upright=1.3|мини|Погубљење Хјуа Деспенсера Млађег, како је приказано у делу Фроасар Луја од Грутхусеа

Бити вешан, вучен и расчеречен () био је метод смртне казне углавном коришћен за погубљење мушкараца осуђених за велеиздају у средњовековној и ранонововековној Британији и Ирској. Осуђени издајници би били везани за ноге за лесу, односно дрвену плочу, и вучени иза коња до места погубљења, где би затим били вешани (готово до смрти), кастрирани, утроба би им била извађена, били би обезглављени и раскомадани (расчеречени). Њихови остаци би се потом често излагали на истакнутим местима широм земље, попут Лондонског моста, како би служили као упозорење о судбини издајника. Ова казна се примењивала искључиво на мушкарце; из разлога јавне пристојности, жене осуђене за велеиздају су уместо тога биле спаљиване на ломачи.

Постала је законска казна у Краљевини Енглеској за велеиздају 1352. године под краљем Едвардом III, иако су слични ритуали забележени још током владавине краља Хенрија III. Иста казна се примењивала на издајнике против краља у Ирској од 15. века надаље; Вилијама Оверија је обесио, вукао и расчеречио лорд намесник Ричард Плантагенет, 3. војвода од Јорка 1459. године, а од владавине краља Хенрија VII то је постало део законског права. Метју Ламберт је међу најистакнутијим Ирцима који су претрпели ову казну 1581. године у Вексфорду.

Озбиљност казне мерила се према тежини злочина. Као напад на ауторитет монарха, велеиздаја се сматрала гнусним чином који захтева најекстремнији облик казне. Иако су неким осуђеницима казне биле ублажене те су доживели мање срамотан крај, током периода од неколико стотина година многи мушкарци проглашени кривим за велеиздају били су подвргнути највишој законској санкцији. Међу њима су били многи католички свештеници погубљени током елизабетанске ере, као и неколико краљоубица умешаних у погубљење Чарлса I 1649. године.

Иако Акт парламента који дефинише велеиздају остаје у британским статутима, током дугог периода правних реформи у 19. веку, казна вешања, вучења и черечења замењена је вучењем, вешањем до смрти, те постхумним обезглављивањем и черечењем, пре него што је потпуно укинута у Енглеској 1870. године. Смртна казна за издају укинута је 1998. године.

Историја Ране казне за издају мини|упрајт=1.3|Како је илустровано у делу Chronica Majora Метјуа Париса, Вилијам де Мариско је вучен на погубљење иза коња. Током развијеног средњег века, они у Краљевини Енглеској који су проглашени кривим за издају били су кажњавани на различите начине, што је често укључивало вучење и вешање. Током 13. века забележене су строже казне, попут вађења утробе, спаљивања, обезглављивања и черечења.

Енглески хроничар из 13. века Метју Парис описао је како је 1238. године „одређени оружаник, човек однекуд образован (armiger literatus)” покушао да убије краља Хенрија III. Његов извештај детаљно бележи како је несуђени атентатор погубљен: „раскомадан, затим обезглављен, а његово тело подељено на три дела; сваки део је затим вучен кроз један од главних градова Енглеске, и потом обешен на вешала која се користе за разбојнике.” Њега је очигледно послао Вилијам де Мариско, одметник који је неколико година раније убио човека под краљевском заштитом пре него што је побегао на острво Ланди. Де Мариско је ухваћен 1242. године и по Хенријевом наређењу вучен од Вестминстера до Лондонске куле да би био погубљен. Тамо је обешен на вешала до смрти. Његов леш је распорен, утроба му је спаљена, тело му је расчеречено, а делови подељени градовима широм земље.

Први забележени примери мини|упрајт|Едвард I Дугоноги, краљ Енглеске (1272–1307)

Први забележени пример ове казне у потпуности десио се током владавине Едварда I, за велшког принца Давида ап Груфида 1283. године након што се окренуо против краља и прогласио себе принцом од Велса и господаром Сноудона. Након хватања Давида ап Груфида, Едвард је прогласио да су „издајничка лоза” (династија Аберфрау) и принчеви те „турбулентне нације” (Велс) сада његови затвореници. Едвард је сазвао парламент у Шрузберију како би се расправљало о Давидовој судбини. Дана 30. септембра одлучено је да ће Давид бити погубљен због онога што ће од тог времена надаље бити названо велеиздаја.

