Обавештајне операције коришћењем компромитованих уређаја Crypto AG биле су деценијама дуг шпијунски подухват у којем су Централна обавештајна агенција (ЦИА) и Бундеснахрихтендинст (БНД) искоришћавали намерно ослабљену опрему за шифровање коју је производила швајцарска фирма Crypto AG. Уређаји те компаније продавани су владама више од 120 земаља и остали су у употреби од 1950-их до 2010-их. Познат најпре под именом Тесаурус (до касних 1980-их), а касније као Рубикон за БНД и Минерва за ЦИА, овај подухват омогућио је Сједињеним Државама и Западној Немачкој да читају дипломатски и војни саобраћај запањујућег броја земаља, укључујући савезнике, несврстане државе и противнике. На свом врхунцу, уређаји Crypto AG чинили су најмање 40 процената дешифрованог садржаја НСА добијеног машинским путем, а БНД-у су обезбеђивали око 90 процената дипломатских обавештајних извештаја. Интерна историја ЦИА-е која је процурела, написана око 2004. под насловом „MINERVA: A History“, назвала је програм „обавештајним ударом века“.

Пун обим операције обелодањен је у јавности 11. фебруара 2020. заједничком истрагом листова Вашингтон пост, немачког јавног емитера ЦДФ и швајцарског јавног емитера СРФ, на основу процуреле историје ЦИА-е и пратеће усмене историје БНД-а састављене 2008.

Порекло: Хагелин, Фридман и џентлменски споразум (1940-е – 1960-е) мини|усправно|Вилијам Ф. Фридман, главни криптолог НСА, чије је лично пријатељство са Борисом Хагелином представљало темељ операције.

Ратни корени мини|Борис Хагелин 1940-их. Прича о операцији почиње личним односом двојице људи: Бориса Хагелина, шведског индустријалца руског порекла који је производио машине за шифровање, и Вилијама Ф. Фридмана, пионирског америчког криптоаналитичара који се сматра оцем америчке криптологије.

мини|Хагелинова машина за шифровање М-209, америчка војна верзија Хагелиновог ратног дизајна. Хагелинова компанија води порекло од предузећа Aktiebolaget Cryptograph (AB Cryptograph), основаног у Стокхолму 21. јула 1916. (насталог из патентног конзорцијума формираног 1915) ради експлоатације проналазака роторских машина Арвида Герхарда Дама. Отац Бориса Хагелина, Карл Вилхелм Хагелин, био је рани инвеститор и поставио је сина у фирму да заступа породични удео. Хагелин је преузео вођење посла касних 1920-их и потпуну контролу након Дамове смрти 1928. Патентна права су 1930. прешла на Хагелинову сопствену фирму, Ingeniörsfirman Teknik, која је 1939. преименована у Aktiebolaget Cryptoteknik (AB Cryptoteknik); делатност је до 1958. пренета на Crypto AG, регистровану у Швајцарској. Када је Немачка напала Норвешку 1940, Хагелин је побегао из Шведске у Сједињене Државе, носећи прототип своје шифарске машине Ц-36. Представио је уређај Армији САД, која га је однела дешифрантима у Арлингтон Хол. Америчка војска је на крају откупила лиценцу за производњу и произвела око 140.000 јединица тог уређаја (означеног као М-209) за америчке трупе током рата.

Током свог ратног боравка у Сједињеним Државама, Хагелин је склопио блиско пријатељство са Фридманом. Двојица мушкараца, обојица рођена у Русији и која су делила дубоку фасцинацију математиком и криптографском технологијом, развили су везу која ће се показати пресудном за наредних пола века обавештајне историје. У свом интервјуу за НПР о операцији, новинар Вашингтон поста Грег Милер описао је однос Хагелин–Фридман као „један од кључних односа не само у овој операцији већ и у читавој хладноратовској шпијунажи“.

Послератна криза и пресељење у Швајцарску мини|Crypto AG CX-52 машина за шифровање са моторизованом тастатуром Б-62. После рата, потражња за машинама за шифровање је колабирала. Продаја Хагелинове фирме преполовила се између 1945. и 1946, а 1947. продао је само 57 машина. Хагелин је пао у депресију и размишљао о затварању компаније. Године 1948. преселио се у Штајнхаузен, Швајцарска, да би искористио повољне пореске услове. Компанија је 1952. формално поново регистрована у Швајцарској под именом Crypto AG, наводно због страха од планиране шведске национализације фирми за војну технологију. У Лихтенштајну је основана холдинг компанија ради прикривања праве власничке структуре.

