Историја Берлина сеже до 12. стољећа, када се појавио као трговачко мјесто. Током стољећа, Берлин је добијао на политичком и културном значају, посебно под династијом Хоенцолерн, која га је уздигла на ниво пријестолнице маркгрофовије Бранденбург у 15. стољећу, а касније и Краљевине Пруске 1701. године. У 18. и 19. стољећу Берлин је процвјетао као центар просветитељске мисли, индустријализације и научних иновација, што је кулминирало његовом улогом пријестолнице Њемачког царства 1871. године. Почетак 20. стољећа донио је и културно златно доба – посебно током Вајмарске републике – и разарања Другог свјетског рата, током којег је Берлин претрпио тешка бомбардовања и посљедњу битку за Берлин 1945. године.
Након Другог свјетског рата, Берлин је постао жариште хладноратовских тензија, подијељен на источни и западни сектор од стране побједница рата, Савезника. Изградња Берлинског зида 1961. године физички и идеолошки је подјелила град, симболизујући ширу подјелу између комунистичког и капиталистичког блока. Пад Берлинског зида 1989. године означио је прекретницу, која је довела до поновног уједињења Њемачке 1990. године и обнављања Берлина као главног града нације и важне свјетске метрополе. Етимологија Име Берлин је словенског поријекла. Лужичкосрпско име града Берлина је Барљин () или Брљин, а једна од теорија је да поријекло имена потиче од великог броја баруштина (или брља) и кровињара облијепљених блатом, које су постојале на подручију града у вријеме његовог оснивања.
Супротно народном предању и етимологији, теорија да је име везано за медвједе () није тачна, иако је град наводно подигао Алберт Медвед, први маркгроф Бранденбурга.
Праисторија Најстарији докази о постојању људи и људских насеља на подручију Берлина датирају из 9. миленијума прије нове ере. Током неолитског периода на овом простору је постојао велики број села. Током бронзаног доба подручије је припадало Лужичкој култури. У периоду око 500. године прије нове ере, појављују се прва германска племена. Након што су Семнони напустили област око 200. године нове ере, Бургунди су се населили иза њих. Велики дио германских племена је потпуно напустио подручије након 500. године нове ере.
У 7. стољећу, област насељавају словенска племена, Стодорани и Спревљани. Данас се трагови њихових насеобина махом могу наћи у близини водених подручија. Њихова главна насеља су били данашњи Шпандау и Кепеник.
Оснивање града (1100-1400) У 12. стољећу, област је пала под германску владавину као дио Маркгрофовије Бранденбург, коју је основао Алберт Медвјед 1157. године. Крајем 12. стољећа, германски трговци су основали два насеља у данашњем градском центру - Берлин (или Стари Берлин, на мјесту четврти Николајфиртел) и Келн (на острву данас познатом као Музејско острво). Није познато које насеље је старије и када су стекли Њемачко градско право. Година 1237. се узима као година оснивања с обзиром да најстарији пронађени документ који помиње Келн датира из те године. Прво помињање Берлина датира из 1244. године. Берлин се помиње као град први пут 1251. године, а Келн 1261. године.
Два насеља су се званично сјединила у град Берлин-Келн 1432. године. До године 1400., Берлин-Келн је имао око 8 000 становника.
Маркгрофовија Бранденбург (1400-1700) Године 1415, Фридрих I је постао књаз-изборник Маркгрофовије Бранденбург, којом је владао до 1440. Каснији владари из породице Хоенцолерн су владали до 1918. године Берлином, прво као књаз-изборници Бранденбурга, потом као краљеви Пруске и коначно као цареви Њемачке. Када је Берлин постао сједиште Хоенцолерна, морао је да се одрекне статуса слободног града Ханза лиге. Главна економска активност је прешла са трговине на производњу луксузних добара за двор. 1443. до 1451.: Берлински дворац је подигнут на обали ријеке Шпреја. У том периоду град је имао око 8 000 становника. Број становника је нагло кренуо да расте што је довело до пораста сиромаштва. 1448: Становници Берлина су се побунили против изградње новог краљевског дворца Фридриха II. Протест је био безуспјешан, а грађани су изгубили бројне политичке и економске привилегије. 1451: Берлин постаје трајно сједиште Бранденбуршких књажева-изборника и губи статус слободног града Ханза лиге. 1510: 100 Јевреја је оптужено за лоповлук. 38 је спаљено на ломачи, а остали су протјерани, губећи своју имовину. Вратили су их каснији маркгрофови. 1539: Књажеви-изборници и Берлин званично постају Лутеранци. 1540: Јоахим II уводи протестантску реформацију у Бранденбург и секуларизује црквене посједе. Користи новац од секуларизације како би финансирао своје пројекте, укључујући Курфирстендам. 1576: Бубонска куга односи животе око 6 000 становника у граду. Око 1600.: Берлин-Келн има око 12 000 становника. 1618. до 1648.: Тридесетогодишњи рат разара Берлин. Трећина кућа је уништена, а град губи половину становништва. 1640: Фридрих Вилхелм од Бранденбурга, познат као “Велики Изборник”, насљеђује свог оца, Џорџа Вилијама. Покренуо је политику промовисања имиграције и религијске толеранције. У наредним деценијама, Берлин ће се значајно проширити и површински и становништвом. Током његове владавине, Берлин има око 20 000 становника и придружује се значајнијим градовима средње Европе по први пут. Такође је радио на успостављању сталне војске. 1671: Педесет јеврејских породица из Аустрије су добиле дозволу да се населе у граду. Око 1700.: Бројне избјеглице из Бохемије, Пољске и Салцбурга долазе у град.
