Сурови театар ( или ) је форма театра коју је концептуализовао Антонен Арто. Арто, који је кратко био члан покрета надреалиста, изложио је своје теорије у низу есеја и писама, који су касније сабрани у дело Позориште и његов двојник. Сурови театар може се посматрати као раскид са традиционалним западним театром и као начин којим уметници нападају чула своје публике. Артоов рад изузетно је утицао на уметнике као што су Жан Жене, Јержи Гротовски, Питер Брук и Ромео Кастелучи.

Теорија Енциклопедија Британика описује Сурови театар као ,,примитивно, церемонијално искуство које има за намеру ослобођење подсвесног и човеково откриће самоме себи" и истиче да се у Манифесту Суровог театра (1932; Manifeste du théâtre de la cruauté), као и у збирци Позориште и његов двојник (1938; Le Théâtre et son double) позива на ,,заједништво између глумца и публике у једном магијском егзорцизму; покрети, звуци, необична сценографија и осветљење удружују се да створе језик, надмоћан речима, који се може користити да поткопа мисао и логику и да шокира гледаоца тако да увиди беду свог света". Арто је упозоравио на опасност психологије у позоришту, и тежио је ка стварању театра у коме мизанцсен (све што је присутно на сцени) може да се разуме као кодификовани сценски језик, са минималном употребом изговорене речи.

Дефинисање Артоовог театра и суровог У својим делима о Суровом театру, Арто помиње да су речи театар и суровост различитог значења од колоквијалног. За Артоа реч театар се не односи на сваки перформанс на сцени испред пасивне публике. Театар је за њега пракса која ,,нас буди. И нерве и срце.", кроз коју осећамо ,,тренутну агресивну радњу" која ,,нас инспирише ватреним магнетизмом својих слика и која делује на нас као спиритуални лек чији додир се не може заборавити".

На сличан начин, суровост се не односи на емотивно или физичко насиље. Према академику Натану Горлику:

„Окрутност је, на дубљем нивоу, неумољива узнемиреност живота који је постао непотребан, лењ или удаљен од покретачке силе. Позориште окрутности даје израз свему што је ‘злочин, љубав, рат или лудило’ како би ‘неизбрисиво укоренило у нама идеје трајног сукоба, грча у којем се живот непрестано растрже, у којем се све у стварању диже и потврђује против нашег наметнутог положаја.'"

За Артоа суровост није само садизам или изазивање бола, већ подједако често насилна физичка намера да се уруши лажна реалност. Веровао је да је текст тиранин значења, заговарао је насупрот томе, театар који чини измишљен језик, на пола пута између мисли и покрета. Арто је описивао спиритуално физичким путем и веровао да је сав театар физичка експресија у простору.

Референце

Литература

Категорија:Позоришни жанрови