Питер Тил

Питер Андреас Тил (; рођен 11. октобра 1967) је немачки и амерички предузетник, ризични капиталиста и конзервативни политички активиста. Суоснивач компанија Пејпал (1998), Палантир технолоџис (2003) и „Фаундерс фонд” (2005), такође је био први спољни инвеститор у Фејсбук (2004). Према писању „Њујорк тајмса”, до децембра 2025. године, процењена нето вредност Тиловог богатства износила је 27,5 милијарди америчких долара, што га сврстава међу 100 најбогатијих појединаца на свету.

Рођен у Немачкој, Тила су родитељи довели у САД када је имао годину дана. Године 1971. његова породица се преселила у Јужну Африку, затим у Југозападну Африку, пре него што су се 1977. вратили у САД. Након дипломирања на Стенфорду, Тил је радио као службеник, адвокат за хартије од вредности, писац говора и трговац дериватима у „Креди сису”. Основао је „Thiel Capital Management” 1996. године и суосновао Пејпал са Максом Левчином и Луком Ноусеком 1998. године. Био је главни извршни директор Пејпала до његове продаје иБеју 2002. за 1,5 милијарди долара.

Тил је затим основао „Clarium Capital”, глобални макро хец фонд са седиштем у Сан Франциску. Године 2003. покренуо је „Palantir Technologies”, компанију за анализу великих података, и на њеном је челу као председник од оснивања. У августу 2004, Тил је постао први спољни инвеститор Фејсбука купивши 10,2% удела у компанији за 500.000 долара. Године 2005. покренуо је „Founders Fund” са Пејпаловим партнерима Кеном Хауеријем и Луком Ноусеком. Суосновао је „Valar Ventures” 2010, основао „Thiel Capital” 2011, суосновао „Mithril Capital” 2012, био председник инвестиционог одбора 2012. и био повремени партнер у Y Combinator-у од 2015. до 2017. Добио је држављанство Новог Зеланда 2011, што је постало контроверзно када је обелодањено 2017. године.

Тил је описиван као „можда водећи амерички јавни интелектуалац данашњице” или „интелектуални архитекта савременог етоса Силицијумске долине”. Други оспоравају доследност или моралност његових ставова. Различито описиван као конзервативни либертаријанац и демократији скептични ауторитарац, Тил је давао значајне донације америчким десничарским личностима и циљевима. Преко Тил фондације, Тил управља телима за доделу грантова „Breakout Labs” и Тил стипендија. Године 2016, када је „Gawker” изгубио у парници Bollea v. Gawker, Тил је потврдио да је финансирао Болеу (Халка Хогана). „Gawker” је раније разоткрио Тила као геј особу.

Имејлови повезани са активностима осуђеног сексуалног преступника над децом Џефрија Епстина, које је објавио Комитет Представничког дома за надзор 2026. године, открили су да је „Valar Ventures” прихватио 40 милиона долара од Епстина и да се Тил дописивао са Епстином пет година пре Епстинове смрти, укључујући на тему Брегзита.

Младост и образовање Питер Андреас Тил рођен је у Франкфурту на Мајни, у Хесену, тада делу Западне Немачке, 11. октобра 1967. године, од оца Клауса Фридриха Тила и мајке Сузане Тил. Породица је емигрирала у Сједињене Државе када је Питеру била једна година и живела у Кливленду, у Охају, где је његов отац радио као хемијски инжењер. Клаус је радио за разне рударске компаније, што је створило номадско одрастање за Тила и његовог млађег брата, Патрика Мајкла Тила. Тил и његова мајка су касније натурализовани као амерички држављани, док његов отац није.

Пре него што су се настанили у Фостер Ситију у Калифорнији 1977, породица Тил је живела у Јужној Африци и Југозападној Африци (данашњој Намибији) у време апартхејда. Питер је мењао основне школе седам пута. Похађао је школу на немачком језику у Свакопмунду две године, која је захтевала од ученика да носе униформе и примењивала телесно кажњавање, попут ударања ученика лењиром по рукама. Рекао је да му је ово искуство улило одбојност према униформности и строгој дисциплини што се касније одразило у његовој подршци индивидуализму и либертаријанизму. Немачка заједница у Свакопмунду била је у то време позната по континуираном величању нацизма. Тил је описан као паметан, али усамљен, повучен дечак, с којим се другови нису мешали јер су знали да се неће дуго задржати у граду.

