мини|upright=1.4|Мапа Римског царства под владавином Хадријана (владао 117–138. н. е.), која приказује локацију краљевства Гараманата, у пустињским пределима јужно од римске провинције Африка проконзуларис (Тунис, Либија).

Гараманти (грч. Γαράμαντες; лат. Garamantes) су били древни народ, који је вероватно водио порекло од берберских племена, племена Тебу и сахарских сточара и који се населио најкасније око 1000. године п. н. е. у региону Фезана, где је успоставио цивилизацију која је цветала све до свог краја у касном 7. веку н. е. Гараманти су се први пут појавили као велика регионална сила средином 2. века н. е. и основали су краљевство које је обухватало приближно 180.000 км² у региону Фезана у јужној Либији. Њихов раст и експанзија заснивали су се на сложеном и опсежном систему за наводњавање типа канат (берберски: фогаре), који је подржавао снажну пољопривредну економију и велику популацију. Накнадно су развили прво урбано друштво у великој пустињи које није било центрирано на речном систему; њихов највећи град, Гарама, имао је око четири хиљаде становника, док је додатних шест хиљада живело у околним приградским областима. На свом врхунцу, гарамантско краљевство успоставило је и одржавало „животни стандард далеко супериорнији од било ког другог древног сахарског друштва” и састојало се од „бриљантних фармера, сналажљивих инжењера и предузимљивих трговаца који су створили изванредну цивилизацију.”

Порекло и праисторија

Гараманти су можда водили порекло од либијско-берберских племена, племена Тебу и сахарских сточара, који су се населили у области региона Фезан најкасније око 1000. године п. н. е. У скалном склоништу Такаркори, народи касног пастирског периода реорганизовали су своје друштво и створили гробна места за неколико стотина појединаца. Та места су садржала локално неприсутна, луксузна добра и архитектуру типа бубња још око 3000. године пре садашњости, што је отворило пут ка развоју гарамантског краљевства. Народи касног пастирског периода такође су били у контакту са Гарамантима, који су касније стекли монопол над оазама у јужном региону Либије. Народ културе Тишит у југоисточној Мауританији можда је такође допринео домаћој архитектонској и керамичкој традицији гарамантске културе, вероватно због присуства сахелских жена у гарамантском друштву кроз мешовите бракове. Гараманти су можда били умешани у пљачкашке походе на културу Тишит у потрази за робовима, користећи заробљенике као радну снагу у Фезану. Пракса „крађе” жена са југа такође се приписује Гарамантима, као и каснијим популацијама попут Туарега и Тебуа.

Историја

мини|250px|Део са Злитенског мозаика пронађеног у Вили Дар Бук Амера, који приказује погубљење гарамантских заробљеника кроз дамнатио ад бестијас у амфитеатру у Лептис Магни, око 70. године н. е.

Најранији познати писани запис који документује Гараманте потиче из 5. века п. н. е. Херодот укључује Гараманте у свој опис древних либијских племена, описујући их као „веома велики народ” који узгаја стоку и урме. Према Херодоту, Гараманти су користили кочије са четири коња да лове „троглодитске Етиопљане” у својој потрази за робовима. Херодот наводи да су „Либијци на северу и Етиопљани на југу Либије староседеоци, док су Феничани и Грци каснији досељеници”; при чему је Либија била грчки назив за Африку западно од Нила.

Поред Херодота, историјске референце о Гарамантима појављују се и у неколико других грчко-римских извора. Након што су спровели свеобухватан преглед цитата о Гарамантима из различитих извора, укључујући Страбона, Арнобијево дело Adv. Gentes, Птолемеја и Солина, Дејвид Матингли и сарадници (2003) закључили су:

Римски прикази описују Гараманте са ритуалним ожиљцима и тетоважама. Тацит је написао да су они помагали побуњенику Такфаринасу и нападали римска обалска насеља. Према Плинију Старијем, као одговор на сталне гарамантске нападе, Луције Корнелије Балб и други Римљани заузели су петнаест њихових насеља 19. године п. н. е. Године 202. н. е., Септимије Север заузео је њихову престоницу Гараму.

Опадање гарамантске културе могло је бити повезано са погоршањем климатских услова или прекомерном употребом водних ресурса. Данашња пустиња у Сахари некада је била пољопривредно земљиште прилично доброг квалитета, које је додатно унапређено кроз гарамантски систем наводњавања. Како је фосилна вода необновљив ресурс, током неколико векова постојања гарамантског краљевства, ниво подземних вода је опадао, што је допринело његовом крају у касном 7. веку н. е.

Друштво и култура

мини|upright=1.3|Локација Гараманата у Фезану око 600. године н. е., пре исламског освајања.

Током 1960-их година, археолози су ископали део престонице Гараманата на месту модерне Герме (која се налази око 150 км западно од данашње Сабе) и назвали су је Гарама (ранија престоница, Зинкекара, налазила се недалеко од касније Гараме). Тренутна истраживања указују да су Гараманти имали око осам већих градова, од којих су три истражена до 2004. године. Поред тога, имали су велики број мањих насеља. Гарама је имала око четири хиљаде становника, а још шест хиљада је живело у селима у радијусу од 5 км. До 50.000 људи могло је да живи у целом вадију.

Никита и сарадници (2011) указали су да скелети Гараманата не сугеришу редовно учешће у ратовању или напорним физичким активностима. Никита и сарадници (2011) наводе: „Гараманти су показивали низак полни диморфизам у горњим удовима, што је у складу са обрасцем пронађеним код пољопривредних популација и имплицира да ангажман мушкараца у ратовању и грађевинским радовима није био посебно интензиван. [...] Гараманти нису изгледали систематски робустније од других северноафричких популација које су насељавале мање сурове средине, што указује на то да живот у Сахари није захтевао нарочито напорне свакодневне активности.”

