мини|Разни типови седишта за бицикл Седиште за бицикл једна је од пет тачака контакта на усправном бициклу, док су остале две педале и две ручке на волану. (Седиште за бицикл у ужем смислу такође пружа подршку за леђа.) Седиште за бицикл је познато као такво откако се бицикл развио из дрезине, претече бицикла. Оно обавља сличну улогу као и коњско седло, не носећи сву тежину возача, јер остале тачке контакта такође преузимају део оптерећења.
Седиште за бицикл се обично причвршћује за шипку седишта, а висина седишта се најчешће може подешавати увлачењем и извлачењем те шипке из цеви седишта.
Делови Типична седишта састоје се од неколико препознатљивих делова.
Основа Основа даје облик седишту. Нос седишта је најпредњи део. Обично је заобљен. Основа може бити направљена од различитих материјала.
Већина модерних седишта има тврду основу направљену од обликованог комада пластике, попут најлона. Могу се користити и угљенична влакна.
Кожна седишта немају тврду основу. Уместо тога, обликовани комад дебеле коже затегнут је, попут напете висеће лежаљке, између предњег и задњег краја шина. Традиционална кожна седишта, попут оних које производи Брукс, користе се дуги низ година. Такво седиште је генерално удобније након периода разраде током којег се прилагођава облику возача, под условом да је основни облик у старту одговарајући.
Пресвлака Већина седишта користи неки облик пуњења преко тврде основе (често пена затворених ћелија, гел или гел-пена), након чега следи спољна пресвлака која се састоји од спандекса, винила, вештачке коже или природне коже.
Седишта дизајнирана за захтевну употребу, нпр. за брдски бицикл или BMX вожњу, могу имати додатна ојачања пресвлаке, попут кевлара ушивеног у пресвлаку како би издржала хабање на деловима који су најподложнији томе.
Шине Шине седишта су тачка спајања са остатком бицикла. Пружају се дуж доње стране седишта од носа до задњег дела. Већина седишта има две паралелне шине за које се стеже шипка седишта, али дизајни варирају од једне до четири шине. Шине омогућавају подешавање седишта напред-назад, обично око 2 до 3 cm. Могу бити направљене од пуног или шупљег челика, титанијума, алуминијума, мангана или угљеничних влакана, што обично представља компромис између цене, тежине, чврстоће и флексибилности. Недавна иновација, која се користи код карбонских основа и шина, јесте да се шине интегришу у основу целом својом дужином.
Конфигурације шина укључују: 2 шине, „стандардне” округле пречника 7 mm 2 шине, предимензиониране (обично за брдске бицикле и BMX) Округле пречника 8 mm Округле пречника 9 mm (уобичајено) 2 шине од угљеничних влакана (новије) Округле 7 mm Овалне 7 mm × 9 mm Овалне 7 mm × 10 mm Округле 8,5 mm Округле 9,6 mm Једна I-шина (новије) 4 шине (нпр. шира Бруксова кожна седишта) Власнички системи
Стезаљка седишта Део који спаја шине са шипком седишта назива се „стезаљка седишта”. Може бити уграђена у врх шипке седишта, или шипка седишта може бити у основи цев која на врху пружа цилиндар (често ) за причвршћивање засебне стезаљке. Горња тачка причвршћивања мора бити компатибилна са конфигурацијом шина (иако је конфигурација са две округле шине од 7 mm веома честа), а доња тачка причвршћивања мора одговарати пречнику шипке седишта ако није уграђена. Облик неких необичних седишта такође их чини физички некомпатибилним са одређеним шипкама седишта, стезаљкама или рамовима, јер ударају у друге делове или блокирају завртње за подешавање или причвршћивање.
Најчешћи тип стезаљке која се продаје засебно има један хоризонтални завртањ са навртком који иде иза врха шипке седишта. Затезање овог завртња спаја четири комада метала (по два са сваке стране) који имају округле прорезе да ухвате и држе шине стандардне величине. Унутрашњи делови за хватање шина имају испреплетене жлебове са друге стране који се уклапају у дисколике облике на спољним странама централног дела који хвата шипку. Континуирано затезање завртња доводи до тога да се централни део веома благо затвори око врха шипке. Да би се подесио положај седишта, отпуштање завртња омогућава шинама да клизе напред и назад и да се нагињу горе и доле око осе завртња.
