Праисторијски Египат и Прединастички Египат је период који почиње од првог људског насељавања овог региона и завршава се Првом египатском династијом око 3100. п. н. е.

На крају праисторије, „Прединастички Египат” се традиционално дефинише као период од завршног дела неолитског периода, који почиње око 6210. п. н. е., до краја периода Накада III око 3000. п. н. е. Датуми прединастичког периода су првобитно дефинисани пре него што су спроведена опсежна археолошка ископавања у Египту, а недавни налази који указују на постепени прединастички развој довели су до контроверзи око тога када се тачно завршио прединастички период. Стога се различити термини као што су „Протодинастички период”, „Нулта династија” или „Династија 0” користе за именовање дела периода који неки сматрају прединастичким, а други ранодинастичким.

Прединастички период се генерално дели на културне ере, од којих је свака названа по месту где је први пут откривен одређени тип египатског насеља. Међутим, исти постепени развој који карактерише протодинастички период присутан је током целог прединастичког периода, а појединачне „културе” не треба тумачити као засебне целине већ као углавном субјективне поделе које се користе ради лакшег проучавања читавог периода.

Велика већина прединастичких археолошких налаза потиче из Горњег Египта, јер се муљ реке Нил интензивније таложио у региону Делте, потпуно затрпавајући већину локалитета у Делти много пре модерних времена.

Палеолит мини|Скелет из Назлет Хатера, горњи палеолит, 35.000 година пре садашњости; Национални музеј египатске цивилизације, Каиро Претпоставља се да је Египат био насељен људима (укључујући архаичне људе) преко милион (а вероватно и преко 2 милиона) година, иако су докази о раном насељавању оскудни и фрагментарни. Најстарији археолошки налази у Египту, камена оруђа која припадају олдованској индустрији, слабо су датирани. Ова оруђа смењују она која припадају ашелској индустрији. Најмлађи ашелски локалитети у Египту датирају од пре око 400.000 до 300.000 година.

Током касног плеистоцена, када су Египат насељавали савремени људи, препознаје се неколико археолошких индустрија, укључујући силсилску, фахурску, афијску, кубанијанску, идфуанско-шувикатијску и иснанску индустрију.

Вади Халфа Неке од најстаријих познатих грађевина открио је у Египту археолог Валдемар Чмјелевски дуж јужне границе код Вади Халфе, Судан, на локалитету Аркин 8. Чмјелевски је датирао грађевине на 100.000 година п. н. е. Остаци структура су овалне депресије дубоке око 30 цм и димензија 2 × 1 метар. Многе су обложене равним плочама пешчара које су служиле као прстенови за шатор који су подупирали склониште налик куполи од коже или грања. Овај тип настамбе пружао је место за живот, али се по потреби могао лако раставити и транспортовати. Биле су то мобилне структуре — лако расклопиве, преносиве и поново састављиве — пружајући ловцима-сакупљачима полу-стално станиште.

Атеријска индустрија

мини|усправно|Атеријенски шиљак из Закара, регион Дјелфе, Алжир.

Атеријенска израда оруђа стигла је у Египат око 42.000 година пре садашњости.

Хормусанска индустрија Хормусанска индустрија у Египту почела је између 42.000 и 32.000 година пре садашњости. Хормусанци су развијали оруђа не само од камена већ и од животињских костију и хематита. Такође су развили мале врхове стрела сличне онима код домородачких народа Америке, али лукови нису пронађени. Крај хормусанске индустрије дошао је око 16.000 година п. н. е. појавом других култура у региону, укључујући гемајску.. Blackwell .

Касни палеолит Касни палеолит у Египту почео је око 32.000 година пре садашњости. Скелет из Назлет Хатера пронађен је 1980. године и процењена му је старост на 33.000 година 1982. године, на основу девет узорака старости између 35.100 и 30.360 година. Овај примерак је једини комплетан скелет савременог човека до сада пронађен из најранијег касног каменог доба у Африци.