Краљевина Пруска (1701-1871) Године 1701, изборник Фридрих III се крунисао као Фридрих I од Пруске и прогласио Берлин за пријестолницу нове Краљевине Пруске. Наредио је изградњу палате Шарлотенбург у западном дијелу града. Године 1709, Берлин је имао око 55 000 становника, од којих је 5 000 служило у Пруској армији.
1. јануара 1710. године, градови Берлин, Келн, Фридрихсвердер, Доротеенштат и Фридрихштат су сједињени у један град под називом Берлин, који сада броји око 60 000 становника. Сједиште Пруске Како је Пруска расла, растао је и Берлин, поставши не само административни центар, већ и културолошко, умјетничко и војно сједиште државе. Током владавине Краља Фридриха Вилхелма I, развој града је био покренут његовом амбицијом да успостави Пруску као снажну војну силу. Као одговор на све већу потребу за људством, подстицао је имиграције протестаната из читаве Њемачке, као и из Француске и Швајцарске. Такође је увео и обавезно бесплатно образовање, осигуравајући да сваки војник посједује основну писменост.
Године 1720, изградио је прву градску централну болницу и медицинску школу, Шарите, која је од тада постала једна од највећих универзитетских болница у Европи.
До 1755. године, број становника је достигао бројку од 100 000 људи, од којих 26 000 војника.
Француске снаге предвођене Наполеоном су умарширале у Берлин 1806. године. Покренуте су значајне реформе у области војске. 1809. године су одржани први парламентарни избори у граду. Године 1810. је основан Берлински Универзитет (сада Хумболтов универзитет у Берлину), са Јоханом Готлибом Фихтеом као првим ректором. Године 1812. су Јеврејима дата права да обављају све пословне дјелатности без ограничења. Након пораза Француске у Рату шесте коалиције 1814. године, Берлин је био жртва тешког економског периода.
Током прве половине 19. стољећа, број становника у граду је порастао са 200 000 на 400 000 људи, што га је чинило четвртим највећим градом тадашње Европе. Током битке код Ватерлоа 1815. године, пруске снаге су изојевале побједу, а Берлин је постао дио Покрајине Бранденбург.
Од 1827. до 1843. године, Берлин је био главни град Покрајине Бранденбург. Њемачка револуција је погодила и Берлин, као и већину европских градова, 1848. године. Краљ Фридрих Вилхелм IV је угушио устанак. Као одговор, повећана је скала потребног приходовања за остваривање бирачког права, ограничавајући ово право на свега 5% укупног броја становника. Овакав систем се одржао у Берлину до 1918. године. Године 1861, Вилхелм I је наслиједио пријесто као краљ, а касније је постао цар Њемачке. Његова владавина је на почетку изазвала наде у веће слободе и либерализацију, а надгледао је и изградњу градске вијећнице. Међутим, ове наде су пале у воду доласком канцелара Ота фон Бизмарка. Економски раст Главна административна позиција Берлина након 1850. године је довела до брзог развоја жељезничке инфраструктуре у граду. Бирократија и војска су се такође шириле и расле након што је Берлин постао главно град уједињене Њемачке 1871. године. Број становника је такође брзо растао, са 172 000 људи 1800. године, на 826 000 људи 1870. године. Године 1861. су граду припојене и индустријске области на периферији, као што су Вединг, Моабит и неколико других. Вјероисповјест До 1900. године, око 85% становника су били Протестанти, 10% Римокатолици и 5% Јевреји. Берлинска средња и виша класа је углавном и већински била протестантска. Радничка класа се временом значајно секуларизовала. Раднички синдикати су промовисали антиклерикализам и дистанцирали се од протестантске цркве. Међутим, радници римокатолици су већим дјелом остали привржени римокатоличкој цркви и вјерским обичајима. Почетком 20. стољећа, 6% адолесцената је редовно присуствовало Недељној миси, док је у Лондону то било 22%, а у Њу Јорку 37%. Берлински романтизам Фаза њемачког романтизма након јенског романтизма се често назива Берлински романтизам. Значајни представници покрета су били Фридрих Шлејермахер, Вилхелм фон Хумболт и Александар фон Хумболт.
Њемачко царство (1871-1918) Вајмарска република (1918-1933) Нацистичка Њемачка (1933-1945) Западне и Источне Њемачке (1945-1990) Савезна Република Њемачка (1990-данас) Становништво кроз историју Број становника од 1400. године: 1400: 8 000 становника (Берлин и Келн) 1600: 16 000 становника 1618: 10 000 становника 1648: 6 000 становника 1709: 60 000 становника (сједињење 5 градова) 1755: 100 000 становника 1800: 172 100 становника 1830: 247 500 становника 1850: 418 700 становника 1880: 1 124 000 становника 1900: 1 888 000 становника 1925: 4 036 000 становника (проширење територије 1920. године) 1942: 4 478 102 становника 2003: 3 388 477 становника 2007: 3 402 312 становника 2012: 3 543 000 становника 2018: 3 605 000 становника
Види још Референце