Конференција у Канлиџи, позната и као Канлиџка конференција, била је међународна конференција представника гарантних сила потписница Париског мировног уговора и Османског царства, одржана од 10. јула до 4. септембра 1862. у цариградском предграђу Канлиџи (). Сазвана је ради решавања кризе у Кнежевини Србији након инцидента на Чукур чесми и бомбардовања Београда од стране турског гарнизона из Београдске тврђаве. Конференција је окончана доношењем Протокола о питању Србије, међународноправног акта од 12 чланова, којим су отворени процеси исељавања муслиманског цивилног становништва из Кнежевине и повлачења турских војних посада. У српској и јужнословенској историографији сматра се једном од прекретница на путу од фактичке ка формалној независности Србије.

Позадина Након Другог српског устанка 1815. и Хатишерифа из 1830. и 1833, Кнежевина Србија стекла је статус вазалне, али аутономне кнежевине под суверенитетом Османског царства. На основу одредаба Париског мировног уговора из 1856. године, права Срба и обавезе Порте стављене су под колективну гаранцију великих сила, што је умањило дотадашња искључива права Русије као протекторске силе. На унутрашњем плану, Србија је настојала да ојача своју државност, што је доводило до честих трвења са Османским царством. Посебно осетљива тачка био је положај турских гарнизона у Београду, Смедереву, Шапцу, Кладову, Соколу и Ужицу, као и бројно муслиманско цивилно становништво настањено у српским варошима.

Инцидент на Чукур чесми и бомбардовање Београда Непосредан повод за сазивање конференције били су догађаји из јуна 1862. године. Дана 15. јуна (3. јуна по старом календару) на Чукур чесми у Београду избио је сукоб између турских војника (низама) и српских цивила око тога ко ће први наточити воду. У инциденту је убијен српски дечак Сава Петковић, што је изазвало опште нереде. Интервенисале су српска жандармерија и турска полиција, а сукоби су прерасли у оружане окршаје између Срба и муслиманског становништва вароши.

Сутрадан, 16. јуна, турска артиљерија са Београдске тврђаве отпочела је бомбардовање београдске вароши, које је трајало око четири и по сата. Гранатирање је проузроковало значајна разарања, погибије цивила и панику међу становништвом. Интервенција конзула великих сила у Београду довела је до примирја, али су последице биле далекосежне. Муслиманско становништво из вароши потражило је уточиште у тврђави, а српска влада кнеза Михаила Обреновића искористила је кризу да покрене питање потпуног исељења турских гарнизона.

Припрема конференције Непосредно након бомбардовања, Француска и Русија су, у договору са Србијом, формулисале заједнички меморандум у коме су тражиле: рушење спољних утврђења београдске тврђаве која задиру у варош; укидање турских стражарских места у вароши; рушење турских утврђења у унутрашњости и повлачење посада; стављање муслиманског становништва под српску јурисдикцију; и одбијање наметања обавезе Србији да ограничи своје оружане снаге. Велика Британија и Аустрија заузеле су уздржанији, али ипак прагматичан став — нису оспоравале нужност уступака, али су настојале да их сведу на најмању могућу меру. Пруска и Краљевина Италија показале су умерену наклоност према српским захтевима. Порта је, под притиском сила, 8. јула прихватила одржавање конференције.

Ток конференције Конференција је започела 10. јула 1862. у летњиковцу у истанбулском предграђу Канлиџи, на азијској обали Босфора. Трајала је кроз девет седница, а завршена је 23. августа (или, према другим изворима, 4. септембра) потписивањем протокола. Учествовали су опуномоћени представници шест гарантних сила (Велика Британија, Француска, Русија, Аустрија, Пруска, Италија) и Османског царства. Србија, иако заинтересована страна, није имала свог делегата на конференцији, али су њени ставови заступани дипломатским каналима, првенствено преко француских и руских дипломата.

Прве седнице обележило је оштро супротстављање: Османско царство је устајало на повраћај стања пре кризе и оптуживало српску страну за провокације; француски и руски представници су инсистирали на уступцима. Британска и аустријска страна настојале су да умање радикалност предлога, посебно у погледу предаје свих градова. До краја конференције, постигнут је компромис: две тврђаве (Соко и Ужице) морале су се одмах порушити, муслиманско цивилно становништво морало се иселити из вароши, а турски гарнизони у преостала четири града (Београд, Смедерево, Шабац, Кладово) сведени су на стриктно одбрамбену улогу, уз детаљна инструктивна правила понашања.

Одредбе Протокола Протокол конференције (пун назив: Протокол о питању Србије потписан у Константинополу 1862. године) садржи 12 чланова и један анекс — „Инструкције Порте београдском заповеднику”. Најважније одредбе биле су:

Утврђивање надлежности „српске владе” (а не „српских власти” — чиме је признат државни субјективитет) над муслиманским земљиштем и имовином у вароши (чл. 1). Рушење свих грађевина на одређеном простору ради раздвајања тврђаве од вароши, уз право српске владе да задржи своје јавне и верске објекте (чл. 2–3). Искључива намена гарнизона за одбрану од спољне опасности, уз свечану изјаву Порте да тврђава неће бити коришћена за притисак на српску владу (чл. 4). Образовање мешовите војне комисије (представници сила и турски официр, без Србије, али уз обавезу Порте да саслуша примедбе српске владе) и мешовите цивилне комисије са задатком да регулише експропријацију и обештећење становништва (чл. 5). Хитно рушење градова Соко и Ужице (чл. 6–7). Исељење муслиманског живља настањеног око градских зидина и у варошима, уз продају имовине, и потврда српске јурисдикције над муслиманима (чл. 8). Распуштање страних војних формација на тлу Србије и препорука о уздржавању од злоупотребе права азила (чл. 10). Декларативна препорука кнезу Михаилу да, „у доброј вери”, размотри обим српских оружаних снага, без обавезујућег наређења (чл. 11). Позив на будућу сарадњу Порте и српске владе у духу равноправности, а не субординације (чл. 12).

Анекс је представљао строго наређење београдском заповеднику: да се не меша у српску управу, да артиљерију не држи у претећем положају и да је користи само у случају „најнужније и законите одбране”, и то тек пошто исцрпи сва мирна средства и унапред обавести конзуле.

Последице Протокол је у Кнежевини Србији дочекан с великим негодовањем, јер је очекиван потпуни одлазак Турака из свих градова. Ипак, савремена историјска наука оцењује исход конференције као значајан успех српске дипломатије. На темељу Протокола, султан је 24. септембра 1862. издао ферман којим су предвиђене мере спроведене: до краја исте године порушени су Соко и Ужице, а неколико хиљада муслимана иселило се из Србије углавном у Босну, Ниш и Видин.

Процес је настављен и окончан 1867. године, када је на основу преговора кнеза Михаила и Порте турска војска напустила и преостале тврђаве — Београд, Смедерево, Шабац и Кладово — чиме је Србија фактички постала потпуно самостална. Формална независност призната је на Берлинском конгресу 1878. године. Конференција у Канлиџи и њен протокол тако представљају једну од кључних степеница у дипломатској и правној борби за српску државност.

Види још Инцидент на Чукур чесми Бомбардовање Београда 1862. Париски мир (1856) Берлински конгрес Кнежевина Србија

Референце

Литература

Спољашње везе Зборник радова Правног факултета у Нишу, LV, 2010. Чланак Аyşe Özkan Рад Фикрета Карчића

Категорија:Историја Србије Категорија:Дипломатске конференције Категорија:Османско царство у 1862.