Почетак Хладног рата оживео је тржиште шифровања. Средином 1950-их, Crypto AG је продавала између 400 и 500 машина годишње; до 1963. годишња продаја је премашила 5.000 јединица, подстакнута потражњом новонезависних држава, блискоисточних влада и јужноамеричких војних режима. Њен водећи производ, CX-52, био је једна од најнапреднијих комерцијално доступних машина за шифровање свог доба. Када се исправно користи и са одговарајућим подешавањима кључева, било га је изузетно тешко разбити.

Џентлменски споразум (1951–1958) Фридман, који је 1952. постао главни криптолог новоосноване Националне безбедносне агенције, са узбуном је посматрао Хагелинов растући комерцијални успех. Ако би стране владе купиле јаке, исправно конфигурисане CX-52 машине, способност НСА да чита њихове комуникације била би озбиљно угрожена. Године 1951. Фридман се састао са Хагелином у Космос клубу у Вашингтону, где су постављени темељи онога што процурели документи називају „џентлменским споразумом“.

Договор, формализован након Фридманове посете седишту Crypto AG у Цугу у фебруару 1955, имао је неколико компоненти. Према споразуму, Хагелин би обавештавао НСА и њеног британског пандана, GCHQ, о техничким спецификацијама својих машина и идентитету земаља које их купују. Crypto AG би своје најнапредније, прилагодљиве моделе ускраћивала земљама које је Запад сматрао противничким, продајући им само старије, слабије системе. Заузврат, Хагелин је добијао финансијску надокнаду и прећутно уверавање да САД неће ометати његово пословање са пријатељским нацијама.

Метода којом је шифровање у овој фази ослабљено била је суптилна. Уместо убацивања отворених „задњих врата“, што би било уочљиво, НСА је производила алтернативна упутства за употребу Crypto AG машина. Када би оператери у циљаним земљама пратили ова упутства, несвесно би подешавали своје CX-52 машине на начин који је драматично смањивао криптографску сложеност, чинећи резултат читљивим за аналитичаре НСА. Земље чланице НАТО-а и блиски савезници САД добијали су права, сигурна упутства; сви остали добијали су ослабљене верзије. Конкретан и споља документован пример ове двостепене маркетиншке стратегије био је пар џепних шифарских уређаја које је компанија објавила 1957. ЦД-55 и визуелно идентични ЦД-57 развијени су паралелно између 1955. и 1957. и појавили су се на тржишту исте године. Споља су се нису разликовали, али механизми кључева битно су се разликовали: ЦД-55 је користио исти једноставни корак као и ратни C-38 / M-209, чији је излаз НСА одавно могла да разбије, док је ЦД-57 укључивао напредније неправилно кључање C-52 и CX-52, које су независни криптоаналитичари сматрали много тежим за напад. Чланицама НАТО-а и владама наклоњеним НАТО-у, укључујући Западну Немачку, нуђен је ЦД-57; другим купцима, посебно арапским државама, нуђен је само ЦД-55. Према каталошким белешкама Сотбиса и Бонамса, који су на аукцијама продавали војне примерке оба уређаја, разлика никада није објашњена потенцијалним купцима.

Документи из Фридманове личне збирке, коју је 1969. поклонио Фондацији Џорџ Маршал при Вирџинијском војном институту, откривају опсежну преписку између двојице мушкараца током 1950-их. Хагелин је обавештавао НСА о продаји и маркетиншким активностима своје компаније, а његов син Борис млађи („Бо“), који је руководио продајом у Америкама, такође се дописивао са Фридманом. Међутим, Хагелину су све више сметала ограничења која је наметао договор, посебно у погледу његове немогућности да се такмичи са немачким технолошким гигантом Сименсом на одређеним тржиштима.

Фридман се формално повукао из државне службе 1955, иако је још неколико година наставио у својству специјалног помоћника. Управљање односом са Хагелином прешло је на друге високе званичнике НСА, укључујући Хауарда Ц. Барлоуа и Лоренса Е. Шина, до касних 1950-их.

