Кинески грађански рат је био грађански рат између Куоминтанга (Кинеске националистичке партије) и Комунистичке партије Кине, који је трајао од априла 1927. до маја 1950. Рат је избио 1927. након Северне експедиције и последица је идеолошког разлаза између националиста које је подржавао Запад и комуниста које је подржавао Совјетски Савез.
Грађански рат се водио непрекидно све до избијања Другог кинеско-јапанског рата, што је резултовало организованим и привременим кинеским отпором јапанској инвазији. Јапански напад и окупација су били успешни због кинеских унутрашњих превирања. Јапан је поражен са крајем Другог светског рата 1945, а грађански рат се наставио пуном жестином 1946. Непријатељства су се окончала 1950. након 23 године са незваничним прекидом већих непријатељстава. Комунисти су контролисали континентални део Кине и острво Хајнан, док се Куоминтанг повукао на Тајван. До данашњих дана званично примирје није потписано, иако две стране имају чврсте економске везе.
Залеђина
Након слома династије Ћинг и Револуције 1911, Сун Јат Сен је преузео председавање новоформираном Републиком Кином, а убрзо након тога наследио га је Јуан Шикај. Јуан је био фрустриран у краткотрајном покушају да обнови монархију у Кини, а Кина је пала у борбу за власт након његове смрти 1916.
Куоминтанг (КМТ), предвођен Сун Јат Сеном, створио је нову владу у Гуангџоуу како би се супротставио ратним војсковођама који су владали великим деловима Кине и спречавали формирање чврсте централне владе. Након што су Сунови напори да добије помоћ од западних земаља игнорисани, он се обратио Совјетском Савезу. Године 1923, Сун и совјетски представник Адолф Јофе у Шангају обећали су совјетску помоћ уједињењу Кине у Сун-Јофеовом манифесту, декларацији о сарадњи. Агент Коминтерне Михаил Бородин стигао је 1923. да помогне у реорганизацији и консолидацији по узору на Комунистичку партију Совјетског Савеза. КПК, која је у почетку била студијска група, и КМТ су заједно формирали Први уједињени фронт.March, G. Patrick. Eastern Destiny: Russia in Asia and the North Pacific. : .
Године 1923. Сун је послао Чанг Кај Шека, једног од својих потпоручника, на неколико месеци војних и политичких студија у Москву.. (Doubleday, 1944; reprint 2007). Чанг је тада постао шеф војне академије Вампоа која је обучавала следећу генерацију војних вођа. Совјети су академији обезбедили наставни материјал, организацију и опрему, укључујући и муницију. Такође су пружили едукацију о многим техникама за масовну мобилизацију. Уз ову помоћ, Сун је подигао посвећену „војску партије“, са којом се надао да ће војно поразити војсковође. Чланови КПК су такође били присутни у академији, а многи од њих су постали инструктори, укључујући Џоу Енлаја, који је постао политички инструктор.
Члановима комуниста било је дозвољено да се придруже КМТ на индивидуалној основи. Сама КПК је у то време још увек била мала, са 300 чланова 1922. и само 1.500 до 1925. године. Од 1923. КМТ је имао 50.000 чланова.
Међутим, након што је Сун умро 1925. године, КМТ се поделио на левичарски и десничарски покрет. Чланови КМТ-а су били забринути да Совјети покушавају да униште КМТ изнутра користећи КПК. КПК је тада започела покрете у супротности са Северном експедицијом, доносећи резолуцију против ње на партијском састанку.
Затим, у марту 1927, КМТ је одржао свој други партијски састанак на којем су Совјети помогли у доношењу резолуција против Експедиције и сузбијању Чангове моћи. Ускоро је КМТ био јасно подељен.
Све ово време, Совјетски Савез је слао новац и шпијуне да подржи КПК. Без њихове подршке, КПК би вероватно пропала. О томе сведоче документи који показују друге комунистичке партије у Кини у то време, једну са чак 10.000 чланова, које су све пропале без подршке Совјетског Савеза.
