мини|Исус са женом ухваћеном у прељуби, аутор Гверчино, 1621. (Галерија слика у Далвичу) мини|Христ и грешница, 1873, аутор Хенрик Сјемирацки мини|Исус и жена ухваћена у прељуби, 1565, аутор Питер Бројгел Старији, уље на дасци, мини|Исус и жена ухваћена у прељуби, цртеж, аутор Рембрант
Исус и жена ухваћена у прељуби (или лат. ) је одломак (перикопа) који се налази у Јовану 7:53–8:11 у Новом завету. Многи га сматрају псеудепиграфским.
У овом одломку, Исус је подучавао у Другом храму након што је дошао са Маслинове горе. Група писара и фарисеја се суочава са Исусом, прекидајући његово учење. Доводе жену, оптужујући је за прељубу, тврдећи да је ухваћена на делу. Говоре Исусу да би казна за њу требало да буде каменовање, како прописује Мојсијев закон. Исус почиње да пише нешто по земљи прстом; када су њени тужиоци наставили са изазовом, он изјављује да онај ко је без греха треба први да баци камен на њу. Тужиоци одлазе, схватајући да ни они нису без греха, остављајући Исуса насамо са женом. Исус пита жену да ли ју је неко осудио, а она одговара да није. Исус каже да ни он њу не осуђује и говори јој да иде и више не греши.
Данас постоји широк академски консензус да је одломак каснија интерполација додата након најранијих познатих рукописа Јеванђеља по Јовану. Ипак, многи научници „закључују да прича бележи стварни догађај из [Исусовог] живота”. Већина научника верује да је то била добро позната прича која је кружила у усменом предању о Исусу, која је у неком тренутку додата на маргини рукописа. Иако је укључена у већину модерних превода (један значајан изузетак је Превод Светог писма Нови свет), обично је означена као каснија интерполација, као што је то случај у Novum Testamentum Graece NA28. То је став „већине проучавалаца Новог завета, укључујући већину евангеличких научника, већ више од једног века” (написано 2009). Међутим, њену оригиналност брани мањина научника који верују у хипотезу о византијском приоритету. Одломак је почео да се појављује у неким текстовима до 4. века, а постао је општеприхваћен до 5. века.
Одломак Јован 7:53–8:11 у Новој ревидираној стандардној верзији гласи:
Тумачење Ова епизода и њена порука о милосрђу и опроштају у равнотежи са позивом на свети живот опстале су у хришћанској мисли. Изреке „ко је без греха нека први баци камен”Нпр., Britni Danielle, "Cast the First Stone: Why Are We So Judgmental? ", Clutch, 21. фебруар 2011. и „иди и више не греши”Нпр., Mudiga Affe, Gbenga Adeniji, и Etim Ekpimah, "Go and sin no more, priest tells Bode George ", The Punch, 27. фебруар 2011. су ушле у свакодневну употребу. Енглески идиоматски израз „бацити први камен” изведен је из овог одломка.
Одломак је схваћен као потврда Исусове способности да пише, што се у јеванђељима иначе само имплицира, али реч (egraphen) у Јовану 8:8 може значити и „цртати” као и „писати”.Неуобичајена употреба, која очигледно није пронађена у Септуагинти, али је подржана у Лидел и Скотовом Грчко-енглеском лексикону (8. изд., Њујорк, 1897) под s.v. γραμμα, стр. 317 кол. 2, цитирајући (између осталих) Херодота (у више наврата) укључујући 2:73 („Нисам видео ниједну осим на илустрацији”) и 4:36 („цртање мапе”). Видети такође, Chris Keith, (2009, Leiden, Neth., Brill)
Према хебрејској Библији (познатој и као Стари завет), казна за прељубу била је смртна казна каменовањем. Међутим, у овом временском периоду (1. век нове ере), само је римска влада законски имала право да изрекне смртну казну; стога је рабинова казна за прељубницу била развод и губитак њеног брачног уговора (познатог као кетуба), а не смртна казна.
Историја текстуалне критике мини|Кодекс Сангаленсис 48 са празним простором за перикопу Јован 7:53–8:11
Први који је систематски применио критичке ознаке александријских критичара био је Ориген:
Рани текстуални критичари упознати са употребом и значењем ових знакова у класичним грчким делима попут Хомерових, тумачили су знакове тако да значе да је одељак (Јован 7:53–8:11) интерполација, а не оригинални део јеванђеља.
