алт=Мермерни надгробни споменици, укључујући један са приказом фигуре на коњу како копљем пробада пораженог непријатеља|мини|Реплике древних надгробних споменика у Керамеикосу, Атина, укључујући Стелу Дексилеја
У археологији, Сакс–Голдстајнова хипотеза је предвиђање о односу између погребних пракси једног друштва и његове друштвене организације. Она предвиђа корелацију између две појаве: употребе одређених области за одлагање мртвих и легитимисања контроле над ограниченим ресурсима путем позивања на порекло од мртвих предака. Хипотезу је први формулисао амерички антрополог Артур Сакс 1970. године, као последњу у низу од осам, а усавршила ју је Лин Голдстајн касније током 1970-их. У односу на своје порекло, понекад је позната као Хипотеза осам.
Саксов рад ослањао се на етнографски рад Мервина Мегита и теорију улога коју је развио Ворд Гудинаф. Он је предвидео да, ако друштво садржи групе људи са заједничким идентитетом (познате као "корпоративне групе") које легитимишу своје захтеве за важним, ограниченим ресурсима позивајући се на везе са прецима, већа је вероватноћа да ће то друштво користити формалне области, као што су гробља, за одлагање мртвих. Обрнуто, друштва која користе такве области вероватније би садржала такве корпоративне групе. Његов рад се поклопио са радом Луиса Бинфорда, који је тврдио да погребне праксе пружају корисне доказе о друштвеној организацији и статусу преминулог у животу. Проучавање третмана мртвих ради истраживања ових области постало је познато као Сакс–Бинфордов програм. Лин Голдстајн је модификовала хипотезу тако да прецизира да су формалне области за одлагање само један од могућих начина истицања веза са прецима, и да стога недостатак таквих области не мора да имплицира недостатак корпоративних група које користе те везе да би се такмичиле око ресурса. Као резултат тога, постала је позната као Сакс–Голдстајнова хипотеза.
Сакс–Голдстајновој хипотези приписује се заслуга за оживљавање интересовања за погребну археологију. Била је широко прихваћена, посебно међу присталицама процесне археологије, теоријског правца који је настојао да археологију приближи природним наукама. Током 1980-их и 1990-их, примењивана је (између осталог) на дистрибуцију мегалитских гробница у европском каменом добу, на праисторијска абориџинска гробља у близини аустралијске реке Мари, и на различите нивое државне контроле над гробљима у класичној Атини и античком Риму. У оквиру процесног покрета, хипотеза је критикована због тога што не узима у обзир праксе које не остављају трагове у археолошком запису. Такође су је критиковали постпроцесни археолози, попут Ијана Ходера, који су сматрали да игнорише веровања, мотивације и супротстављене интересе оних који су одговорни за одлагање мртвих. До двадесет првог века, експлицитна употреба хипотезе сматрана је мањинском праксом. Међутим, Џејмс Витли ју је 2002. године описао као део "теоријског несвесног" неолитских археолога, а Роберт Розенсвиг, Маргарет Бригс и Мерилин Масон као део "царства археолошког здравог разума" 2020. године.
Позадина алт=Скелет, лежећи на боку, у малој гробници; око њега се виде металне посуде и оштрице мачева/бодежа.|мини|Сахрана са гробним прилозима у Лас Ереријасу у Шпанији, из аргарске културе раног бронзаног доба
Током 1970-их и 1980-их, амерички археолог Луис Бинфорд био је водећа фигура у теоријском покрету познатом као "Нова археологија" (касније названа процесна археологија). У чланку из 1962. године, Бинфорд је позвао археологе да се више користе опсервацијама живих друштава које су направили антрополози, као аналогијама за то како су друштва могла функционисати у прошлости. Адаптирао је ранији коментар археолога Гордона Вилија и Филипа Филипса написавши да је "археологија антропологија или није ништа".
У чланку из 1971. под насловом "Mortuary Practices: Their Study and Their Potential", Бинфорд је тврдио да погребне праксе одражавају друштвену организацију људи који их спроводе. Ово је било у супротности са културно-дифузионистичким или културно-историјским моделом који је тада преовладавао у археологији, а који их је видео као одређене пореклом културних група које су их изводиле, или културном разменом између различитих група. Бинфорд је настојао да тестира степен у коме третман мртвих ("погребне праксе") одражава друштвени статус преминулих особа и ниво друштвене сложености целог друштва. Предвидео је да ће једноставнија друштва имати мање критеријума за издвајање појединаца у смрти (односно, да ће "показати мање димензија диференцијације"), док ће сложенија друштва имати више таквих критеријума. Из студије 40 друштава, закључио је да су сложенија друштва заиста показивала више степене диференцијације у својим погребним ритуалима између различитих појединаца, и да су ту диференцијацију обележавала на апстрактније начине. Такође је сматрао да погребна диференцијација према старости негативно корелира са нивоом наследне неједнакости у друштву.
Саксова формулација хипотезе алт=Округла зграда од сламе, са кровом који надвисује једну главну просторију. Око ње се виде друге, сличне куће.|мини|Кућа народа Бонток на острву Лузон на Филипинима, 1903.
Антрополог Артур Сакс, тада постдипломац на Универзитету у Мичигену, предложио је Хипотезу осам у својој докторској дисертацији из 1970. године. Развијена је на основу рада Мервина Мегита, који је вршио антрополошка посматрања народа Мае Енга у Папуи Новој Гвинеји између 1933. и раних 1960-их. Закључио је да су се у друштву Мае Енга, захтеви за пореклом од предака који су некада населили парче земље користили да би се утврдило ко је легитимно поседује. Саксов рад се даље заснивао на теорији улога коју је развио Ворд Гудинаф током 1960-их, а која је интерпретирала дела у свакодневном животу као одигравање друштвено дефинисаних улога и категорија. Археолог и филолог Метју Суријано је такође сугерисао да је Сакс био инспирисан радом Фистела де Куланжа, историчара из деветнаестог века који је повезивао погребне праксе са растом имовинских права у древним градовима.