Дана 3. октобра, Давид је везан за коњски реп и вучен улицама Шрузберија до места погубљења. Тамо је био вешан због „убијања енглеских племића” док није изгубио свест, затим освешћен, утроба му је извађена и био је приморан да гледа како му утроба гори пред њим због „светогрђа почињеног у недељи Христовог страдања” (Ускрс). Коначно, Давидово тело је исечено на четвртине „због планирања краљеве смрти”, а делови су послати у различите регионе Едвардовог царства: десна рука у Јорк, лева рука у Бристол, десна нога у Нортхемптон, а лева нога у Херефорд. Глава је била окована гвожђем и постављена на копље код Лондонске куле.

Године 1305, шкотски витез сер Вилијам Волас, један од главних вођа Првог рата за шкотску независност, кажњен је на сличан начин. Био је приморан да носи круну од ловоровог лишћа и вучен је до Смитфилда, где је обешен, скинут пре смрти, кастриран и распорен, а затим обезглављен. Његова утроба је спаљена пред њим, а леш расчеречен; глава му је постављена на Лондонски мост, док су четвртине послате у Њукасл на Тајну, Берик на Твиду, Стерлинг и Перт.

Закон о издаји из 1351. мини|упрајт|Едвард III, под чијом је владавином донесен Закон о издаји из 1351. Он је законски дефинисао шта чини велеиздају. Ова и друга погубљења, попут оних Ендруа Харклија и Хјуа Деспенсера Млађег, која су се догодила током владавине Едварда II, десила су се у време када дела издаје у Енглеској и њихове казне нису биле јасно дефинисане у обичајном праву. Издаја се заснивала на верности коју су суверену дуговали сви поданици старији од 14 година, а на краљу и његовим судијама је било да утврде да ли је та верност прекршена. Судије Едварда III нудиле су помало претерана тумачења тога које активности представљају издају, „називајући кривична дела издајама и појачавајући оптужнице причама о узурпацији краљевске моћи”, што је подстакло парламентарне захтеве да се закон разјасни. Едвард је стога увео Закон о издаји из 1351. Донесен је у време енглеске историје када је монархово право на владавину било неоспорно, па је стога написан првенствено да заштити престо и суверена. Нови закон понудио је ужу дефиницију издаје него што је раније постојала и поделио старо феудално кривично дело на две класе. Мала издаја односила се на убиство господара од стране слуге, мужа од стране жене или прелата од стране његовог свештеника. Мушкарци криви за малу издају били су вучени и вешани, док су жене биле спаљиване.

Велеиздаја је била најтежи прекршај који је појединац могао починити. Покушаји подривања краљевог ауторитета сматрани су исто толико озбиљним као да је оптужени лично напао краља, што би само по себи био напад на његов статус суверена и директна претња његовом праву да влада. Како би то могло да поткопа државу, одмазда се сматрала апсолутном неопходношћу, а злочин заслужним за најстрожу казну. Практична разлика између ова два прекршаја била је дакле у последицама осуде; уместо да буду само вучени и вешани, мушкарци би били вешани, вучени и расчеречени, док би из разлога јавне пристојности (њихова анатомија се сматрала неприкладном за ову казну) жене уместо тога биле вучене и спаљене.

Закон је прогласио да је особа починила велеиздају ако је: планирала или замишљала смрт краља, његове жене или његовог најстаријег сина и наследника; обешчастила краљеву жену, његову најстарију кћер ако је неудата, или жену његовог најстаријег сина и наследника; водила рат против краља у његовом царству; пристала уз краљеве непријатеље у његовом царству, пружајући им помоћ и утеху у његовом царству или негде другде; кривотворила Велики печат или Тајни печат, или краљев новац; свесно увозила кривотворени новац; убила канцелара, благајника или једног од краљевих судија током обављања њихових дужности.

