Европски неолит је период од доласка неолитске (млађе камено доба) технологије и повезане популације раних европских земљорадника у Европу, (приближно време првих земљорадничких друштава у Грчкој) до –1700. п. н. е. (почетак бронзаног доба у Европи са нордијским бронзаним добом). Неолит се преклапа са периодима мезолита и бронзаног доба у Европи пошто су се културне промене кретале од југоистока ка северозападу брзином од око 1 km годишње — ово се назива Неолитска експанзија.
мини|upright=1.5|Мапа ширења пољопривреде у Европи до око 3900. године п. н. е. мини|десно|160px|Женска фигура из Тумбе Маџари, Северна Македонија
Трајање неолита варира од места до места, а његов крај је означен увођењем бронзаног оруђа: у југоисточној Европи траје приближно 4.000 година (тј. 7000. п. н. е. – 3000. п. н. е.), док у деловима северозападне Европе траје нешто мање од 3.000 година ( – 1700. п. н. е.). У појединим деловима Европе, посебно на Балкану, период након је познат као халколит (бакарно доба) због проналаска топљења бакра и преовлађивања бакарног оруђа, оружја и других артефаката.
Ширење неолита из преткермичког неолита на Блиском истоку у Европу први пут је квантитативно проучавано током 1970-их, када је постао доступан довољан број одређивања старости помоћу 14C за ранонеолитске локалитете.Оригинални текст објављен под Creative Commons лиценцом CC BY 4.0: 50px Материјал је копиран из овог извора, који је доступан под Creative Commons Attribution 4.0 International License лиценцом. Амерман и Кавали-Сфорца открили су линеарну везу између старости ранонеолитског локалитета и његове удаљености од конвенционалног извора на Блиском истоку (Јерихон), показујући на тај начин да се неолит ширио просечном брзином од око 1 km годишње. Новије студије потврђују ове резултате и дају брзину од 0,6–1,3 km годишње уз ниво поузданости од 95%.
Основне културне карактеристике мини|лево|240px|Низ неолитских артефаката, укључујући наруквице, главе секира, длета и алатке за полирање Без обзира на специфичну хронологију, многе европске неолитске групе деле основне карактеристике, као што су живот у малим, породично заснованим заједницама, преживљавање на доместификованим биљкама и животињама уз допуну сакупљањем дивљих биљака и ловом, као и производња ручно рађене керамике, односно керамике направљене без грнчарског точка. Полиране камене секире налазе се у сржи неолитске (ново камено доба) културе, омогућавајући крчење шума за пољопривреду и производњу дрвета за станове, као и за огрев.
мини|240px|Керамика из раног и средњег периода неолитске Грчке, 6500–5300. п. н. е. Национални археолошки музеј у Атини Такође постоје и многе разлике, при чему су неке неолитске заједнице у југоисточној Европи живеле у снажно утврђеним насељима од 3.000–4.000 људи (нпр. Сескло у Грчкој), док су неолитске групе у Британији биле мале (вероватно 50–100 људи) и представљале су веома покретне сточаре.
Детаљи о пореклу, хронологији, друштвеној организацији, праксама преживљавања и идеологији народа неолитске Европе добијају се из археологије, а не из историјских записа, будући да ови народи нису оставили никакве записе. Од 1970-их година, популациона генетика пружа независне податке о историји становништва неолитске Европе, укључујући миграционе догађаје и генетске односе са народима у јужној Азији.
Још један независни алат, лингвистика, допринео је хипотетичким реконструкцијама раних европских језика и породичних стабала са проценама датирања раздвајања, посебно теоријама о односу између говорника индоевропских језика и неолитских народа. Неки археолози верују да се експанзија неолитских народа из југозападне Азије у Европу, означавајући потискивање мезолитске културе, поклопила са увођењем говорника индоевропских језика, док други археолози и многи лингвисти сматрају да су индоевропски језици уведени из понтско-каспијске степе током наредног бронзаног доба. Новији археогенетски докази чине касније порекло у понтско-каспијској степи, невезано за неолитске земљораднике, далеко вероватнијим.
