Историја логике бави се проучавањем развоја науке о ваљаном закључивању (логици). Формалне логике су се развиле у древна времена у Индији, Кини и Грчкој. Грчке методе, посебно Аристотеловска логика (или логика термина) каква се налази у делу Органон, нашле су широку примену и прихватање у западној науци и математици миленијумима.Boehner p. xiv Стоици, нарочито Хрисип, започели су развој предикатске логике.
Хришћански и исламски филозофи, као што су Боеције (умро 524), Авицена (умро 1037), Тома Аквински (умро 1274) и Вилијам Окамски (умро 1347), даље су развијали Аристотелову логику у средњем веку, достигавши врхунац средином четрнаестог века, са Жаном Бириданом. Период од четрнаестог века до почетка деветнаестог века углавном је обележен опадањем и занемаривањем, а најмање један историчар логике овај период сматра јаловим.Oxford Companion p. 498; Bochenski, Part I Introduction, passim Емпиријске методе су преовладавале, о чему сведочи дело сер Франсиса Бејкона Нови органон из 1620. године.
Логика је оживела средином деветнаестог века, на почетку револуционарног периода када се ова дисциплина развила у ригорозну и формалну науку која је за узор узела егзактну методу доказа која се користи у математици, ослањајући се на грчку традицију. Развој модерне „симболичке” или „математичке” логике током овог периода, захваљујући научницима као што су Бул, Фреге, Расел и Пеано, представља најзначајнији догађај у двомиленијумској историји логике и вероватно један од најважнијих и најистакнутијих догађаја у људској интелектуалној историји.Oxford Companion
Напредак у математичкој логици у првим деценијама двадесетог века, посебно онај који произилази из рада Гедела и Тарског, значајно је утицао на аналитичку филозофију и филозофску логику, нарочито од педесетих година 20. века па надаље, у областима као што су модална логика, темпорална логика, деонтичка логика и релевантна логика.
Логика у Индији
Хиндуистичка логика
Порекло Насадија сукта из Ригведе (РВ 10.129) садржи онтолошке спекулације у виду различитих логичких подела које су касније формално преобликоване у четири круга чатушкоти: „А”, „не А”, „А и 'не А'”, и „ни А ни не А”.
Логика се независно појавила у древној Индији и наставила да се развија до раног модерног доба без икаквог познатог утицаја грчке логике.
Пре Гаутаме Иако порекло јавне дебате (pariṣad), једног облика рационалног истраживања, у Индији није јасно, знамо да су јавне дебате биле уобичајене у преткласичној Индији, јер се често помињу у разним упанишадама и у раној будистичкој литератури. Јавна дебата није једини облик јавне расправе у преткласичној Индији. Скупштине (pariṣad или sabhā) различитих врста, састављене од релевантних стручњака, редовно су се сазивале ради расправе о разним питањима, укључујући административна, правна и верска питања.
Дататреја За филозофа по имену Дататреја у Бхагавата пурани се наводи да је подучавао Ањвикшики Аиарку, Прахладу и друге. Из Маркандеја пуране се чини да се Ањвикшики-видја коју је он изложио састојала од пуке расправе о души у складу са јога филозофијом. Дататреја је изложио филозофску страну Ањвикшики, а не њен логички аспект.
Медхатити Гаутама Док су се раније поменути учитељи бавили неким посебним темама Ањвикшики, заслуга за оснивање Ањвикшики у њеном посебном смислу науке приписује се Медхатити Гаутами (око 6. века п. н. е.). Гаутама је основао Ањвикшики школу логике. Махабхарата (12.173.45), око 5. века п. н. е., помиње анвикшики и тарка школе логике.
Панини (око 5. века п. н. е.) развио је облик логике (са којим Булова логика има извесне сличности) за своју формулацију санскртске граматике. Логику описује Чанакја (око 350–283. п. н. е.) у својој Артхашастри као независно поље истраживања. (1.2.11). Motilal Banarsidass.