Шангајски масакр и Северна експедиција
Почетком 1927. ривалство КМТ-КПК довело је до подела у револуционарним редовима. КПК и лево крило КМТ одлучили су да преселе седиште КМТ владе из Гуангџоуа у Вухан, где је комунистички утицај био јак. Међутим, Чанг и Ли Зонгџен, чије су армије победиле војсковођу Сун Чуанфанга, кренули су на исток према Ђангсију. Левичари су одбацили Чангов захтев да елиминишу комунистички утицај унутар КМТ-а, а Чанг их је осудио да су издали Три народна принципа Сун Јат Сена примајући наређења од Совјетског Савеза. Према Мао Цедунгу, Чангова толеранција према КПК у КМТ кампу опадала је како је његова моћ расла.
Дана 7. априла, Чанг и неколико других лидера КМТ-а одржали су састанак, током којег су предложили да су комунистичке активности друштвено и економски разорне и да се морају поништити да би се националистичка револуција наставила. Дана 12. априла, у Шангају, многи комунисти чланови КМТ-а су очишћени кроз стотине хапшења и погубљења по наређењу генерала Бај Чонгсија. КПК је ово назвала инцидентом од 12. априла, белим терором или шангајским масакром.. . Овај инцидент је проширио јаз између Чанга и Ванг Ђингвеја, лидера левичарске фракције КМТ-а. Лево крило КМТ-а је такође избацило чланове КПК из владе Вухана, коју је заузврат свргнуо Чанг Кај Шек. КМТ је наставио своју кампању против војсковођа и заузео Пекинг у јуну 1928. године.. . Убрзо је већи део источне Кине био под контролом централне владе Нанкинга, која је одмах добила међународно признање као једина легитимна влада Кине. Влада КМТ-а објавила је, у складу са Сун Јат Сеновом формулом за три фазе револуције: војно уједињење, политичко старатељство и уставна демократија.
Историјат Комунистички устанак (1927–1937) мини|десно|Ппутеви којима су ишле комунистичке снаге током Дугог марша. мини|десно|Комунистички вођа се обраћа преживелима из Дугог марша. мини|десно|Генералисимус Чанг Кај Шек, врховни командант Националне револуционарне армије, изашао је из Северне експедиције као главни вођа Републике Кине. мини|десно|Трупе НРА пуцају из артиљерије на комунистичке снаге. КПК је 1. августа 1927. покренула устанак у Нанчангу против националистичке владе у Вухану. Овај сукоб је довео до стварања Црвене армије. 4. августа, главне снаге Црвене армије напустиле су Нанчанг и кренуле ка југу у напад на Гуангдонг. Националистичке снаге су брзо поново окупирале Нанчанг, док су се преостали чланови КПК у Нанчангу сакрили. Састанак КПК одржан 7. августа потврдио је да је циљ странке био да преузме политичку власт силом, али је КПК сутрадан брзо потиснута од стране националистичке владе у Вухану, коју је предводио Ванг Ђингвеј. Дана 14. августа, Чанг Кај Шек је најавио своје привремено пензионисање, пошто су фракција Вухан и фракција Куоминтанга из Нанкинга поново биле у савезу са заједничким циљем сузбијања КПК након раније поделе. Ванг Ђингвеј је преузео вођство КМТ-а након Чанга.
Касније је КПК покушала да заузме градове Чангша, Шантоу и Гуангџоу. Црвена армија састављена од побуњених бивших војника Националне револуционарне армије (НРА) као и наоружаних сељака успоставила је контролу над неколико области у јужној Кини. КМТ снаге су наставиле да покушавају да угуше побуне. Затим, у септембру, Ванг Ђингвеј је приморан да напусти Вухан. У септембру је такође дошло до неуспешне оружане сеоске побуне, познате као Устанак јесење жетве, коју је предводио Мао Цедунг.. Routledge. . Михаил Бородин се затим вратио у Совјетски Савез у октобру преко Монголије. У новембру је Чанг Кај Шек отишао у Шангај и позвао Ванга да му се придружи. КПК је 11. децембра покренула устанак у Гуангџоуу, успостављајући тамо Совјет следећег дана, али је град изгубила до 13. децембра у контранападу по наређењу генерала Џанга Факуија. Ванг Ђингвеј је 16. децембра побегао у Француску. У Кини су сада постојале три престонице: међународно призната престоница републике у Пекингу, КПК и левичарски КМТ у Вухану и десничарски КМТ режим у Нанкингу, који ће остати главни град КМТ у следећој деценији.