Археологија
мини|261x261px|Неолитска експанзија културе импресо керамике и културе линеарнотракасте керамике према археологији мини|Камен коришћен у неолитским ритуалима, у Детмеродеу, Волфсбург, Немачка мини|Кружне гробнице Ли Мури у Арцакени, једном од најстаријих мегалитских локалитета у Италији који датира из око 4000–3300. п. н. е.
Археолози прате појаву друштава која производе храну у Леванту у југозападној Азији до краја последњег леденог доба око 12.000. п. н. е., и она су се развила у низ регионално карактеристичних култура до осмог миленијума п. н. е. Остаци друштава која производе храну у Егејском региону радиоугљенично су датирани на у Кнососу, пећини Франхти и бројним локалитетима на копну у Тесалији. Неолитске групе се убрзо након тога појављују у остатку југоисточне Европе и јужне средње Европе. Неолитске културе југоисточне Европе (укључујући егејску цивилизацију) показују известан континуитет са групама у југозападној Азији и Анадолији (нпр. Чатал Хојук).
Године 2018, керамичка фигурина стара 8.000 година која приказује главу „Мајке Богиње”, пронађена је у близини Узунова, у Видинској области у Бугарској, што помера неолитску револуцију уназад у 7. миленијум п. н. е.
Тренутни докази сугеришу да је неолитска материјална култура уведена у Европу преко западне Анадолије, и да су сличности у културама северне Африке и понтских степа последица ширења из Европе. Сви неолитски локалитети у Европи садрже керамику, и садрже биљке и животиње доместификоване у југозападној Азији: једнозрну пшеницу, двозрну пшеницу, јечам, сочиво, свиње, козе, овце и говеда. Генетски подаци сугеришу да се у неолитској Европи није догодила независна доместификација животиња, већ да су све домаће животиње првобитно доместификоване у југозападној Азији. Једина доместификована врста која није са југозапада Азије био је обично просо, доместификован у источној Азији. Најранији докази о прављењу сира датирају из 5500. године п. н. е. у региону Кујавије, у Пољској.
Археолози су се неко време слагали да је култура раног неолита релативно хомогена, у поређењу са касним мезолитом. ДНК студије углавном потврђују ово, указујући на то да су пољопривреду у западну Европу донеле егејске популације, које су познате као 'егејски неолитски земљорадници'. Када су ови земљорадници стигли у Британију, ДНК студије показују да се изгледа нису много мешали са ранијим становништвом западних ловаца-сакупљача. Уместо тога, дошло је до значајне замене становништва.Пол Ринкон, Stonehenge: DNA reveals origin of builders. BBC News website, 16. 4. 2019. мини|Пулнабронски долмен, Барен, Округ Клер, Ирска Ширење ових земљорадника широм Европе, од Егеја до Британије, трајало је око 2.500 година (6500–4000. п. н. е.). Балтички регион је насељен нешто касније, око , а дошло је и до кашњења у насељавању Панонске низије. Генерално, колонизација показује „скоковит” образац, јер је неолит напредовао од једне до друге области са плодним алувијалним земљиштем, заобилазећи планинска подручја. Анализа датума добијених радиоугљеничним датирањем јасно показује да су мезолитске и неолитске популације живеле једна поред друге читав миленијум у многим деловима Европе, посебно на Иберијском полуострву и дуж атлантске обале.
Истраживање неолитских скелета пронађених у Тајлхајмској јами смрти сугерише да су праисторијски мушкарци из суседних племена били спремни да се боре и убијају једни друге како би хватали и осигуравали жене. Масовна гробница у Талхајму у јужној Немачкој један је од најранијих познатих локалитета у археолошким записима који показује доказе о организованом насиљу у ранонеолитској Европи, међу разним племенима културе линеарнотракасте керамике. Археолошки локалитет Херксхајм садржао је разбацане остатке више од 1000 појединаца из различитих, у неким случајевима удаљених региона, који су умрли око 5000. године п. н. е. Да ли су то били ратни заробљеници или људске жртве није јасно, али докази указују на то да су њихови лешеви печени у целости на ражњу, а затим конзумирани.