мини|Делови стезаљке седишта са једним завртњем. Жлебови на доњем делу су истрошени. Ова стезаљка неће држати седиште на месту.
Постоје два уобичајена типа уграђених стезаљки седишта за стандардне шине, оба повезана са генеричким заштитним знаковима: Шипке седишта типа „Кампањоло” (Campagnolo) (старије) користе два вертикална завртња за држање два дела која хватају шине. Отпуштање једног завртња омогућава подешавање седишта напред-назад; отпуштање једног и затезање другог подешава нагиб горе-доле. У неким случајевима постоји посебан завртањ који контролише нагиб око наменског стожера. Пошто се ови системи не ослањају на жлебове, подешавање нагиба је континуирано, а не степенасто, па су ове шипке познате као микроподесиве. Шипке седишта типа „Лапрад” (Laprade) (новије) користе један вертикални завртањ (обично имбус) који, када се затегне, гура два дела која хватају шине један према другом. Доња површина доњег дела за хватање шина је конвексна и ижлебљена, што одговара конкавном жлебу на врху шипке седишта. Закривљеност омогућава подешавање угла седишта горе-доле када се завртањ отпусти, а отпуштање такође омогућава шинама да клизе напред-назад. У зависности од угла седишта, вертикални завртањ није нормалан на угао шина, али жлебови спречавају клизање и заузимање потпуно хоризонталног угла. Овај механизам за угаоно подешавање познат је као пивотални и уобичајен је на BMX бициклима. Пошто су жлебови финији од назубљених дискова код засебних стезаљки, понекад се шипке Лапрад стила такође рекламирају као „микроподесиве”, иако подешавање није континуирано као код Кампањоло стила.
I-шине су дуге и омогућавају широк распон подешавања напред-назад. Стезаљке за I-шине користе два стезная завртња за делове који хватају једну шину. Остале историјске варијације стезаљки седишта укључивале су комбинацију седишта Идеал (Ideale) и шипке Зевс (Zeus), која је користила специјалну шипку дизајнирану да елиминише потребу за стезаљком како би се максимално уштедело на тежини.
Амортизација мини|Кожно седиште са опругама марке Брукс монтирано на шипку седишта са амортизацијом. мини|Столица Sella коју су дизајнирали Акиле Кастиљони и Пјер Ђакомо Кастиљони за компанију Занота (1957) Седиште може садржати једну или више компоненти за амортизацију како би се побољшала удобност возача апсорбовањем или ублажавањем вибрација и удараца које преносе рам и шипка седишта.
Седишта могу да садрже пуњење или поставу од гела, гел-пене или пене вишеструке густине како би се ублажили ударци са пута, док интегрисане шине седишта могу бити дизајниране са додатном дужином како би се вертикално савијале, пружајући ограничену апсорпцију удараца и неравенина.
Још једна метода која се среће код рекреативних, комфорних или „крузер” седишта јесте причвршћивање пара челичних спиралних опруга на задњи крај шина седишта, које су другим крајем причвршћене за задњи део седишта. Неки новији дизајни амортизације замењују двоструке спиралне опруге са четири или више еластомерних опруга у облику крофне. Коришћењем заменљивих еластомера различите густине, седиште са амортизацијом може се прилагодити тежини возача и стилу вожње.
Још једна метода амортизације користи мрежасту платформу састављену од осам или више спиралних опруга постављених хоризонтално испод основе седишта. Ове опруге су међусобно повезане у приближном центру седишта, док су крајеви радијално повезани са ободом рама седишта, формирајући паукову мрежу. Ударац који се пренесе на седиште делимично апсорбује ова мрежаста платформа. У настојању да се смање трошкови и тежина, нека седишта са амортизацијом користе скелетизовани, флексибилни најлонски оквир уместо челичне мрежасте опруге.
