Видосав Стевановић (Цветојевац, Крагујевац, 27. јун 1942) српски је приповедач, песник, романсијер, сценариста и драмски писац. Аутор је тридесетак књижевних дела, политичке биографије Слободана Милошевића, бројних есеја и мноштва текстова. Његове књиге преведене су на двадесетак језика широм света. Стевановић је повремено писао за многе југословенске, српске као и за европске новине као што су Ле Монд, Либерасион, Ел Паис и Експресен.Видосав Стевановић
Биографија Видосав Стевановић рођен је 27. јуна 1942. у Цветојевцу поред Крагујевца, у Шумадији. Основну школу и гимназију завршио је у Крагујевцу. Године 1961. одлази у Београд на студије. Најпре је студирао стоматологију али онда се разболео и, оздравивши, одлучио да студира књижевност.
Након објављивања прве збирке приповедака (Рефуз Мртвак, Просвета, 1969) Видосав Стевановић постаје у естетичком, интелектуалном и програмском смислу једна од најважнијих појава на југословенској књижевној сцени. Због тога што је разорио мит о безбрижном животу у земљи самоуправног социјализма, против њега је започет судски процес који је трајао шест година. Није ослобођен ни осуђен, процес је застарео. Тих шест година млади писац живео је изван јавности.
Видосав Стевановић је зачетник новог правца у литератури који назива фантастични реализам. Прогањан је, оспораван, забрањиван, истовремено цењен и повремено награђиван. Осамдесетих година је са успехом руководио издавачким кућама БИГЗ и Просвета из Београда. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих за разлику од већине књижевника Видосав Стевановић одбија да се приклони Милошевићу и његовом програму. Са неколико истомишљеника оснива Независне писце Југославије (1989), Либерални форум (1990) и Београдски круг (1991). Убрзо затим Стевановић бива принуђен да напусти Србију и да, бежећи преко Грчке, затражи политички азил у Француској. У Милошевићевој Србији од тада је мета напада пропаганде, избачен је из школских програма, књижара и библиотека, али у Француској постаје познат писац.Кораци, Видосав Стевановић Преводи његових романа излазе у више издања а снагу одјека који је Стевановић имао и има у француској јавности потврђује и одликовање из 1999. када је добио Орден витеза реда Уметности и Литературе за целокупно књижевно дело.
Егзил у Француској прекинуо је на шест месеци да би био директор Радио-телевизије Крагујевац, освојене приликом великих демонстрација у српским градовима 1996-97.
Године 2004. Видосав Стевановић напушта Француску и борави у Сарајеву где ради као саветник за културу у управи града.
Од 2007. године Видосав Стевановић живи између своје куће поред Крагујевца и Париза. Издавачка кућа Кораци и град Крагујевац објављују његова Сабрана дела у 15 томова, прекинувши тако цензуру која је трајала готово двадесет година. 2009. године на имању његове супруге, са групом читатељки и полазница његове школе писања, отворен је Клуб ВидосавТекла река, Видосав Стевановић, Рвање са црним таласом, удружење грађана које ће се бавити организовањем књижевних вечери, изложбама, концертима, представљањем књига, школом писања, музичком школом...
Дело мини|262x262px|Видосав Стевановић мини|200x200px|Видосав Стевановић и Саша Миленић, Београдски сајам књига 2008.
