Ђерђ Молнар ; Будимпешта, око 1829 — Нови Сад, 1899) био је мађарски архитекта, градитељ (баумајстер) и предузетник који је деловао у Новом Саду током друге половине 19. века. Пројектовао је и изградио низ значајних јавних и стамбених објеката у еклектичком стилу, од којих су многи данас заштићени споменици културе и архитектонски симболи града, укључујући Градску кућу и Цркву Имена Маријиног.

Биографија Подаци о тачној години Молнаровог рођења варирају у историјским изворима, где се наводе 1825. и 1829. година. Рођен је у мађарској породици у Будимпешти, где је стекао основно градитељско образовање, изучио занат и стекао звање баумајстера (грађевинског мајстора). Баумајстери су у 19. веку често обављали двоструку функцију пројектаната и директних извођача радова на градилишту. Према подацима из мађарске штампе (Magyarország és a nagyvilág, 1898), Молнар је грађевинску технику и инжењеринг додатно усавршавао у Минхену.

У Нови Сад је дошао око 1850. године, након револуције 1848–1849. и разорног бомбардовања града са Петроварадинске тврђаве (11. и 12. јуна 1849). У разореном граду, у којем је од преко 2.800 зграда остало сачувано само око 800, покренута је велика обнова финансирана зајмовима из Беча, што је привукло бројне градитеље из Хабзбуршке монархије. Молнар се исте године етаблирао као грађанин и изградио сопствену породичну кућу на Трифковићевом тргу, која и данас постоји као један од примера ране фазе обнове града.

Архитектонска дела

Рана фаза и обнова стамбеног фонда Током прве деценије боравка у Новом Саду, Молнар се фокусирао на обнову стамбених објеката. Пројектовао је и изградио десетине приземних и спратних „грађанских кућа” у централним деловима града. Ове зграде су често имале пословне просторе у приземљу и стамбене на спрату, са фасадама обликованим у неокласицистичком или раном еклектичком стилу, чиме су замениле старије полуоријенталне објекте и дефинисале средњоевропски изглед града.

Прва већа јавна грађевина на којој је радио била је Реформаторска (калвинистичка) црква у данашњој Шафариковој улици, грађена од 1865. до 1867. године. Иако је основни пројекат израдио будимпештански архитекта и свештеник Имре Мањуи, Молнар је водио целокупну изградњу. Објекат је подигнут у сведеном неоготичком стилу, поштујући протестантска правила о одсуству фигуративних религијских симбола, са Витлејемском звездом на врху звоника.

Јавне и институционалне зграде (1867–1882) Са економским опоравком града расле су потребе за развојем јавне инфраструктуре. Молнар је у овом периоду реализовао низ пројеката: Градска болница (1867–1871): Објекат којим су уведени савремени санитарни стандарди у здравствену заштиту града. Српска основна школа (1871–1874): Позната као Милетићева школа, налази се у порти Николајевске цркве и представља једини Молнаров објекат из овог периода који је у потпуности сачуван. Грађанска дворана (1871): Зграда на Трифковићевом тргу која је служила као прва наменска зграда Српског народног позоришта. Коришћена је за културна дешавања до 1892. године, када је срушена због дотрајалости. Градска кланица (1882): Индустријски објекат прилагођен потребама растуће месне индустрије, који данас више не постоји.

Врхунац каријере: Трг слободе Последња деценија 19. века представља зенит Молнаровог стваралаштва, када пројектује објекте који и данас доминирају Тргом слободе. Историјски извори бележе да је Молнар пројектовање и надзор над изградњом оба објекта извео бесплатно, као филантропски гест према граду.

Градска кућа (Магистрат) мини|десно|Градска кућа у Новом Саду, изграђена 1895. године

Градска кућа подигнута је на месту порушене куће породице Стефановић. Иако је конкурс расписан још 1885. године, градња је започета 1893. након дужих спорова око локације. Молнар је више пута ревидирао планове (1874, 1885, 1889), делимично се угледајући на градску кућу у Грацу. Извођачи радова били су градитељи Карл Лерер и Јожеф Цоцек, а зграда је завршена 1895. године.