Седишта могу да комбинују два или више ових дизајна амортизације у покушају да пруже додатну удобност и апсорпцију удараца, као што је то случај откако је бициклизам први пут постао популаран 1880-их.
Подешавање Положај седишта треба подешавати у односу на погон (доњи носач), а не у односу на тло или волан. На пример, ако је досег до волана превелик, боље је набавити краћу лулу волана него померати седиште напред у односу на његов идеалан положај. Тачније речено, висину седишта треба подешавати у односу на положај педала, јер би постављање другачијих педала или курбли различите дужине такође значило да седиште треба поново подесити. У пракси, удаљеност од врха седишта до центра погона користи се као висина седишта, нпр. приликом подешавања новог бицикла помоћу мера са другог, јер је ово лакше измерити. Користе се и друге методе и прорачуни за одређивање висине седишта, попут Лемондове формуле. Нека седишта сада пружају још већи ниво подешавања тако што омогућавају подешавање предње и задње ширине како би се правилно уклопила у анатомију бициклисте.
Висина Висину седишта треба подесити тако да током педалирања ноге имају благи савијок чак и када су педале на најудаљенијој тачки. То значи да ако је висина седишта правилно подешена, на бициклима са традиционалном геометријом, возач не може ставити оба стопала равно на тло док седи на седишту. Ако то може, седиште је прениско, осим ако бицикл није лежећи бицикл, бицикл са помереним погоном унапред (енгл. crank-forward), BMX или неки други облик специјалног бицикла.
Нагиб Седиште би требало да буде готово водоравно, иако ће висина волана и стил вожње утицати на то. У професионалним бициклистичким тркама, правила Светске бициклистичке уније (UCI) захтевају да нагиб седишта буде унутар 3° од хоризонтале.
Подешавање напред-назад Уобичајено правило налаже да седиште треба позиционирати тако да када су курбле хоризонталне, а стопала на педалама, глава лисне кости предње ноге буде приближно изнад осовине педале у вертикалној линији. Међутим, неколико аутора тврди да за то не постоји анатомска основа. Штавише, релативни положај седишта и погона варира између друмских тркачких, велодромских и триатлон бицикала.
Опсег подешавања разликује се за свако седиште, а поређење седишта ради већег опсега подешавања може бити збуњујуће због њихових различитих облика. Приликом поређења, треба узети у обзир опсег подешавања њихових тачака удобности, а пошто је то питање углавном субјективно, тешко му је посветити одговарајућу пажњу. Опсег подешавања напред-назад за седишта са двоструким шинама ретко прелази 2 до 3 cm, али оглашивачи тврде да дизајни са I-шином могу пружити до 200% већи опсег подешавања од неких.
Када је опсег подешавања седишта напред-назад потребно даље проширити него што стезаљка дозвољава, могуће је додати адаптер за подешавање седишта. Један такав адаптер се монтира на постојећу стезаљку седишта и омогућава до 40 mm повећања или смањења у положају седишта напред-назад. Други метод за повећање подешавања напред-назад јесте закривљена шипка седишта, где шипка има кривину уназад на отприлике 15 cm пре седишта. Због благог закривљења цеви, горњи део шипке не може да стане унутар цеви седишта, тако да је ово решење корисно само за високе положаје седишта.
Величине мини|Класично друмско седиште Turbo марке Selle Italia Иако су доступна мала седишта за дечје бицикле, примарни параметар величине за седишта за одрасле је ширина. Седишта за високе перформансе, попут оних за трке, обично су уска. Комфорна седишта, која се често налазе на хибридним бициклима, обично су широка.
Варијације мини|Оглас из 1890-их за седиште које подржава седалне кости, са централним удубљењем. „Анатомска седишта” су била популарна у то време мини|„Банана седиште”. Развијено је неколико варијација, било из естетских разлога, или ради решавања проблема поменутих у следећем одељку.
Седишта са изрезом имају удубљење (прорез) по средини.