Током 16. века, западноевропски научници – и католички и протестантски – настојали су да поврате најисправнији грчки текст Новог завета, уместо да се ослањају на латински превод Вулгате. У то време примећено је да велики број раних рукописа који садрже Јеванђеље по Јовану нема Јована 7:53–8:11; и такође да неки рукописи који садрже ове стихове имају критичке знакове, обично лемнискус или астериск. Такође је примећено да у лекционару грчке цркве, читање јеванђеља за Педесетницу иде од Јована 7:37 до 8:12, али прескаче дванаест стихова ове перикопе.
Почевши од Карла Лахмана (у Немачкој, 1840), резерве у вези са перикопом постале су снажније аргументоване у модерном периоду, а та мишљења су у енглески свет пренели Самјуел Дејвидсон (1848–51), Самјуел Придо Трегелес (1862), и други; аргументу против тога да су стихови део Јована дали су тело и коначни израз Ф. Џ. А. Хорт (1886). Оне који се противе аутентичности стихова као дела Јовановог јеванђеља у 20. веку представљају људи попут Хенрија Кадберија (1917), Ернеста Кадмана Колвела (1935) и Бруса М. Мецгера (1971).Bruce M. Metzger, , Deutsche Bibelgesellschaft, Stuttgart
Критичари текста из 19. века Хенри Алфорд и Ф. Х. А. Скривенер сугерисали су да је одломак додао Јован у другом издању јеванђеља заједно са 5:3, 4 и 21. поглављем.
Бројни научници снажно су бранили Јованово ауторство ових стихова. Ову групу критичара представљају научници као што су Фредерик Нолан (1865) и Џон Бургон (1886), као и Херман К. Хоскир (1920). Недавно га је бранио Дејвид Отис Фулер (1975), а укључен је у грчке Нове завете које су саставили Вилбур Пикеринг (1980/2014), Хоџиз и Фарстад (1982/1985), те Робинсон и Пирпонт (2005). Уместо да подржи Августинову теорију да су неки људи уклонили одломак због забринутости да би га њихове жене искористиле као изговор за прељубу, Бургон је предложио теорију да је одломак изгубљен због неразумевања једне карактеристике у систему читања ране цркве.
Скоро сви модерни критички преводи који укључују перикопу о прељубници чине то на месту Јован 7:53–8:11. Изузеци укључују Нову енглеску Библију и Ревидирану енглеску Библију, који перикопу премештају након краја јеванђеља. Већина осталих ставља перикопу у угласте заграде или додаје фусноту у којој се помиње одсуство одломка у најстаријим сведочанствима (нпр. NRSV, NJB, NIV, GNT, NASB, ESV). Међутим, будући да католици прихватају одломак као канонски, нека католичка издања ових критичких превода уклањају заграде задржавајући објашњење у фусноти о својој несигурности (нпр. RSV-CE/2CE и ESV-CE); друга, попут NRSV-CE, ипак задржавају заграде.
Текстуална историја мини|Јован 7:52–8:12 у Ватиканском кодексу (око 350. године): редови 1 и 2 завршавају се са 7:52; редови 3 и 4 почињу са 8:12
Перикопа се не појављује у грчким рукописима јеванђеља из Египта. Перикопа о прељубници се не налази у 𝔓66 нити у 𝔓75, од којих су оба приписана касном 2. или раном 3. веку, као ни у два важна рукописа настала почетком или средином 4. века, Синајском и Ватиканском кодексу. Први сачувани грчки рукопис који садржи перикопу је латинско-грчки диглот Безин кодекс, настао у 5. или 6. веку (али приказује облик текста који има сличности са „западним” читањима коришћеним у 2. и 3. веку). Безин кодекс је такође најранији сачувани латински рукопис који га садржи. Од 23 старолатинска рукописа Јована 7–8, седамнаест садржи барем део перикопе и представљају најмање три тока преноса у којима је била укључена.
