост, поред светлости и топлоте, поседовала супстанцу одговорну за хемијску реакцију. Ову супстанцу и њену способност назвао је титоничност ().
Дрејпер је конструисао актинометар (назвао га титонометар) за мерење хемијске силе титоничних зрака. Апарат се састојао од обрнуте сифонске цеви, напуњене мешавином водоника и хлора. Када су зраци ушли у уређај, мешавина се претворила у хлороводоник, који се апсорбовао у течности. Овај принцип су касније усавршили Бунзен и Роско.
Дрејпер је такође проучавао дејство сунчевих зрака на раст биљака. Открио је да клице изложене жутом светлу брзо позелене и развијају се, док оне под црвеним и љубичастим остају као да су биле у мраку. Такође је показао да се угљен-диоксид разлаже под дејством наранџастих, жутих и зелених зрака, док црвени, плави, индиго и љубичасти зраци не производе уочљив ефекат.
thumb|200px|Најранији сачувани дагеротип Месеца, Дрејпер (1840).
Током 1839. и 1840. Дрејпер се фокусирао на изазов стварања дагеротипских портрета. Сарађивао је са Самјуелом Морзеом и 1843. објавио је рад о законима проводљивости жица, истраживање које је предузео да би помогао Морзеу у усавршавању електромагнетног телеграфа. Доказао је да се сигнали могу слати кроз веома дугачке жице и да занемарљиво слабе са повећањем удаљености – што је био кључни принцип за рад телеграфа.
У марту 1840. Дрејпер је фотографисао Месец, и његов дагеротип се сматра другом астрофотографијом у историји. 1843. направио је дагеротипе сунчевог спектра који су открили нове инфрацрвене и ултраљубичасте линије. 1850. почео је да прави фотомикрографије.
Дрејпер је 1842. формулисао тврдњу да само апсорбовани светлосни зраци могу произвести хемијску промену. То је постало познато као Гротхус–Дрејперов закон.
1847. објавио је запажање да сва чврста тела поцрвене на приближно истој температури, око 525 °C, што је постало познато као Дрејперова тачка. У мемоару објављеном 1847. Дрејпер је описао своје експерименте са усијаним платинама како би одредио тачку усијавања платине и доказао да различита тела постају усијана на истој температури. Његови резултати су показали да је тачка усијавања платине 525 °C и да је то температура на којој сва чврста тела почињу да светле. Експерименти са месингом, антимоном, гасним угљеником и оловом потврдили су исти закључак. Дрејперови радови су представљали претечу каснијих открића Густава Кирхофа о зрачењу црног тела.
У свом раду о производњи светлости хемијском акцијом (1848), Дрејпер је испитивао пламен различитих супстанци (уље, алкохол, борна киселина, стронцијум нитрат, фосфор, сумпор, водоник, цијаноген) користећи призму и телескоп. Закључио је да постоји веза између преламања светлости коју емитује тело које гори и интензитета хемијске акције која се одвија: преламање расте како хемијска акција постаје интензивнија.thumb|upright|Копија фотографије Дороти Кетрин Дрејпер (1807–1901) коју је снимио Џон Вилијам Дрејпер . Величина плоче: 8,3 × 10,2 cm.
Радови из филозофије и историје Дрејпер је познат и као аутор Историје интелектуалног развоја Европе (1862), у којој је применио методе физичке науке на историју, затим Историје Америчког грађанског рата (3 тома, 1867–1870) и Историје сукоба између религије и науке (1874).
Дјерјперова књига Историја сукоба између религије и науке (1874) популаризовала је расправе о односу религије и науке. Била је широко читана и преведена на десет језика. Међутим, данас се сматра да ова књига у великој мери није тачна и да се ослања на мали број примарних извора. У књизи, Дрејпер је писао:„Историја науке није пуки запис изолованих открића; то је прича о сукобу две супротстављене силе: с једне стране експанзивне снаге људског интелекта, а с друге сузбијања која произилазе из традиционалне вере и људских интереса.“
Професор Роналд Намберс истакао је да Дрејперова књига „напад против римокатолика, вођен личним анимозитетом због понашања његове сестре, католичке часне сестре, у вези са смрћу његовог сина“.