Прелазак на електронику и продубљивање компромитације (1960-е) мини|лево|Crypto AG HC-520 џепни шифарски уређај из 1977, док је компанија прелазила са механичке на електронску опрему за шифровање. Средином 1960-их, природа односа почела је суштински да се мења. Технологија шифровања прелазила је са механичких зупчаника и ротора на електронска кола и алгоритме, промена са којом Хагелинови инжењери нису били у стању да се сами носе. НСА је видела прилику: пружила би Хагелину техничку експертизу потребну за улазак у електронско доба, а заузврат, Crypto AG би дозволила НСА да сама дизајнира алгоритме шифровања, уграђујући прикривене рањивости од самог почетка.

Ово је представљало квалитативни скок у односу на ранији договор. Према џентлменском споразуму, машине су саме по себи биле способне за јако шифровање, али су намерно погрешно конфигурисане кроз намештена упутства. Према новом договору, рањивости су пројектоване директно у хардвер и алгоритме. Како је објаснио Грег Милер из Вашингтон поста, понуда НСА Хагелину у суштини је гласила: „Даћемо му технологију, знање како да уђе у електронику и алгоритме ако нам дозволи да дизајнирамо те машине и наместимо их тако да их можемо читати убудуће.“

Истовремено, неупућени запослени у фирми повремено су откривали рањивости. Математичар НСА по имену Питер Џенкс намерно је манипулисао прилагодљивим подешавањима CX-52 да би произвео скраћене криптографске циклусе, чинећи излаз пробојним. Долазак Бориса Хагелина млађег на место главног продавца фирме за Америке закомпликовао је ствари: „Бо“ није био обавештен о тајном договору и агресивно је ширио продају Crypto AG производа у Латинској Америци, понекад земљама и клијентима за које ЦИА и НСА нису желеле да имају чак ни ослабљене верзије опреме.

Куповина од стране ЦИА-е и БНД-а (1967–1970) Хагелиново повлачење и конкурентски претенденти Крајем 1960-их, Борис Хагелин старији био је у касним седамдесетим, туговао је због смрти супруге Ани 1966. и размишљао о пензионисању. Фридман, одавно пензионисан и нарушеног здравља, умро је 2. новембра 1969, прекинувши личну везу која је одржавала договор две деценије.

Вест да Хагелин намерава да прода своју компанију покренула је надметање међу западним обавештајним службама. Године 1967, Хагелину су се први обратили у вези са продајом партнерство између француске и западнонемачке обавештајне службе. Међутим, Хагелин, одан америчким партнерима, обавестио је ЦИА, а Американци су одбили да сарађују са Французима, које су сматрали неприхватљивим безбедносним ризиком.

Куповина мини|десно|Седиште БНД-а у Пулаху, близу Минхена, током Хладног рата. БНД је био сувласник Crypto AG од 1970. до 1993. Борис Хагелин је 4. јуна 1970. формално пренео власништво над Crypto AG на БНД за приближно 25 милиона швајцарских франака (око 5,75 милиона америчких долара). Осам дана касније, 12. јуна, БНД је потписао посебан споразум са ЦИА о подели власништва над компанијом на основи 50/50. Уговор је са немачке стране потписао Хорст Емке, тадашњи шеф Савезног кабинета и савезни министар за посебне задатке, што указује да је операција имала овлашћење на највишим нивоима западнонемачке владе.

НСА, иако није била формални сувласник, постала је пуноправни оперативни партнер, пружајући криптографску експертизу потребну за дизајнирање ослабљених алгоритама. У аранжман су укључене и две велике приватне корпорације: Сименс је обезбеђивао инжењерско особље и консалтинг, док је Моторола снабдевала електронске компоненте и техничку помоћ. Тајној радионици у Crypto AG 1975. на којој је демонстриран нови прототип уређаја за шифровање присуствовали су Нора Л. Макаби из НСА (представљена као „консултант“) и Херб Френк из ЦИА-е.

ЦИА је користила тајну базу у Минхену као оперативни штаб програма, најпре у војној инсталацији, а касније у поткровљу зграде поред америчког конзулата.

Власничка структура и управљање