Жути тапет () је приповетка америчке књижевнице Шарлот Перкинс Гилман, први пут објављена у јануару 1892. године у часопису The New England Magazine. Ово дело се сматра важним раним остварењем америчке феминистичке књижевности због свог приказа тадашњег односа према менталном и физичком здрављу жена у 19. веку. Такође је изузетно цењено и као врхунско дело хорор жанра.

Прича је писана у облику збирке дневничких записа у првом лицу. Дневник води жена чији је супруг, иначе лекар по професији, изнајмио стару вилу на селу преко лета. Заобилазећи друге просторије у кући, муж је смешта у некадашњу дечју собу на спрату и ограничава јој кретање. Као вид терапије, он јој забрањује било какав рад или писање, и подстиче је да добро једе и борави на свежем ваздуху како би се опоравила од онога што он назива „привременом нервном депресијом — благом склоношћу ка хистерији”, што је у то време била уобичајена дијагноза код жена. Како читалац напредује кроз дневничке записе, он из прве руке сведочи њеном постепеном губљењу разума, будући да она нема паметнија посла него да посматра жути тапет који се љушти у њеној соби.

Ова приповетка је била предмет обимних феминистичких и психоаналитичких критика и често се пореди са романом Стаклено звоно Силвије Плат због свог приказа менталне болести, друштвених очекивања наметнутих половима и потраге за сопственом аутономијом. Новија тумачења такође истражују ову причу кроз призму еко-готике, истичући узнемирујућу улогу природног и кућног окружења у обликовању психолошког слома главне јунакиње.

Радња Прича описује младу жену и њеног мужа, који јој намеће „терапију одмором” након што је почела да пати од „привремене нервне депресије” после порођаја. Лето проводе у вили из колонијалног доба, где је ауторка дневника углавном затворена у некадашњој дечјој соби на спрату. Прича на фасцинантан начин користи мотив непоузданог приповедача како би постепено разоткрила до које мере ју је муж, због њеног физичког и менталног стања, заправо „заточио”. Она описује поцепани тапет, решетке на прозорима, металне алке у зидовима, под који је „изгребан, улубљен и пун ивера”, кревет пришрафљен за под и капију на врху степеница, али за све то криви децу која су претходно боравила тамо.

Главна јунакиња велики део својих дневничких записа посвећује описивању тапета у соби — његовој „болесној” боји, његовом „жутом” мирису и бизарној, узнемирујућој шари која делује као „бесконачан низ отровних печурака које пупе и ничу у бескрајним увојима”. Такође пише о местима са којих је тапет скинут, као и о томе како оставља жуте мрље на кожи и одећи свакога ко га додирне. Описује како тапет, што дуже она борави у спаваћој соби, све више почиње да се мења, нарочито на месечини. Без икаквих других подстицаја осим тог тапета, његова шара и облици постају све интригантнији за њу. Убрзо у тим линијама почиње да уочава силуету. На крају долази до убеђења да иза те шаре нека жена пузи на све четири. Верујући да мора да ослободи жену из тапета, она почиње да гули преостале делове са зида.

Када се њен муж врати кући, она одбија да му откључа врата. Након што се он врати са кључем, затиче је како пузи по соби, чеше се о тапет и узвикује: „Напокон сам изашла... у инат теби!” Он пада у несвест, али она наставља да кружи по соби, прелазећи преко његовог непомичног тела, чврсто у уверењу да је управо она постала та жена која је била заробљена иза жутог тапета.

Позадина thumb|200px|Ауторка Шарлот Перкинс Гилман

Шарлот Перкинс Гилман је кроз своје писање истраживала улогу жена у Америци око 1900. године. Детаљно је писала о многим проблемима, као што су мањак живота изван куће и угњетавачке силе патријархалног друштва. Својим делом, Гилманова је утрла пут књижевницама као што су Алис Вокер и Силвија Плат.

У Жутом тапету, она приказује лудило главне јунакиње као начин протеста против професионалног и друштвеног угњетавања жена. Док су жене живеле у уверењу да мужеви и мушки лекари раде у њиховом најбољем интересу, оне су истовремено биле приказиване као ментално крхке. Борци за женска права из тог доба веровали су да је „налет” ове менталне нестабилности заправо био манифестација њихове спутаности у погледу улога које су смеле да играју у друштву којим доминирају мушкарци. Рула Квавас тврди да су жене чак одвраћане од писања јер би оно, у крајњој линији, изградило њихов идентитет и постало облик отпора. Гилманова је схватила да је писање постало један од ретких начина изражавања за жене у време када су имале врло мало права.

Након рођења своје прве ћерке, Гилманова је патила од постпорођајне депресије и лечио ју је др Сајлас Вир Мичел, тадашњи водећи стручњак за ментално здравље жена. Он јој је прописао строг режим „терапије одмором”, који је подразумевао дуготрајно лежање у кревету и апсолутну забрану рада, укључујући читање, писање и сликање. После три месеца, већ готово очајна, Гилманова је одлучила да се оглуши о његову дијагнозу, као и о методе лечења, и поново је почела да ради. Свесна колико је била близу потпуног менталног слома, ауторка је написала Жути тапет, уз одређене измене и преувеличавања, како би сликовито приказала своју критику медицинске струке. Гилманова је послала примерак приче Мичелу, али никада није добила одговор. Да је њено презирање „терапије одмором” потпуно оправдано, доказало се када је потражила друго мишљење од Мери Путнам Џекоби — једне од првих жена лекара и оштре противнице ове теорије — која јој је прописала режим физичке и менталне активности, што се показало као далеко успешнија терапија.

Она је касније додала да Жути тапет „није имао за циљ да излуди људе, већ да их спаси од лудила, и то је упалило”. Гилманова је тврдила да је много година касније сазнала како је Мичел променио своје методе лечења. Међутим, историчарка књижевности Џули Бејтс Док је то оспорила. Мичел је наставио са својим методама, па је чак и 1908. године — 16 година након што је Жути тапет објављен — и даље био заинтересован за отварање читавих болница посвећених „терапији одмором”, како би његови третмани били шире доступни.

Референце

Спољашње везе

Категорија:Приповетке