Здање је пројектовано у неоренесансном стилу. Правоугаоне је основе са четири угаоне куполе и централним торњем са балконом. На торњу се налазило звоно „Матилда”, које је служило за узбуњивање становништва у случају пожара. Фасаду красе алегоријске скулптуре грчких богиња, рад новосадског вајара Јулија (Ђуле) Анике, које симболизују пољопривреду, занатство, трговину и правду. Свечану салу осликао је сликар Павле (Пал) Ружичка мотивима који симболизују рад и трговину. Објекат је данас седиште градоначелника Новог Сада.

Црква Имена Маријиног мини|лево|Римокатоличка црква Имена Маријиног

Римокатоличка жупна црква Имена Маријиног (често колоквијално називана „катедралом”) саграђена је на месту старије богомоље која је страдала 1849. године. Одлука о градњи новог храма донета је 1891, Молнар је пројекат израдио 1892, а градња под његовим надзором (уз извођаче Иштвана Гузека и Карла Лерера) трајала је до 1895. године.

Црква је конципирана као тробродна базилика у китњастом неоготичком стилу. Дугачка је 52 метра, широка 25, са висином унутрашњег простора од 22 метра. Звоник достиже висину од 72 метра, чинећи је највишим сакралним објектом у Бачкој. Кровна конструкција је након пожара 1904. године прекривена шестоугаоним емајлираним плочицама из чувене мађарске фабрике Жолнаи. Ентеријер чине четири олтара са тиролском резбаријом и витражи израђени у стаклорезачким радионицама у Пешти. У знак захвалности за бесплатан пројекат, католичка црква је поставила Молнарову бисту у ниши испод хора.

Остали значајни објекти Дворац Еђшег (1890): Подигнут поводом стогодишњице Грађанског стрељачког друштва (Societas Jaculatoria), на путу према Футогу. Изведен је у еклектичком стилу, уз сарадњу са зидаром Карлом Лерером. Зграда је богато декорисана, са осликаном таваницом и коринтским пиластрима. Након темељне обнове (2010–2012), зграда функционише као културна станица. Обнова Јерменске цркве: Према захтеву познате новосадске добротворке Марије Трандафил, Молнар је израдио план за обнову Јерменске цркве. Оригинални нацрти потписани од стране Молнара данас се чувају у Музеју града Новог Сада.

Друштвени и пословни ангажман Делујући у оквирима тадашње вертикалне пословне интеграције, Молнар је постао сувласник фабрике за производњу грађевинског материјала (циглане), што му је омогућило независност и контролу квалитета у изградњи бројних објеката. Био је дугогодишњи председник Удружења занатлија Новог Сада и члан градских одбора за изградњу преко којих је утицао на урбанистичке регулативе.

У економском сектору, 1876. године изабран је за генералног директора Новосадске штедионице (Újvidéki Takarékpénztár), једне од кључних финансијских институција тог времена. Био је и председник старатељског одбора државне трговачке школе (од 1882) и члан Градског статутарног одбора (Városi Törvényhatósági Bizottság).

Као признање за његов вишегодишњи рад и допринос друштву, цар Франц Јозеф I одликовао га је 1896. године Златним крстом за заслуге. Молнар је преминуо 1899. године у Новом Саду.

Наслеђе Молнарова архитектура припада историзму, односно еклектичком стилу карактеристичном за јужне провинције Монархије крајем 19. века. Његове грађевине одликује солидна инжењерска изведба скривена иза фасада прилагођених намени објекта (репрезентативна неоренесанса за јавне установе, спиритуална неоготика за сакралне објекте).

Данас су Градска кућа и Црква Имена Маријиног заштићени споменици културе и део просторне културно-историјске целине Старог језгра Новог Сада, представљајући главне туристичке и визуелне препознатљивости града. Молнаров живот и дело додатно су популаризовани кроз документарни серијал „Градитељи Новог Сада” емитован на Радио-телевизији Војводине.

Види још Градска кућа у Новом Саду Црква_Имена_Маријиног_(Нови_Сад) Српско народно позориште Еђшег

Референце

Литература

Спољашње везе Ђерђ Молнар – Време је за Нови Сад Градска кућа – Туристичка организација Новог Сада Црква Имена Маријиног – Туристичка организација Новог Сада Дворац Еђшег – Дворци Србије

Категорија:Мађарски архитекти Категорија:Архитекти из Новог Сада Категорија:Рођени 1829. Категорија:Умрли 1899. Категорија:Историја Новог Сада