Нјаја-Ваишешика
Две од шест индијских школа мишљења баве се логиком: Нјаја и Ваишешика. Њаја сутре од Акшапада Гаутаме (око 2. века н. е.) чине основне текстове школе Нјаја, једне од шест ортодоксних школа хиндуистичке филозофије. Ова реалистичка школа развила је ригидну пето-члану шему закључивања која укључује почетну премису, разлог, пример, примену и закључак.Bochenski p. 417 и passim Идеалистичка будистичка филозофија постала је главни противник Наијаикама.
Џаинистичка логика мини|Умасвати (2. век н. е.), аутор првог џаинистичког дела на санскрту, Татвартхасутре, која излаже џаинистичку филозофију на најсистематизованији начин прихватљив за све секте џаинизма Џаини су дали свој јединствени допринос овом главном току развоја логике бавећи се такође основним епистемолошким питањима, наиме, онима која се тичу природе знања, како се знање стиче и на који начин се за знање може рећи да је поуздано.
Џаини имају доктрине релативности које се користе за логику и расуђивање:
Анекантавада – теорија релативног плурализма или вишеструкости; Сјадвада – теорија условљене предикације и; Најавада – теорија делимичних становишта.
Ови концепти у џаинистичкој филозофији дали су важан допринос мишљењу, посебно у областима скептицизма и релативности.
Будистичка логика
Нагарђуна Нагарђуна (око 150–250. н. е.), оснивач Мадхјамаке („Средњи пут”) развио је анализу познату као чатушкоти (санскрт), „четвороугаони” систем аргументације који укључује систематско испитивање и одбацивање сваке од четири могућности пропозиције, P: P; то јест, биће. не-P; то јест, небиће. мини|Слика Нагарђуне из Шингон Хасозо, серије свитака аутора Шингон школе будизма. Јапан, Камакура период (13–14. век)P и не-P; то јест, биће и небиће. не (P или не-P); то јест, ни биће ни небиће.Према исказној логици, Де Морганови закони би подразумевали да је четврти случај еквивалентан трећем случају, па би стога био излишан, са само 3 стварна случаја за разматрање.
Дигнага Међутим, за Дигнагу (око 480–540. н. е.) се понекад каже да је развио формални силогизам, и захваљујући њему и његовом наследнику, Дармакиртију, будистичка логика је достигла свој врхунац; спорно је да ли њихова анализа заиста чини формални силогистички систем. Посебно, њихова анализа се усредсредила на дефиницију релације која оправдава закључивање, „вјапти”, такође познате као непроменљива конкомитантност или прожетост. У том циљу, развијена је доктрина позната као „апоха” или диференцијација. То је подразумевало оно што би се могло назвати укључивањем и искључивањем дефинишућих својстава.
Чувени Дигнагин „точак разлога” (Хетучакра) је метод показивања када се једна ствар (попут дима) може узети као непроменљив знак друге ствари (попут ватре), али закључивање је често индуктивно и засновано на прошлом посматрању. Матилал примећује да је Дигнагина анализа веома слична Џон Стјуарт Миловој Удруженој методи слагања и разлике, која је индуктивна.
Логика у Кини
У Кини, савременик Конфучија, Мо Ци, „Учитељ Мо”, заслужан је за оснивање моистичке школе, чији су се канони бавили питањима ваљаног закључивања и условима исправних закључака. Посебно, једној од школа која је проистекла из моизма, Логичарима, неки научници приписују заслуге за рано истраживање формалне логике. Због сурове владавине легализма током касније династије Ћин, ова линија истраживања је нестала у Кини све до увођења индијске филозофије од стране будиста.
Логика у античком Медитерану
Преисторија логике Ваљано закључивање је примењивано у свим периодима људске историје. Међутим, логика проучава принципе ваљаног закључивања, извођења закључака и демонстрације. Вероватно је да се идеја о демонстрирању закључка прво појавила у вези са геометријом, која је првобитно значила исто што и „мерење земљишта”. Стари Египћани су открили геометрију, укључујући формулу за запремину зарубљене пирамиде. Древни Вавилон је такође био вешт у математици. Есагил-кин-аплијев медицински Дијагностички приручник из 11. века п. н. е. заснивао се на логичком скупу аксиома и претпоставки,H. F. J. Horstmanshoff, Marten Stol, Cornelis Tilburg . Brill Publishers, . док су вавилонски астрономи у 8. и 7. веку п. н. е. користили интерну логику унутар својих предиктивних планетарних система, што је важан допринос филозофији науке.D. Brown , .
