мини|Монсињор Изоар, бискуп Ансија, један је од главних протагониста „Рата уџбеника”. Први рат уџбеника био је сукоб у вези са образовањем у Француској између 1882. и 1883. године, након секуларизације материјала за основно образовање Феријевим законом од 28. марта 1882. године.
Сукоб је био усредсређен на четири уџбеника за грађанско васпитање намењена за употребу у недавно успостављеном секуларном школском систему. Ове књиге су оптужене да промовишу морални релативизам, да занемарују принцип школске неутралности и да приказују Католичку цркву у неповољном светлу. Током ове контроверзе, Црква је имала за циљ да покрене кампању одбране против Феријевог закона. Овај закон је елиминисао катихизис из школа и заменио га часовима „моралног и грађанског васпитања” детаљно описаним у првом члану наставних планова за основне школе.
Такозвани „рат уџбеника” довео је до сукоба на националном нивоу између владе, префеката и француског епископата, као и до спора на локалном нивоу између појединих свештеника, наставника и градоначелника. Са стране католичког свештенства, то је резултирало конфискацијом књига о секуларном моралу и ускраћивањем светих тајни како би се верници подстакли да испишу своју децу из „неповољних школа”. Министарство вера је искористило Конкордат из 1801. да обустави плате најупорнијим клерицима.
Међутим, тензије нису биле свеприсутне широм Француске и смањиле су се повратком Жила Ферија на место председника Савета, заједно са смиривањем папе Лава XIII и умеренијих бискупа. Тако се „први рат уџбеника” разликовао од много озбиљнијег „другог рата уџбеника” који се догодио двадесет пет година касније током школског рата од 1907. до 1914. године.
Контекст
Од Гизоовог закона до Феријевих закона Од 1833. године, Гизоов закон је регулисао основно јавно образовање. Школарци су стицали образовање које је укључивало морално и верско васпитање под окриљем државе, општина и Цркве, при чему је сваки ентитет имао своје прерогативе.
Међутим, долазак Треће републике брзо је пореметио овакво стање ствари. Заправо, Република је у великој мери изграђена у супротности са Католичком црквом, која је политички била сврстана уз легитимистичке и бонапартистичке покрете. Уставни закони донети 1875. године и разрешење кризе од 16. маја 1877. године у корист републиканаца учврстили су режим. Дана 4. маја 1877, Леон Гамбета је означио Католичку цркву као противника којег треба поразити.
Борба против клерикализма послужила је као покретачка снага и елемент уједињења за републиканце.. Сходно томе, спровођење антиклерикалне политике добило је на замаху, почевши са почетним протеривањем конгрегација 1880. године.
Након тога, закони Жила Ферија бавили су се питањем образовања. Закон из 1881. године, који је основно образовање учинио обавезним и бесплатним за све, помогао је у проширивању образовних могућности на све друштвене класе и ублажавању дечјег рада. Што се тиче закона из 1882. године, он је секуларизовао садржај основног образовања у државним школама.. Наставно особље секуларизовано је тек четири године касније Гоблеовим законом.Bernard Ménager, "Tensions et conflits entre l’État et les communes du département du Nord lors des laïcisations d’écoles primaires publiques (1886-1900)", in , Publications de l’Institut de recherches historiques du Septentrion, coll. "Histoire et littérature du Septentrion (IRHiS)", 2. мај 2018. (, прочитајте на мрежи архива),
Остали аспекти школског питања С обзиром на то да се сукоб одвијао упоредо са увођењем неколико секуларних антиклерикалних закона, не може се приписати искључиво школским уџбеницима. Уџбеници представљају врхунац шире борбе која се бавила разним питањима, укључујући наставне планове, уџбенике, наставно особље и њихов статус, просторије и друго. Значај овог противљења резултат је његове разноврсности и интензитета, што је оставило трајан утицај на сећање француског друштва. Израз „рат уџбеника” ретко су користили протагонисти свађе, који су на спорне уџбенике гледали као на пуки изговор за већу борбу која се водила око школе и, у крајњој линији, политичког система Републике.. Грађанско васпитање наглашава национални наратив који велича Француску револуцију као врхунац врлина Треће републике. У 19. веку, дистрибуција дела опата Лорикеа у католичким институцијама изазвала је контроверзу између легитимиста и либерала у вези са приказивањем Наполеона Бонапарте.