Фахурска каснопалеолитска индустрија у Горњем Египту показала је да је у долини Нила током касног плеистоцена постојала хомогена популација. Студије скелетног материјала показале су да су они у опсегу варијација пронађених у Вади Халфи, Џебел Сахаби и фрагментима из популација Ком Омбоа.

Локалитет Вади Кубанија у Горњем Египту био је насељен током касног палеолита. Археолошка ископавања на овом локалитету открила су остатке бројних усева, укључујући јечам и пшеницу. Верује се да је локалитет био сезонски настањен, при чему се становништво прилагођавало годишњим поплавама реке Нил. Становници овог насеља првенствено су живели око поља дина које доминира већим делом пејзажа. Током ископавања на локалитету откривени су разноврсни биљни остаци, литичко оруђе, огњишта и каменови за млевење.Banks, Kimball M., Donatella Usai, J. Signe Snortland, Linda Scott Cummings, and Maria C. Gatto. "Food for thought: the Late Paleolithic of WK26 Site, Wadi Kubbaniya, Egypt." Desert and the Nile. Prehistory of the Nile Basin and the Sahara. Papers in honour of Fred Wendorf (2018): 95-103.

Мезолит (око 20000. до 6000. п. н. е.) Халфанска и кубанијанска култура

мини|Локација каданске културе Халфанска и кубанијанска, две блиско повезане индустрије, цветале су дуж долине Горњег Нила. Халфански локалитети се налазе на крајњем северу Судана, док се кубанијански локалитети налазе у Горњем Египту. За Халфан су добијена само четири радиокарбонска датума. Шилд и Вендорф (2014) одбацују најранији и најкаснији као непоуздане и закључују да је Халфан постојао око 22,5–22,0 ка кал БП (22.500–22.000 калибрисаних година пре садашњости). Људи су преживљавали на исхрани од великих крдних животиња и хормусанске традиције риболова. Веће концентрације артефаката указују на то да нису били везани за сезонско лутање, већ су се насељавали на дуже периоде. Халфанска култура је проистекла из хормусанске, која је зависила од специјализованих техника лова, риболова и сакупљања за опстанак. Главни материјални остаци ове културе су камено оруђе, одбици и мноштво слика на стенама.

Себилска култура

Себилска култура је почела око 13.000 година п. н. е. и нестала око 10.000 година п. н. е. У Египту, анализе полена пронађеног на археолошким локалитетима указују на то да су људи себилске културе (познате и као еснанска култура) сакупљали житарице, иако припитомљено семе није пронађено. Постоји хипотеза да је седелачки начин живота који су практиковали ови сакупљачи житарица довео до повећаног ратовања, које је било штетно за седелачки живот и довело до краја овог периода.

Каданска култура

Каданска култура (13.000–9.000 п. н. е.) била је мезолитска индустрија која је, како археолошки докази сугеришу, настала у Горњем Египту (данашњи јужни Египат) пре отприлике 15.000 година.Shaw, I & Jameson, R: A Dictionary of Archaeology, p. 136. Blackwell Publishers Ltd, 2002. Процењује се да се кадански начин преживљавања одржао отприлике 4.000 година. Карактерисали су га лов, као и јединствен приступ сакупљању хране који је укључивао припрему и конзумацију дивљих трава и житарица. Кадански људи су систематски наводњавали, неговали и жњели локални биљни свет, али житарице нису сађене у уредним редовима., Copyright © 2002, 2003 by Oxford University Press.

Око двадесет археолошких локалитета у Горњој Нубији сведочи о постојању културе млевења житарица каданске културе. Њени творци су такође практиковали жетву дивљих житарица дуж Нила током почетка сахаба дарну нилске фазе, када је исушивање Сахаре натерало становнике либијских оаза да се повуку у долину Нила. Међу локалитетима каданске културе је и гробље Џебел Сахаба, које је датирано у мезолит.

Кадански народи су први развили српове и такође су самостално развили жрвњеве како би помогли у сакупљању и преради ове биљне хране пре конзумације. Међутим, нема назнака о употреби ових оруђа после 10.000 година п. н. е., када су их ловци-сакупљачи заменили.