Античка Грчка пре Аристотела Док су стари Египћани емпиријски открили неке истине геометрије, велико достигнуће старих Грка било је да замене емпиријске методе демонстративним доказом. Чинило се да су и Талес и Питагора из редова пресократовских филозофа били свесни геометријских метода.
Фрагменти раних доказа сачувани су у делима Платона и Аристотела,Heath, Mathematics in Aristotle, цитирано у Kneale, а идеја дедуктивног система вероватно је била позната у Питагорејској школи и Платоновој академији. Докази Еуклида Александријског су парадигма грчке геометрије. Три основна принципа геометрије су следећа:
Извесне пропозиције морају бити прихваћене као тачне без доказивања; таква пропозиција је позната као аксиом геометрије. Свака пропозиција која није аксиом геометрије мора бити демонстрирана тако што следи из аксиома геометрије; таква демонстрација је позната као доказ или „извођење” пропозиције. Доказ мора бити формалан; то јест, извођење пропозиције мора бити независно од конкретног предмета о коме се ради. Даљи доказ да су се рани грчки мислиоци бавили принципима расуђивања налази се у фрагменту названом дисои логои, вероватно написаном почетком четвртог века пре нове ере. Ово је део дуготрајне дебате о истини и лажи. У случају класичних грчких градова-држава, интересовање за аргументацију је такође било подстакнуто активностима реторичара или оратора и софиста, који су користили аргументе да бране или нападају тезу, како у правном, тако и у политичком контексту. мини|130px|лево|Талесова теорема
Талес Каже се да је Талес, који се најчешће сматра првим филозофом у грчкој традицији,Aristotle, Metaphysics Alpha, 983b18. измерио висину пирамида помоћу њихових сенки у тренутку када је његова сопствена сенка била једнака његовој висини. Прича се да је Талес принео жртву славећи откриће Талесове теореме баш као што је Питагора имао Питагорину теорему.T. Patronis & D. Patsopoulos
Талес је први познати појединац који је користио дедуктивно закључивање примењено на геометрију, изводећи четири королара из своје теореме, и први познати појединац коме је приписано математичко откриће. Индијски и вавилонски математичари знали су његову теорему за специјалне случајеве пре него што ју је он доказао.. UNESCO, Volume 3, Верује се да је Талес научио да је угао уписан у полукруг прав угао током својих путовања у Вавилон.Boyer, Carl B. и Merzbach, Uta C. . John Wiley and Sons, Chapter IV.
Питагора мини|180px|Доказ Питагорине теореме у Еуклидовим Елементима Пре 520. п. н. е, на једној од својих посета Египту или Грчкој, Питагора је можда срео око 54 године старијег Талеса.C. B. Boyer (1968) Чини се да је систематско проучавање доказа започело са Питагорином школом (тј. Питагорејцима) крајем шестог века п. н. е. Заиста, Питагорејци, верујући да је све број, први су филозофи који су нагласили форму пре него материју.
Хераклит и Парменид Списи Хераклита (око 535 – око 475. п. н. е.) били су прво место где је реч логос добила посебну пажњу у античкој грчкој филозофији. Хераклит је сматрао да се све мења и да је све ватра и сукобљене супротности, наизглед уједињене само овим Логосом. Познат је по својим нејасним изрекама.
мини|160px|За Парменида се каже да је открио логику.
За разлику од Хераклита, Парменид је сматрао да је све једно и да се ништа не мења. Можда је био дисидентски Питагорејац, не слажући се с тим да Једно (број) производи мноштво. „Икс не постоји” мора увек бити лажно или бесмислено. Оно што постоји ни на који начин не може не постојати. Наша чулна перцепција са својим запажањем настанка и пропадања је у тешкој заблуди. Уместо чулне перцепције, Парменид је заговарао логос као средство за достизање Истине. Назван је проналазачем логике.