На крају, сукоби око школских књига не могу се једноставно свести на дихотомију између два образовна система, јер такође одражавају шире трендове у политичком животу. Смештени у контекст националних и међународних догађаја, уџбеници одражавају сложене струје мишљења које спајају верска убеђења са политичким и друштвеним ставовима земље обележене поразом из 1871. године.. Поред појаве секуларног морала, употреба уџбеника у основним школама за усађивање патриотског духа у млађе генерације такође супротставља заговорнике подучавања култу домовине и националних вредности са поборницима пацифизма.
Развој
Почеци сукоба мини|Антиклерикална карикатура из 1881. која приказује монсињора Фрепела у сукобу са Жилом Феријем. Од самог почетка, католичка десница се оштро противила Феријевим законима. Монсињор Фрепел, који је био бискуп Анжеа и посланик за Финистер, говорио је против државног образовања у Посланичком дому. Сматрао је да је оно „бескорисно, неефикасно и да нагиње ка државном социјализму”. Слично томе, конзервативна штампа предвођена листом Луја Вејоа осудила је „школску револуцију” коју су донели ови „скандалозни закони”, што је резултирало декретом од 11. јануара 1883. којим су осуђена четири уџбеника. Кризу је покренула и контроверзу поново распламсала практична примена закона од 28. марта 1882. године. Као резултат тога, састављени су уџбеници за грађанско васпитање, замењујући оне о верском моралу. Крајем 19. века, неки писци повезани са покретом слободоумља изражавали су антикатоличке ставове.
Политиколог Ив Делоа извештава да је контроверза око уџбеника почела крајем децембра 1879. године, када је посланик Пол Бер представио извештај о реформи основног образовања Посланичком дому, према захтеву Жила Ферија. Према његовом мишљењу, будући грађани треба да имају могућност да стекну „сва основна знања у области позитивних наука, лишена било каквих верских претпоставки или догматских упутстава”. Уџбеник чији је аутор био сам Пол Бер — и који је предложен као додатак републиканским школским законима и декретима — потврдно је прокламовао отпор позитивизма према верском образовању..
Ускршње пасторалне посланице Бискупи су брзо реаговали на други Феријев закон. За Ускршњи пост 1882. године, осамдесет осам епископских посланица () осудило је одредбе закона и позвало родитеље да упишу своју децу у слободне католичке школе. Ове изјаве су се повремено читале верницима током недељних проповеди. Тон је варирао у зависности од бискупа и кретао се од верске одбране до антирепубликанских критика или умерености..
У свом делу „”, бискуп Отен-Шалон-Макона, монсињор Перо, позива свештенство да објасни политичку ситуацију са умереношћу, избегавајући нападе на образовни систем и државне службенике одговорне за његову администрацију. „Првенствено се ради о помагању и мотивисању родитеља да испуне све своје законске обавезе и да не занемаре ниједно од својих права која се тичу њихове деце.”
Кардинал Гибер, заједно са осталима, саставио је писмо свим наставницима у свом округу, позивајући их да буду обазриви и рационални усред политичких неслагања.