Тил је играо Тамнице и змајеви и био страствени читалац научне фантастике, при чему су му Ајзак Асимов и Роберт А. Хајнлајн били међу омиљеним писцима. Обожавалац је дела Џ. Р. Р. Толкина, изјавивши као одрасла особа да је прочитао Господар прстенова више од 10 пута.

Тил је био одличан у математици и освојио је прво место на такмичењу из математике широм Калифорније док је похађао средњу школу „Баудич” у Фостер Ситију. У вишој школи „Сан Матео” читао је Ајн Ранд и, под утицајем родитеља, дивио се Никсону и Регану. Био је ђак генерације своје матурантске класе 1985. године. Док је био у школи, наводно је наплаћивао 500 долара да полаже САТ уместо ученика нижих разреда, знајући да би га то коштало места на Стенфорду ако би било откривено.

Тил је студирао филозофију на Универзитету Стенфорд. Замена програма „Западна култура” на Стенфорду курсом „Култура, идеје и вредности” који се бавио различитошћу и мултикултурализмом навела је Тила да суоснује The Stanford Review, конзервативне и либертаријанске новине, 1987. Новине су добијале финансирање од Ирвинга Кристола. Тил је био први главни уредник The Stanford Review-a док није дипломирао 1989. Тил је задржао однос са новинама, саветујући особље и донирајући новинама. Према Марку Андресену, Тилово време у Review-u означило је почетак стратегије која ће трајати током целе каријере: коришћење провокативних вербалних знакова – касније преношених кроз говоре, књиге и мотое – као начина да привуче способне појединце својим пројектима, преферирајући овај метод у односу на активно тражење талената. Review је изнедрио велику мрежу лидера у индустрији, међу којима Ендру Гранато и Fortune идентификују око 300 људи који су радили за или добили инвестицију од Питера Тила или Џоа Лонсдејла, још једног истакнутог главног уредника и Тиловог штићеника. Један број алумниста Review-a такође је постао јавни функционери, почевши од Џеја Батачарије и Пауле М. Станард, који су били уредници за време Тиловог мандата као главног уредника.

Након основних студија, Тил је похађао Правни факултет Универзитета Стенфорд, дипломиравши 1992. са звањем доктора права (Juris Doctor). Док је био на Стенфорду, Тил је упознао Ренеа Жирара, чија је миметичка теорија утицала на њега.

Каријера Рана каријера Након дипломирања на Правном факултету Стенфорда, Тил је био правни службеник код судије Џејмса Ларија Едмондсона у Апелационом суду САД за једанаести округ од 1992. до 1993. године. Тил је затим радио као адвокат за хартије од вредности у фирми „Sullivan & Cromwell” у Њујорку. Напустио је правну фирму за мање од годину дана. Затим се запослио као трговац дериватима у валутним опцијама у „Креди сису” 1993, док је истовремено радио као писац говора за бившег секретара за образовање САД Вилијама Бенета. Тил се вратио у Калифорнију 1996. године.

По повратку у Заливску област, Тил је искористио дот-ком балон. Уз финансијску подршку пријатеља и породице, прикупио је милион долара за оснивање „Thiel Capital Management” и започео своју каријеру ризичног капитала. На почетку, доживео је неуспех након што је уложио 100.000 долара у неуспешни веб-календарски пројекат свог пријатеља Лука Ноусека. Убрзо потом, Ноусеков пријатељ Макс Левчин описао је Тилу своју пословну идеју везану за криптографију, која је постала њихов први подухват назван Филдлинк (касније преименован у Confinity) 1998. године.

Пејпал

Тил је обезбедио почетних 100.000 долара за Филдлинк 1998. године. У фебруару 1999, прикупили су 500.000 долара углавном од пријатеља и породице (35.000 долара било је од Тилових родитеља). До средине 1999, прикупили су 4,5 милиона долара, при чему је „Nokia Ventures” допринела са 3 милиона долара.