Прву и једину збирку песама Трубље, Видосав Стевановић објавио је 1967. године у Београду. Уследила је збирка приповедака Рефуз мртвак, 1969. Након тога млади писац 1971. године објављује први роман Нишчи а потом 1975. и други роман Константин Горча. Следе две збирке приповедака Периферијски змајеви, 1978. и Царски рез (1984, Андрићева награда. Широј публици Стевановић је можда најпознатији по свом роману Тестамент, за који је 1986. добио НИН-ову награду. Следе романи: Љубавни круг, 1988, Снег у Атини, 1992, Острво Балкан, 1993, Христос и пси, 1994, Иста ствар, 1995, Абел и Лиза, 2001, Милошевић, један епитаф, политичка биографија, 2001, Сибила, 2004, Демони, 2004, Странац који с вама борави 2008, Сасвим ужаснут тим монструмом ноћним, 2008, Искра 2008. Има и три необјављена рукописа: романе Шта птица каже и О местима тужним и дубокој ноћи и сатиру Страдија и коментари. Очекује се излазак из штампе његових дневника 1988-1993: Први дневник самоће и Други дневник самоће. Поред романа Видосав Стевановић је објавио следеће драме: Мој Лазаре, монодрама, Београд, 1981, Ноћас је ноћ, Југословенско драмско позориште, Београд, 1983, Последњи гост, позоришни часопис Сцена, 1983, Кофер наше мајке, Народно позориште, Београд, 1984, Далеко тамо, монодрама, Београд, 1985, Вук Стефановић Караџић, монодрама, Београд, 1987, Далеко тамо, три монодраме, Светлост, Крагујевац, 1988, Јована од метроа, монодрама, Париз, 1993, Етничко чишћење, Нота Бене, Париз, 1994, Три сестре, Париз-Ботуње, 1996-2001, Народ чека земљотрес, Ботуње-Париз, 1996-2001, Перманентна проба, Париз, 1988-2001, Волтер 222, Волтер-Ферне, 1999, Лаку ноћ и хвала на пажњи, Сарајево, 2004, Медеја повратница, Париз-Сарајево, 2006, Ирена Дубровна, Ботуње, 2009. Урадио је и два филмска сценарија: Мој Лазаре и Острво Балкан (са Лорданом Зафрановићем).
Написао је петнаестак радио-драма, десетине књижевних критика и есеја, мноштво новинских текстова.
У припреми је монографија Видосав која ће обележити педесетогодишњицу његовог књижевног рада која би требало да изађе пре међународног симпозијума о делу Видосава Стевановића, предвиђеног за март 2011.Видосав Стевановић, Библиографија
Сабрана дела мини|200x200px|Повратак у завичај, промоција првог кола сабраних дела у Књажевско-српском театру 2008. Године 1984, Сабрана дела у пет томова, Народна књига, Српска књижевна задруга, Београд Године 1989: Сабрана дела у пет томова, Свјетлост, Сарајево, (поводом тридесет година књижевног рада) Године 2007, прво коло Сабраних дела, Кораци, Крагујевац Странац који с вама борави, Сасвим ужаснут тим монструмом ноћним, Снег и пси, Иста ствар, Абел и Лиза, Искра, Народ чека земљотрес и друге драме. Године 2008, друго коло Сабраних дела, Кораци, Крагујевац Рефуз мртвак, Нишчи, Константин Горча, Периферијски змајеви, царски рез, Тестамент.Видосав Стевановић, Тестамент Године 2009, треће коло Сабраних дела, Кораци Крагујевац Сибила, Демони.Видосав Стевановић
Награде Исидора Секулић, 1968, Младост, 1990, Милан Ракић, 1971, Иво Андрић, 1985, НИН, 1986,НИН, Добитници /1954-2002/ Награда Цивис 1995.
Рецепција дела и критике Видосав Стевановић објављује већ педесет година. Прва збирка приповедака изашла му је 1969. године (Рефуз Мртвак, Просвета). Као метеорит је узбуркала и осветла мирно књижевно море Југославије. Због тема којима се бавио, иновација у стилу и наративном поступку, због оригиналности у књижевном језику, обогаћеном жаргонизмима, псовкама и необичним синтаксичким обртима, Стевановић се одмах нашао у вртлогу полемика. Од тада се о њему говори и пише као о родоначелнику црног таласа и творцу стварносне прозе. Оба израза су идеолошке дисквалификације и не говоре о особеностима књижевног стила Видосава Стевановића. Књижевни поступак који је Стевановић створио и именовао зове се фантастични реализам, скован према познатој реченици Достојевског да ништа није фантастичније од стварности. У њему елементи непосредне стварности служе као степенице ка фантастичном, фантазмагоричном и метафоричном. Стевановић пише да овај појам обухвата све разнолике типове проза у којима се огледао. Појам су прихватили критичари који су се озбиљно бавили његовим књигама.