Закон није ограничавао краљев ауторитет у дефинисању обима издаје. Садржавао је одредбу која је енглеским судијама давала дискреционо право да прошире тај обим кад год је то потребно, процес који је познатији као конструктивна издаја. Такође се примењивао на поданике у прекоморским британским колонијама у Америци, али једини документовани инцидент појединца који је тамо вешан, вучен и расчеречен био је Џошуа Тефт, енглески колониста оптужен да се борио на страни народа Нарагансет током борбе у Великој мочвари. Погубљен је у јануару 1676. године. Касније пресуде резултирале су или помиловањем или вешањем.

Закон о издаји из 1695. Едвард Стафорд, 3. војвода од Бакингема, погубљен је 17. маја 1521. године због злочина издаје. Текст његове пресуде је сачуван и указује на прецизност којом је описан метод погубљења; требало је да буде „положен на лесу и тако вучен до места погубљења, и тамо обешен, жив скинут, ваши удови одсечени и бачени у ватру, ваша утроба спаљена пред вама, ваша глава одсечена, а ваше тело расчеречено и подељено по краљевој вољи, и нека се Бог смилује вашој души.”

Оригинални закон из 1351. захтевао је само једног сведока да би се особа осудила за издају, иако је 1547. то повећано на два. Осумњичене би прво насамо испитао Државни савет пре него што би им се јавно судило. Нису им били дозвољени сведоци нити бранилац, и углавном су се од самог почетка сматрали кривим. То је значило да је вековима свако оптужен за издају био у тешком правном неповољном положају, ситуација која је трајала све до касног 17. века, када је неколико година политички мотивисаних оптужби за издају против виговских политичара подстакло увођење Закона о издаји из 1695. То је омогућило браниоца оптуженом, сведоке, копију оптужнице и пороту, а када није био оптужен за покушај убиства монарха, да буде процесуиран у року од три године од наводног прекршаја.

Метод

Једном осуђени, злочинци су обично држани у затвору неколико дана пре него што би били одведени на место погубљења. Током развијеног средњег века ово путовање могло се обавити тако што је осуђеник био везан директно за леђа коња, али је касније постало уобичајено да се жртва веже за плетену лесу или дрвену плочу која је била везана за коња. Историчар Фредерик Вилијам Мејтланд сматрао је да је то вероватно било да би се „[сачувало] џелату још увек живо тело”.

Употреба речи „вучен” изазвала је одређени степен конфузије. Једна од дефиниција речи у Оксфордском речнику енглеског језика је „извадити утробу или црева; извадити изнутрице (живини, итд. пре кувања, издајнику или другом криминалцу после вешања)”, али након тога следи „у многим случајевима погубљења неизвесно је да ли се мисли на ово или на [вучење (криминалца) за коњским репом, или на леси или сличном, до места погубљења; некадашња законска казна за велеиздају]. Претпоставка је да када се реч вучен спомиње после вешан, смисао је управо овај.” Историчар Рам Шаран Шарма дошао је до истог закључка. Шарма није једини историчар који подржава ово становиште, будући да се фраза „обешен до смрти пре него што је вучен и расчеречен” јавља у низу релевантних секундарних публикација. Историчар и аутор Ијан Мортимер се не слаже. У есеју објављеном на свом сајту, он пише да је посебно помињање вађења утробе релативно модеран изум, и да иако се то сигурно дешавало у многим приликама, претпоставка да вучење значи вађење утробе је лажна. Уместо тога, вучење (као метод транспорта) може се спомињати након вешања јер је то био додатни део погубљења. лево|мини|Набијене главе погубљених криминалаца некада су красиле капију средњовековног Лондонског моста. лево|мини|Живописан приказ начина на који је његово покојно величанство обезглављено на скели 30. јануара 1648; Приказ погубљења краљевих судија. У горњем окну приказан је Чарлс I како чека своје погубљење. У доњем окну, један краљоубица је обешен, а други расчеречен, док је глава овог другог приказана маси.