У својој дисертацији, Сакс је предложио осам хипотеза које се тичу односа између погребних пракси и друштвене структуре друштва које их користи. Осма тврди да употреба формалних области за одлагање мртвих, као што су гробља, корелира са одређеним другим културним карактеристикама. Конкретно, фокусира се на корпоративне групе (групе људи које деле заједнички идентитет), које легитимишу своје захтеве за ограниченим ресурсима позивајући се на везе са прецима. Према хипотези, друштва са овим корпоративним групама чешће користе такве области; обрнуто, друштва која користе такве области чешће садрже корпоративне групе које користе предачке везе на овај начин. Саксовим речима:
Сакс је сматрао да је хипотеза поткрепљена случајевима које је проучавао – народима Капауку, Асанте и Бонток, редом из Централне Папуе, Гане и Лузона – али да је потребно даље тестирање на већем узорку.
Када се примењује на прошла друштва, хипотеза је пример теорије средњег опсега, јер покушава да изведе опште закључке о односу између археолошког записа и људи који су га произвели. Налази се у традицији процесне археологије, покрета започетог 1960-их који је имао за циљ да моделира археологију према научној методи природних наука. Процесна археологија је наглашавала развој и тестирање хипотеза о општим законима људског понашања. У том смислу, била је део шире позитивистичке школе мишљења, у којој се сматра да је знање засновано на опсервабилним ("емпиријским") чињеницама, које се саме могу предвидети из доследних правила, закона и образаца. Веровање да се третман појединца у смрти може користити за закључивање информација како о његовом статусу у животу, тако и о организацији његовог друштва, названо је "Сакс–Бинфордов програм" или "Сакс–Бинфордова хипотеза". Археолог Роберт Чапман окарактерисао је рад и Сакса и Бинфорда у овој области као "истраживачки, а не... потпуно теоретизован [или] теоријски".
Развој од стране Лин Голдстајн Саксову осму хипотезу су широко прихватили и развили процесни археолози током 1970-их. Џозеф Тејнтер ју је користио у студији гробља у Калоку на Хавајима, где је заједницу чинило становништво четири стамбене јединице. Тврдио је, на основу хипотезе, да је јединствена природа гробља одражавала јединствени идентитет који су делили становници различитих јединица. Лин Голдстајн, тада докторанд археологије на Универзитету Нортвестерн, написала је сопствену тезу о хипотези, поново анализирајући Саксове податке и израђујући студију о 30 друштава у вези са Хипотезом осам. У поглављу из 1981. године, Голдстајн се сложила са Саксом да се формалне области за одлагање мртвих генерално јављају у друштвима са друштвеним структурама организованим око линијског порекла. Међутим, она је даље тврдила, насупрот Саксу, да одржавање таквих области није суштински део изражавања ових друштвених структура.
Голдстајн је преобликовала Саксову јединствену хипотезу у три повезане подхипотезе. Њена реформулација учинила је Хипотезу осам једносмерним аргументом: док се формалне области за одлагање могу узети као доказ да су корпоративне групе користиле захтеве о пореклу да би захтевале контролу над ограниченим ресурсима, из тога не следи да би друштво које укључује такве групе увек успоставило такве области за одлагање. Уместо тога, различите културе могу имати различите начине легитимисања предачких захтева за ресурсима, укључујући путем непогребних симбола и ритуала. Голдстајнова формулација је у великој мери заменила Саксову, са резултатом да је целокупна идеја постала општепозната као Сакс–Голдстајнова хипотеза.
Голдстајн је прво поставила хипотезу да би корпоративне групе које постављају захтеве на основу веза са прецима то изражавале кроз редовне религијске или ритуалне чинове. Навела је да би ови чинови били истакнутији у друштвима где су захтеви засновани на прецима били важнији, и да би један облик таквих чинова могао бити одржавање формалних области за одлагање:
Затим је тврдила да се постојање таквих формалних области за одлагање може узети као доказ за корпоративне групе које постављају овакве захтеве, било на основу биолошког порекла или традиције наслеђивања:
Коначно, тврдила је да истраживачи могу бити сигурнији у повезивању формалних области за одлагање са захтевима заснованим на прецима ако су те области за одлагање ригорозније дефинисане и организоване:
Проценивши ове подхипотезе у односу на мисисипска друштва проучавана у њеном докторском истраживању, Голдстајн је закључила да:
Примена алт=Правоугаона камена гробница, са јасним зидом око ње|мини|Мегалитска гробница, Хархуг, у Кајтуму на острву Зилт, изграђена око 3000. п. н. е.
У сарадњи са Л. П. Галом, Сакс је проучавао путујуће пољопривреднике на крчевинама у Малезији који су били приморани да се преселе у стална села. У публикацији ове студије из 1977. године, Сакс и Гал су приметили да су ови пољопривредници касније прешли на сахрањивање својих мртвих на формалним гробљима, и ово су узели као доказ за Хипотезу осам. Роберт Чапман је 1981. године тврдио да се Сакс–Голдстајнова хипотеза може користити за објашњење дистрибуције мегалитских гробница у праисторијској Европи. Године 1982, Морис Блох је направио студију о народу Мерина са Мадагаскара, за које је закључио да је "појам предачке земље, то јест земље која припада дему [заједници], потпуно сједињен са појмом предака. Преци су живели и били сахрањени у предачкој земљи; земљу, у облику тераса, направили су преци". Антрополог Џејмс А. Браун ово сматра поткрепљујућим доказом за Сакс–Голдстајнову хипотезу.