Цитат о пропасти Рима У свом делу Историјa интелектуалног развоја Европе (1862) Дрејпер је описао друштвену пропаст старог Рима на начин који је касније често цитиран у расправама о моралном и цивилизацијском паду. Један од најпознатијих одломака гласи:
„… за друштво наступају црни дани кад као једини критеријум друштвеног успеха призна богатство. И тај дан је убрзо довео у Рим своје неизбежне последице – владу формирану на два сродна начела: на миту и тероризму… Концентрација власти и богатства изазвала је општу порочност. Закон је изгубио свако значење. Тужилац је морао да дâ мито да би добио суђење. Друштвени механизам се претворио у масу трулежи која се распада. Народ је постао светина, аристократија – демон, град – пакао. Ниједан злочин који се помиње у хроникама људске порочности није изостао: хладнокрвна убиства, обмањивање родитеља, мужева, жена, пријатеља, тровања, системски уведен разврат који је доводио до инцеста и преступа неприличних за описивање. Жене су до те мере биле бестидне, развратне и опасне да мушкарце није било могуће приморати да ступе у брак; брак је заменио конкубинат. Чак су и девојке западале у несхватљиве скарадности…“
Овај одломак се касније појављивао у конзервативним и верским критикама савременог западног друштва, као опис друштва у коме је материјално богатство постало једино мерило вредности. Дрејперов опис распада Рима коришћен је као паралела за наводну „културу смрти“ у 20. и 21. веку.
Члан Српског ученог друштва Дрејпер је постао почасни члан Српског ученог друштва од 1875. Његова књига Историја интелектуалног развоја Европе, је 1874. преведена на српски језик. Српска либерална интелигенција је уважавала Дрејперову идеју да је развој човечанства првенствено уман, да се најпре мењају идеје о Богу и природи, о човеку и друштву, па се под утицајем тих идеја мења и све остало односно моралне вредности, друштвени обичаји и правни прописи. Српски либерали су под утицајем Дрепјерових идеја сматрали да културни напредак није могућ док се не пробуди свест научним идејама, а то су сматрали да се може остварити отварањем школа и јачањем просвете.
Изабрана дела
"Елементи хемије, укључујући најновија открића и примене науке у медицини и фармацији и уметности" (Elements of Chemistry, Including the Most Recent Discoveries and Applications of the Science to Medicine and Pharmacy, and to the Arts), New York: Harper and Brothers, 1842.
"Историја Америчког грађанског рата" (History of the American Civil War), New York: Harper & Brothers, 1867–70. "Историја сукоба између религије и науке" (History of the Conflict Between Religion and Science), New York: D. Appleton, 1874.
"Историја интелектуалног развоја Европе" (History of the Intellectual Development of Europe), New York: Harper & Brothers, 1863.
"Људска физиологија, статистички и динамички фактори који утичу на животни век човека" (.
"Научни мемоари; експериментални доприноси познавању зрачеће енергије" (Scientific Memoirs; Being Experimental Contributions to a Knowledge of Radiant Energy.), New York: Harper & Brothers, 1878.
"Уџбеник хемије за школе и факултете" (Text-Book on Chemistry. For the Use of Schools and Colleges), New York: Harper & Brothers, 1851.
"Уџбеник природне филозофије" (Text-Book on Natural Philosophy), New York: Harper & Brothers, 1847.
Породица Џон Вилијам се 13. септембра 1831. оженио Антонијом Кетаном де Пајва Переиром Гарднер, ћерком Данијела Гарднера, дворског лекара Жоаа VI Португалског и Шарлоте од Шпаније. Антонија је рођена у Бразилу након што је краљевска породица побегла из Португалије због Наполеонове инвазије. Пар је имао шесторо деце: Џон Кристофер Дрејпер (1835–1885) – хемичар; Хенри Дрејпер (1837–1882) – астроном; Вирџинија Дрејпер Мори (1839–1885); Данијел Дрејпер (1841–1931) – метеоролог; Вилијам Дрејпер (1845–1853); Антонија Дрејпер Диксон (1849–1923).
Референце
Литература
Barker, George Frederick. Memoir of John William Draper: 1811–1882. Washington, D.C., 1886. Pittsburgh: ,
Категорија:Рођени 1811. Категорија:Умрли 1882. Категорија:Полихистори Категорија:Амерички хемичари