Прединастички Египат (око 6000-3000. п. н. е.)

Термин „Прединастички” често обухвата каснији неолит, као и халколитске периоде, почевши од око 6000-5500. п. н. е.

Неолит (око 6000-4000. п. н. е.) Рани докази за неолитске културе у долини Нила углавном се налазе на северу Египта, показујући добро развијене фазе неолитске егзистенције, укључујући гајење усева и седентаризам, као и производњу керамике од касног 6. миленијума п. н. е. па надаље.

Неолитска антропологија Природњак Фредерик Фалкенбургер је 1947. године, на основу узорка од око 1.800 праисторијских египатских лобања, приметио велику хетерогеност међу својим узорцима. Фалкенбургер их је категоризовао на основу назалног индекса, укупног облика главе и лица, узимајући у обзир ширину, структуру очне дупље, између осталих датих индикатора. Поделио је и окарактерисао лобање у четири типа: кромањонски тип, „негроидни” тип, медитерански тип и мешане типове настале мешањем поменутих група. Слично томе, краниометрију раних Египћана су према лекару и антропологу Јуџину Строухалу 1971. године, означили или као кромањонци Северне Африке, медитеранци, „негроиди” источне Африке и средњи/мешани.

Према професору Фекрију А. Хасану, насељавање египатске долине Нила, на основу археолошких и биолошких података, било је резултат сложене интеракције између обалних северноафриканаца, „неолитских” становника Сахаре, нилотских ловаца и речних прото-Нубијаца са извесним утицајем и миграцијом из Леванта (Хасан, 1988).

Египат је био једно од првих подручја која су усвојила неолитски пакет који је настао у западној Азији још у 6. миленијуму п. н. е. Конкретно, козе и овце, које нису аутохтони у Африци, увезене су из неолитског Леванта око 6000. п. н. е., вероватно преко Синајског полуострва, након чега је уследило брзо ширење. Популациона генетика у долини Нила приметила је изражену промену у овом периоду, што показују промене у одонтометрији и зубном ткиву. Културна размена и трговина између два региона, укључујући односе Египта и Месопотамије, наставили су се кроз 4. миленијум п. н. е., што показује пренос обележја касног уручког периода из Месопотамије у долину Нила каснијег прединастичког периода. Миграциони токови из Месопотамије пратили су такве културне размене, вероватно преко морских путева Медитерана и Црвеног мора или преко још неиспитаних посредника у Леванту, што би могло објаснити релативну оскудност генетског утицаја познатих халколитских/бронзанодобних левантских популација.

Доњи Египат Фајум Б, Карунска култура Фајум Б култура, названа и карунска због повезаности са језером Карун или области Карун, је епипалеолитска (такође названа мезолитска) култура и претходи Фајум А култури. Није пронађена грнчарија, а типови сечива су и обична и микролитска сечива. Скуп длета и врхова стрела сугерише да је можда имала контакт са Сахаром (око 6500. до - 5190. п. н. е.).

Мацјеј Хенеберг (1989) документовао је удаљену женску лобању стару 8.000 година из Каруниана. Показала је најближи афинитет са Вади Халфом, модерним афричким групама и аустралијским Абориџинима, прилично се разликујући од епипалеолитских материјала Северне Африке који се обично означавају као Мекта-Афалу (Палео-Бербери) или каснији прото-медитерански типови (Капсијска култура). Лобања је и даље имала средњи положај, била је грацилна, али је поседовала велике зубе и масивну вилицу. Сличне резултате касније је пронашао и кратки извештај СОЈ Кеите 2021. године, показујући афинитете са карунианском лобањом и серијом Теита.

Фајум А култура мини|Мапа Доњег Египта и локација оазе Фајум Датирана на око 5600-4400. п. н. е. у фајумски неолит, континуирано ширење пустиње приморало је ране претке Египћана да се трајније населе око Нила, усвајајући све седелачки начин живота. Фајум А индустрија је најранија земљорадничка култура у долини Нила.