Ово је означило почетак десетогодишње оружане борбе, познате у континенталној Кини као „Десетогодишњи грађански рат“, која се завршила инцидентом у Сијану, када је Чанг Кај Шек био приморан да формира Други уједињени фронт против инвазионих снага из Јапанског царства. Године 1930. избио је рат Централних равница као унутрашњи сукоб КМТ-а; покренули Фенг Јусјанг, Јан Сјишан и Ванг Ђингвеј. Пажња је усмерена на искорењивање преосталих џепова активности КПК у серији од пет кампања опкољавања. Прва и друга кампања нису успеле, а трећа је прекинута због инцидента у Мукдену. Четврта кампања (1932–1933) постигла је неке ране успехе, али Чангове армије су биле тешко поражене када су покушале да продру у срце Маове Совјетске Кинеске Републике. Током ових кампања, КМТ колоне су брзо ударале у подручја КПК, али их је огромна села лако прогутала и нису биле у стању да консолидују своје упориште.
Коначно, крајем 1934. године, Чанг је покренуо пету кампању која је укључивала систематско опкољавање совјетског региона Ђангси са утврђеним блок-хаусима.. Блокхаус стратегију су осмислили и делимично спровели новозапослени нацистички саветници. За разлику од претходних кампања у којима су дубоко продрле у једном удару, овог пута КМТ трупе су стрпљиво градиле блокове, од којих је сваки био удаљен око осам километара, како би опколили комунистичка подручја и прекинули своје залихе и изворе хране.
Октобра 1934. КПК је искористила празнине у кругу блокова (којих су чиниле снаге савезника вође рата Чанг Кај Шека, а не регуларне КМТ трупе) и избила из окружења. Војске господара рата нису биле вољне да се супротставе комунистичким снагама из страха да не изгубе своје људе и нису с много жара следиле КПК. Поред тога, главне снаге КМТ-а биле су заокупљене уништавањем војске Џанг Гуотаоа, која је била много већа од Маове. Масовно војно повлачење комунистичких снага трајало је годину дана и покрило је оно што је Мао проценио на 12.500 км; постало познато као Дуги марш.
Ово војно повлачење предузела је Комунистичка партија Кине, предвођена Мао Цедунгом, да би избегла потеру или напад војске Куоминтанга. Састојао се од низа маршева, током којих су бројне комунистичке војске на југу побегле на север и запад. Током марша од Ђангсија, армија Првог фронта, предвођена неискусном војном комисијом, била је на ивици уништења од стране Чанг Кај Шекових трупа, јер је њихово упориште било у Ђангсију. Комунисти, под командом Мао Цедунга и Џоу Енлаја, „побегли су у кружећем повлачењу на запад и север, које је наводно прешло преко 9.000 километара током 370 дана“. Рута је пролазила кроз неке од најтежих терена западне Кине путујући на запад, а затим на север према Шансију. „У новембру 1935. године, убрзо након што се доселио у северни Шанкси, Мао је званично преузео водећу позицију Џоу Енлаја у Црвеној армији. Након велике промене званичних улога, Мао је постао председник Војне комисије, са Џоуом и Денг Сјаопингом као заменицима председавајућег“. Ово је означило Маову позицију као еминентног вође КПК, а Џоу је био на другом месту после њега.
Марш је завршен када је КПК стигла у унутрашњост Шансија. Војску Џанга Гуотаоа (Црвена армија 4. фронта), која је кренула другим путем кроз северозападну Кину, у великој мери су уништиле снаге Чанг Кај Шека и његових кинеских муслиманских савезника, Ма клике. Успут, комунистичка војска је конфисковала имовину и оружје од локалних војсковођа и земљопоседника, док је регрутовала сељаке и сиротињу, учвршћујући своју привлачност масама. Од 90.000–100.000 људи који су започели Дуги марш из Совјетске Кинеске Републике, само је око 7.000–8.000 стигло до Шансија. Остаци Џангових снага су се на крају придружили Маоу у Шансију, али са уништеном војском, Џанг, чак ни као члан оснивач КПК, никада није могао да оспори Маов ауторитет. У суштини, велико повлачење учинило је Маоа неприкосновеним вођом Комунистичке партије Кине.