мини|Рушевине Гараме, једног од већих насеља

Археолошке рушевине повезане са гарамантским краљевством укључују бројне гробнице, утврђења и гробља. Гараманти су изградили мрежу тунела и окана да би црпели фосилну воду испод кречњачког слоја пустињског песка. Датирање ових фогара је предмет расправе; појављују се између 200. године п. н. е. и 200. године н. е., али су наставиле да се користе барем до 7. века, а можда и касније. Ова мрежа тунела је Берберима позната као фогаре. Систем је омогућио цветање пољопривредне производње, а одржаван је уз помоћ робовске радне снаге.

Робовласништво и трговина робљем

На основу Херодотовог записа о Гарамантима који су прогонили „троглодитске Етиопљане”, Соња и Карлос Магнавита (2018) сматрају да би „сахарски пљачкашки походи на црне Африканце у античко доба” могли бити спекулативна прича, мада признају да је „лов на људе у друге сврхе осим заробљавања тешко замислити”. Ипак, пет векова након Херодота, римски трговци су се етаблирали у Лептис Магни (Либија) и Ликсусу (Мароко) како би куповали робове које су Бербери доводили из Подсахарске Африке.

Биолошка антропологија

Године 1951, С. Серђи анализирао је људске скелетне остатке из Фезана који датирају од краја пастирског периода до римског периода у првим вековима нове ере. Серђи је закључио да су Гараманти углавном били „медитеранског” типа, слично модерним Берберима, које је назвао „евроафричким” типом. Такође је пронашао прилив „негроидних” типова и повећање броја „мешовитих” типова који датирају углавном из римског периода. У прегледу скелетних доказа које је анализирао Серђи, М. Ц. Чамла (1968) открила је да је 46,6% појединаца било „евроафричког” типа (уско повезаног са Берберима), 26,6% је било мешовитог евроафричко-негроидног типа, а 26,6% је било „доминантно негроидног” типа.

Према Дејвиду Матинглију и сарадницима (2003):

Франческа Ричи и сарадници (2013) анализирали су узорке скелета са гарамантског налазишта Февт у Фезану и открили да су слични медитеранском „евроафричком” типу који је идентификовао Серђи, али са одређеним доказима протока гена из (вероватно) подсахарских популација, „слично ономе што је Серђи (1951) сугерисао расправљајући о могућој хибридизацији између 'медитеранске' Групе I и 'негроидне' Групе IV.” Овај проток гена био је очигледнији код женских скелета, што сугерише прилив не-локалних жена, вероватно из региона Сахела.

Марта Миразон Лар и сарадници (2010) спровели су истраживање на скелетима из Фезана из римског периода и открили да се скелети највише групишу са неолитским сахелским узорцима из Чада, Малија и Нигера, а секундарно са римским Египћанима из Александрије и Нубијцима из Солеба. Узорци из Алжира и Туниса из 1. миленијума п. н. е. били су нешто удаљенији, али и даље прилично блиски скелетима из Фезана. Лар и сарадници су закључили да су Гараманти имали везе и са Сахелом и са северном Африком.

Ефтимија Никита и сарадници (2011) испитивали су биолошке афинитете Гараманата користећи неметричке особине лобање и Махаланобисову удаљеност Д(2). Упоређени су са другим северноафричким популацијама, укључујући египатске, алжирске, туниске и суданске, које су биле отприлике савремене с њима. Укупно су идентификована три кластера: (1) Гараманти, (2) Гиза и Керма, и (3) Солеб, Александријци, Алжирци и Картагињани. Анализа је закључила да су Гараманти били изоловани, при чему је Сахара имала улогу баријере за проток гена. Удаљеност између Гараманата и њихових суседа била је велика, а популација се показала као изолована група.

Остаци младе жене из подсахарске Африке, који су датирани у 1. миленијум п. н. е. и који су имали убачен накит за усне који се повезује са сахелским афричким групама, пронађени су сахрањени међу другим подсахарским Африканцима који су били део хетерогене гарамантске популације. Пауер и сарадници (2019) наводе: „Овај украс показује да су неки Гараманти делили аспекте своје материјалне културе са ширим сахелским друштвима, било кроз миграцију или контакт, док њихово сахрањивање на гарамантским гробљима показује њихову интеграцију у нормативне погребне ритуале тадашњег гарамантског друштва. Комбинација морфометријског и изотопског рада додатно потврђује став да је гарамантско друштво укључивало појединце различитог географског порекла, од којих су неки можда били транссахарски мигранти прве генерације.” Краниометријски резултати су такође идентификовали још једну подгрупу међу Гарамантима сахрањеним у Вади ал-Аџалу, са морфологијом која се широко примећује међу народима медитеранског типа.

Језик

Лингвиста Роџер Бленч (2006) навео је: „Гараманти, чије су царство у либијском Фезану срушили Римљани, писали су либијским писмом, иако немамо доказе да су говорили берберски. О томе шта су говорили може се само нагађати; највероватнија хипотеза јесте нило-сахарски језик, сродник сонгаи језику или теда језику — данашњем језику становништва Тибести планина.”

Писмо

Гараманти су можда користили готово недешифровану форму прото-тифинаг писма. Бленч (2019) наводи:

Референце

Литература

Спољашње везе romansonline.com : Класични латински текстови који цитирају Гараманте. Чланак са LiveScience.com - о „изгубљеним градовима” које су изградили Гараманти у Либији, већина њих датира између 1. и 500. године н. е., 7. новембар 2011. Гараманти Гараманти на In Our Time, BBC Radio 4

Категорија:Историја Либије у старом веку