У погледу укупне величине, нека насеља трипољске културе, као што је Таљанки (са популацијом од око 15.000) у западној Украјини, била су велика као градови-државе Сумера у Плодном полумесецу, а ова источноевропска насеља претходе сумерским градовима за више од пола миленијума.
Крај неолита и прелазак у бакарно доба
Са неким изузецима, ниво становништва је брзо растао на почетку неолита све док није достигао капацитет средине. Након тога уследио је пад становништва „огромних размера” после 5000. године п. н. е., при чему су нивои остали ниски током наредних 1.500 година.
Најстарији златни артефакти на свету (4600. п. н. е. – 4200. п. н. е.) пронађени су у Варненској некрополи, у Бугарској – гробни прилози који су изложени у Археолошком музеју у Варни.
мини|upright=1.3|Шема индоевропских миграција од око до 1000. п. н. е. према широко прихваћеној курганској хипотези. Сматра се да су ове миграције прошириле порекло степских сточара културе Јамна и индоевропске језике широм великих делова Евроазије. Становништво је почело да расте након 3500. године п. н. е., са даљим падовима и успонима који су се дешавали између 3000. и 2500. године п. н. е., али су варирали по датумима између региона. Отприлике у то време долази до неолитског опадања, када је становништво колабирало широм већег дела Европе, вероватно због климатских услова, куге или масовних миграција. Студија дванаест европских региона открила је да је већина доживела обрасце успона и падова и сугерисала је „ендогени, а не климатски узрок”. Новији археолошки докази указују на могућност да је куга изазвала овај колапс становништва, јер су откривене масовне гробнице које датирају из и садрже фрагменте генетског материјала бактерије Yersinia pestis у складу са плућном кугом.
Халколитно доба у Европи почело је од око 3500. године п. н. е., а убрзо након тога уследило је европско бронзано доба. Ово је такође постао период повећане изградње мегалита. Од 3500. године п. н. е. бакар се користио на Балкану, као и у источној и средњој Европи. Такође, доместификација коња се одвила у том периоду, што је резултирало повећаном мобилношћу култура.
Приближавајући се крају неолита, око , велики број евроазијских степских народа мигрирао је у југоисточну и средњу Европу из источне Европе, из понтско-каспијске степе северно од Црног мора.
Галерија
Генетика
мини|upright=1.3|Поједностављени модел демографске историје Европљана током неолита приликом увођења пољопривреде кроз неолитску револуцију Генетске студије од 2010-их година идентификовале су генетски допринос неолитских земљорадника модерним европским популацијама, пружајући квантитативне резултате релевантне за дугогодишњи спор између „модела замене” и „демичке дифузије” у археологији.
Раније становништво Европе били су мезолитски ловци-сакупљачи, названи „западним ловцима-сакупљачима” (WHG). Заједно са скандинавским ловцима-сакупљачима (SHG) и источним ловцима-сакупљачима (EHG), WHG су чинили једну од три главне генетске групе у постглацијалном периоду раног холоцена у Европи. Касније су се неолитски земљорадници проширили из Егејског региона и са Блиског истока; у разним студијама описани су као рани европски земљорадници (EEF); егејски неолитски земљорадници (ANF), први европски земљорадници (FEF) или такође као рани неолитски земљорадници (ENF).
Семинална студија из 2014. прва је идентификовала допринос три главне компоненте модерним европским линијама (трећа су „древни северни Евроазијци”, повезани са каснијом индоевропском експанзијом). Компонента EEF је идентификована на основу генома жене сахрањене пре око 7.000 година у гробу културе линеарнотракасте керамике у Штутгарту, Немачка.Lazaridis et al., "Ancient human genomes suggest three ancestral populations for present-day Europeans", Nature, 513(7518), 18. 9. 2014., 409–413,