Источно хришћанство Према Јевсевију Кесаријском (у његовој Историји цркве, састављеној почетком 4. века), Папије (око 110. године) се позива на причу о Исусу и жени „оптуженој за многе грехе” која се налази у Јеванђељу по Јеврејима, што би се могло односити на овај одломак или на неки сличан њему. (3. немачко издање, превео George Ogg), (6. немачко издање, превео George Ogg), Међутим, према каснијем писцу Агапију Јерапољском, Папије је написао расправу о Јеванђељу по Јовану, где је укључио причу унутар самог јеванђеља. Вероватно најранији доказ о постојању перикопе о прељубници унутар Јеванђеља по Јовану потиче из Протојеванђеља Јаковљевог из 2. века, које садржи речи „οὐδὲ ἐγὼ [κατα]κρίνω ὑμᾶς” (ни ја вас не осуђујем) на грчком, које су идентичне тексту у Јовану 8:11. Друге паралеле између ове приче у Протојеванђељу и Јованове перикопе укључују: (1) жена је оптужена за прељубу, (2) оптужбу износе Јевреји, (3) гомила доводи жену да стане пред религијску личност, (4) оптужена жена се изводи пред судију ради пресуде и (5) оба извештаја су део „приче о сукобу”. Међутим, није сигурно да ли је аутор позајмио директно из Јеванђеља по Јовану или из сада непознатог документа као што је Јеванђеље по Јеврејима.
У сиријском делу лат. Didascalia Apostolorum, састављеном средином 3. века, аутор, у току упућивања епископа да покажу меру милости, наводи да би епископ који не прими особу која се каје погрешио – „јер не слушате нашег Спаситеља и нашег Бога, да учините као што је Он учинио са оном која је сагрешила, коју су старешине поставиле пред Њега, и оставивши суд у Његовим рукама, отишле. Али Он, који испитује срца, упитао ју је и рекао јој: 'Да ли су те старешине осудиле, кћери моја?' Она Му је рекла: 'Не, Господе.' И Он јој рече: 'Иди својим путем; ни ја те не осуђујем.' У Њему, дакле, нашем Спаситељу и Цару и Богу, нека буде ваш узор, о епископи.” Апостолске установе књига II.24, састављена око 380. године, понавља Didascalia Apostolorum, уз коришћење Луке 7:47.The Early Church Fathers Volume 7 by Philip Schaff (public domain) Даље, Дидим Слепи (око 313–398) наводи да „Налазимо у одређеним јеванђељима” епизоду у којој је жена оптужена за грех, и требало је да буде каменована, али је Исус интервенисао „и рекао онима који су се спремали да баце камење: 'Онај ко није сагрешио, нека узме камен и баци га. Ако је неко свестан у себи да није сагрешио, нека узме камен и удари ју.' И нико се није усудио”, и тако даље. Такође се кратко помиње код грчког аутора трактата „Synopsis Scripturae Sacrae” из 6. века. Међу раним грчким потврдама ове перикопе су канонске таблице из 6. века пронађене у манастиру Епифаније у Египту. Иако фрагментаран, рукопис је вероватно садржао причу о прељубници и имао сопствени број одељка. Докази о њеном постојању унутар неких египатских рукописа додатно потичу са две пиксиде од слоноваче датиране у око 5. или 6. век, које приказују причу о прељубници.
Унутар сиријске традиције, анонимни аутор сиријске хронике из 6. века, назван Псеудо-Захарија Ретор, поменуо је превод ове перикопе на арамејски из грчког рукописа из Александрије. Прича о прељубници се такође налази у рукописима палестинског сиријског лекционара, укључујући рукописе „A” (1030. год.), „C” (1118. год.) и „B” (1104. год.).
Аутор по имену „Никон” написао је трактат под називом „О безбожној религији подлих Јермена”, у којем је тврдио да су јерменски хришћани покушали да уклоне одломак из својих рукописа. Ово се често приписивало аутору из 10. века Никону, међутим Весткот и Хорт су тврдили да је у питању каснији Никон из 13. века. Тврдили су да је овај спис настао као одговор на тврдње Вардана Аревелција, који је изјавио да је Папије одговоран за укључивање приче у Јеванђеље по Јовану. Касније, у 12. веку, одломак је поменуо Евтимије Зигабен, који је сумњао у аутентичност одломка. Међутим, његов савременик Евстатије Солунски коментарисао је одломак као аутентичан део Јовановог јеванђеља.
Западно хришћанство Причу о прељубници цитирало је више латиноговорећих раних хришћана, и често се појављује у њиховим цитатима Новог завета. Цитирају је црквени оци као што су Хиларије из Поатјеа, Гргур Велики, Лав Велики, Амвросије, Амброзијастер и Августин, међу многима. Међутим, не цитирају је ни Тертулијан ни Кипријан, што би могло имплицирати да је недостајала у њиховим рукописима. Прича је присутна у великој већини старолатинских рукописа и у свим осим у једном рукопису латинске Вулгате.