Крајем седамдесетих и осамдесетих година је у Београду, па и у читавој Југославији, постојао култ писца Видосава Стевановића. Млади људи су се окупљали да би читали његове приповетке и романе, а књижевни ауторитети су коментарисали и цитирали младог уметника и позивали га у друштво. Чак и они најусамљенији, попут Андрића, нису одолели разговорима са бунтовником који је служио једино језику. Али критика га је због садржаја његове прозе морала напасти, а недемократско друштво осудити. Оно што пажљивог читаоца Стевановићевих дела може зачудити је да су бесмислене квалификације које су младом писцу тада дељене послужиле као лајт-мотив познатим књижевним теоретичарима и тумачима његових дела.
Из тог времена има доста погрешног, лошег или злонамерног писања о прози Видосава Стевановића. Ипак, завидан број српских и југословенских критичара писао је о њему зналачки, стручно и са несумњивим поштовањем. Али праве оцене и признања добија тек у иностранству. Француски превод Периферијских змајева изашао је 1981, али пуну пажњу француских а потом и других европских критичара Стевановић је привукао деведесетих година када су најпре у Француској и потом у другим европским земљама изашли преводи трилогије Снег и пси, започете у грчком егзилу. Андре Клавел тада пише: Ако је Шпанија из 1936. имала свог Малроа а у периоду од 1939—1945. свог Малроа, ако је Вијетнам имао своју Неил Шехан, а Либан своју Ориану Фалаци, балкански рат ће убуће имати свог Стевановића. Ако се савесно анализира Стевановићево дело, очигледно је се ради о писцу који се писању, чину стварања уметности путем језику али и стварања самог језика, посвећује са монашком ревношћу, научничком ерудицијом и аполоновским надахнућем. Читање Стевановићеве прозе представља озбиљан задатак. Рецепција његових романа захтева будност духа и интелектуалну пажњу али истовремено отвара путеве ка екстатичком уметничком доживљају у који нас уводи језик, до пуцања дамара, набијен метафорама, алегоријама и синестезијама. Двоструки добитник Нинове награде Светислав Басара за Стевановића каже да је аутентично српски писац. „Оно што је Маркес за Латинску Америку, Андрић и Стевановић су за Балканско полуострво и Србију.”
Друштвени и културни ангажман мини|300x300px|Видосав Стевановић Због успеха прве прозне књиге Видосав Стевановић постао је идеолошки сумњив, политички осуђен и предмет судског процеса. Уследила је забрана појављивања у јавности. Примао је скромну плату као уредник Просвете, није потписиван на књигама на којима је радио. Зловоља београдске чаршије сручила се на бунтовног писца у више наврата и никада га није оставила на миру.
Прекинуо је рад на другој књизи Нишчих. Мрачно расположење тог времена транспоновао је у атмосферу романа Константин Горча којим је завршио крагујевачки циклус. Окренуо се породичном животу далеко од узнемирене гомиле и снобизма београдске чаршије. Полако је исписивао прве београдске приче и скупљао материјал за роман Тестамент. Објављене 1978, те приче изазвале су доста пажње и неколико млаких напада, али се нису нашле ни на једном списку за награде: сам писац био је на црним листама. Потресен болешћу и смрћу своје супруге Гордане, Видосав Стевановић на то није обраћао пажњу. Лечећи се од депресије, марљиво је обављао издавачке послове и стицао углед у свом другом занимању.
Крајем те деценије напади на Стевановића слабе, делом захваљујући следбеницима српских либерала. Изнова се појављује у јавности. Члан је Управе Удружења књижевника Србије и учествује у акцијама за ослобађање песника Ђога. Почетком 1982. прихвата место главног уредника, потом и директора БИГЗ-а чији је издавачки сектор пред ликвидацијом. Мења програме, уводи нове библиотеке, активира маркетинг, оживљава џепну књигу, намеће модерно пословање према принципу нове јапанске пословне филозофије: не производити за магацине. Следећих пет година БИГЗ ће бити најактивнији и најуспешнији издавач у Србији, међу најбољима у Југославији. Објављује књиге и писце које други неће или не смеју, на списковима његових издања налазе се безмало сви дисиденти.