Са компанијом „Confinity”, Тил је схватио да могу развити софтвер за премошћавање јаза у обављању онлајн плаћања. Иако су употреба кредитних картица и ширење мрежа аутоматизованих банкарских машина пружали потрошачима више опција плаћања, нису сви трговци имали потребан хардвер за прихватање кредитних картица. Стога су потрошачи морали да плаћају тачним износом готовине или чеком. Тил је желео да створи врсту дигиталног новчаника за практичност и сигурност потрошача шифровањем података на дигиталним уређајима, и 1999. „Confinity” је лансирала Пејпал.

Пејпал је обећавао да ће отворити нове могућности за руковање новцем. Тил је видео мисију Пејпала као ослобађање људи од ерозије вредности њихових валута услед инфлације.

Када је Пејпал лансиран на конференцији за штампу 1999. године, представници компанија „Нокија” и „Дојче банк” послали су Тилу 3 милиона долара ризичног капитала путем Пејпала користећи своје PalmPilot уређаје. Пејпал је затим наставио да расте кроз спајања 2000. са онлајн компанијом за финансијске услуге Илона Маска X.com и са „Pixo”, компанијом специјализованом за мобилну трговину. Ова спајања су омогућила Пејпалу да се прошири на тржиште бежичне телефоније и трансформисала га у сигурнији и кориснику прилагођенији алат омогућавањем корисницима да преносе новац путем бесплатне онлајн регистрације и имејла, уместо разменом информација о банковним рачунима. Пејпал је изашао на берзу 15. фебруара 2002. и купио га је Ибеј за 1,5 милијарди долара у октобру те године. Тил је остао генерални директор компаније до продаје. Његов удео од 3,7% у компанији вредео је 55 милиона долара у тренутку аквизиције. У круговима Силицијумске долине, Тил се колоквијално назива „Дон Пејпал мафије”.

Clarium Capital

Тил је искористио 10 милиона долара свог прихода за стварање „Clarium Capital Management”, глобалног макро хец фонда фокусираног на усмерене и ликвидне инструменте у валутама, каматним стопама, робама и акцијама. Тил је изјавио да је „велика, макроекономска идеја коју смо имали у Кларијуму – фикс-идеја – била теорија врхунца нафте, која у основи каже да свету понестаје нафте и да нема лаких алтернатива.”

Године 2003, Тил се успешно кладио да ће амерички долар ослабити. Године 2004, Тил је говорио да се дот-ком балон у суштини преселио у растући балон у финансијском сектору, и навео Џенерал електрик и Волмарт као рањиве. Године 2005, Кларијум је забележио повраћај од 57,1% пошто је Тил предвидео да ће долар ојачати.

Међутим, Кларијум је посрнуо 2006. са губитком од 7,8%. Након тога, фирма је настојала да дугорочно профитира од своје петродоларске анализе, која је предвиђала предстојећи пад залиха нафте. Имовина под управљањем Кларијума порасла је након што је остварила повраћај од 40,3% у 2007. на преко 7 милијарди долара до првог квартала 2008, али је пала касније те године и поново 2009. након колапса финансијских тржишта. До 2011, након што је пропустио привредни опоравак, многи кључни инвеститори су се повукли, смањивши вредност имовине Кларијума на 350 милиона долара, од чега су две трећине била Тилов новац.

Палантир

У мају 2003, Тил је регистровао „Palantir Technologies”, компанију за анализу великих података названу по Толкиновом артефакту. Наставља да буде њен председник, закључно са 2022. годином. Тил је изјавио да се идеја за компанију заснивала на спознаји да се „приступи које је Пејпал користио у борби против превара могу проширити на друге контексте, попут борбе против тероризма”. Такође је изјавио да је, након напада 11. септембра, дебата у Сједињеним Државама била „хоћемо ли имати више безбедности уз мање приватности или мање безбедности уз више приватности?” Замислио је Палантир као пружање технологије влади за проналажење тероризма без илегалног деловања.

Иако софтвер само анализира податке прикупљене од стране клијената, неки га критикују због омогућавања надзора. Професор Василис Галис примећује да софтвер није само пуко оруђе, већ обликује полицијску културу новим полицијским нормама.

Према Џефу Шуленбергеру (извршни директор Compact-а) и Мојри Вајгел (доцент компаративне књижевности, Харвард), Питер Тил и Алекс Карп изградили су Палантир на основу свог разумевања Леа Штрауса и Франкфуртске школе.

Фејсбук