Други бискупи су били непоколебљивији; у својој посланици о хришћанском образовању, бискуп Троа, монсињор Пјер Луј Мари Корте, позвао је породице да буду опрезне: „Нападамо детињство и оне којима је поверено његово образовање како бисмо остварили наш дијаболични циљ ефикасније дехристијанизације појединца, породице и Француске.” На крају, постојали су неки приручници који су превентивно осуђени због подстицања безверја. Један од примера је монсињор Виктор Деланоа, бискуп Ера, који је критиковао приручник Габријела Компереа. Други пример је монсињор де Ла Фоата, бискуп Ајачија, који је писао о овом питању током Ускршњег поста 1882. године:
Одабир уџбеника од стране комисија мини|Емил Келер, председник одбора за основно образовање Општег друштва за образовање и наставу (), конзервативног удружења које је водило кампању против секуларизације француског образовног система.André Lanfrey, Sécularisation, séparation et guerre scolaire : les catholiques français et l'école, 1901-1914, Éditions du CERF, 2003, 638 p. (, прочитајте на мрежи архива). Почетни корак у спровођењу закона од 28. марта 1882. био је избор нових уџбеника о моралу. Школске комисије, вођене декретом од 16. јуна 1880, биле су задужене од стране законодаваца за ову одговорност.
Неколико католичких бискупа охрабривало је своје следбенике да учествују у овим комисијама како би утицали на избор уџбеника у циљу заштите католичких интереса. Њихов циљ је био да задрже референце на католички морал или спрече субверзију католичке доктрине у уџбеницима. Насупрот томе, Пол Бер, који је служио као министар јавног образовања, заговарао је употребу уџбеника о секуларном моралу уместо оних које су написали католици. Ово је учврстило искључивање конфесионалног подучавања из школа као део процеса секуларизације. Као резултат тога, уџбеници су постали спорно питање које је узбуркало снажне емоције у француском друштву 1882. године.
Упркос томе што је Опште друштво за образовање и наставу нудило подршку акцијама бискупа, католички напори су дали ограничене резултате. У почетку, кантоналне школске комисије, састављене од наставника који су могли да примају жалбе породица, саставиле су листу. Међутим, академски инспектор надгледао је департманску комисију, састављену од инструктора са учитељских колеџа, која је пружала додатну помоћ. Овај секундарни ниво контроле значајно је ограничио утицај родитеља. На пример, комисија департмана Јура уклонила је уџбенике католичких издавача са своје листе, чак и ако су их две кантоналне комисије разматрале. Ипак, у неким областима, званичници јавног образовања делимично су пристали на католичке захтеве. Ер и Лоар је одлучио да користи искључиво друго издање књиге Пола Бера . У Па де Калеу, академски инспектор је одлучио да не дистрибуира ниједну књигу о моралу током школске 1882–1883. године. Слично томе, у Финистеру, Гару, Ил и Вилену, Ендр и Лоари, Мерт и Мозелу и Вијену, употребу уџбеника Пола Бера ограничили су неки наставници који су сматрали да је превише провокативан.
Обим одговорности школских одбора значајно је ограничен према циркулару издатом 13. јуна 1882. То је резултирало укидањем њихових права на контролу и инспекцију. Као последица овог ограничења, свештеницима више нису нуђена места у одборима..
„Манифест 56” Католички политичари су се противили закону од 28. марта. Педесет шест посланика бескомпромисне деснице потписало је манифест 31. марта 1882. који је саставио монсињор Фрепел. Протестовали су због укидања веронауке у школама, сматрајући тај закон несрећом за Француску. Задржали су право да га касније укину и обећали да ће помоћи родитељима чија би деца могла да примају наставу која вређа њихову веру.
Католички кругови изразили су подршку отпору и укидању закона. У Бордоу су 9. јула 1882. године Албер де Мен и друге истакнуте личности захтевали непослушност и говорили против књиге .
Римске власти су показале помирљив одговор. Упркос својим јавним изјавама, Жил Фери се такође уздржао од акције. Заправо, 27. јула 1882. године потписао је декрет којим је организована педагогија и наставни план основне школе, при чему је одељак о моралном образовању укључивао „дужности према Богу” (објављено у листу Journal officiel 2. августа 1882). Након овог чина добре воље, чинило се да се противљење смањује све док декрет Конгрегације Индекса није довео до кризе уџбеника..
Стављање четири уџбеника о моралу на Индекс