Елиминативни материјализам (такође се назива и елиминативизам) јесте материјалистичка позиција у филозофији ума која изражава идеју да већина менталних стања у народној психологији не постоји. Неки поборници елиминативизма тврде да се неће пронаћи кохерентна неуронска основа за многе свакодневне психолошке концепте као што су веровање или жеља, будући да су они лоше дефинисани. Аргумент је да психолошке концепте понашања и искуства треба оцењивати на основу тога колико се добро своде на биолошки ниво. Друге верзије повлаче са собом непостојање свесних менталних стања као што су бол и визуелне перцепције.Rey, G. . Plenum:
Елиминативизам у вези са одређеном класом ентитета јесте став да та класа ентитета не постоји. На пример, материјализам тежи да буде елиминативистички настројен према души; савремени хемичари су елиминативисти у вези са флогистоном; савремени биолози су елиминативисти према концепту élan vital; док су савремени физичари елиминативисти у вези са етром. Елиминативни материјализам је релативно нова (1960-е–70-е) идеја да одређене класе менталних ентитета које здрав разум узима здраво за готово, попут веровања, жеља и субјективног осећаја бола, заправо не постоје.Rorty, Richard (1970). "In Defence of Eliminative Materialism" in .Feyerabend, P. (1963) "Mental Events and the Brain" in 40: Најчешће верзије су елиминативизам о пропозицијским ставовима, како су га изразили Пол Черчланд и Патриша Черчланд, и елиминативизам о квалијама (субјективним интерпретацијама о одређеним инстанцама субјективног искуства), како су га изразили Данијел Денет, Жорж Реј и Џејси Рис Антис.
У контексту материјалистичких схватања психологије, елиминативизам је супротност редуктивном материјализму, који тврди да ментална стања онако како се конвенционално схватају заиста постоје, и да директно одговарају физичком стању нервног система. Средња позиција, ревизионистички материјализам, често тврди да ће се предметно ментално стање показати као донекле редуктибилно на физичке феномене — уз неке потребне измене здраворазумског концепта.
Будући да елиминативни материјализам аргументовано тврди да будућа истраживања неће успети да пронађу неуронску основу за различите менталне феномене, можда ће морати да сачека даљи напредак науке. Неко би могао довести у питање ову позицију на тим основама, али филозофи попут Черчланда тврде да је елиминативизам често неопходан како би се умови мислилаца отворили за нове доказе и боља објашњења. Ставови уско повезани са елиминативизмом укључују илузионизам и квијетизам.
Преглед
Током последњих 50 година изнети су различити аргументи за и против елиминативног материјализма. Историја овог става може се пратити до Дејвида Хјума, који је одбацио идеју о „сопству” (енгл. self) на основу тога што није заснована ни на каквој импресији. Већина аргумената за овај став заснива се на претпоставци да је људско здраворазумско виђење ума заправо једна имплицитна теорија. Треба је упоређивати са другим научним теоријама у њеном објашњавалачком успеху, тачности и способности да предвиди будућност. Елиминативисти тврде да је здраворазумска „народна” психологија доживела неуспех и да ће на крају морати да буде замењена објашњењима која произилазе из неуронауке. Стога ови филозофи теже да нагласе важност неуронаучних истраживања као и развоја вештачке интелигенције.
Филозофи који аргументују против елиминативизма могу заузети неколико приступа. Теоретичари симулације, попут Роберта ГордонаGordon, R. (1986). Folk psychology as Simulation, Mind and Language 1: и Алвина Голдмана,Goldman, A. (1992). In Defense of the Simulation Theory, Mind and Language 7: тврде да народна психологија није теорија, већ зависи од унутрашње симулације других људи, те стога не подлеже фалсификацији на исти начин као што то чине теорије. Џери Фодор, између осталих, тврди да је народна психологија заправо успешна (па чак и неопходна) теорија. Други став је да елиминативизам претпоставља постојање веровања и других ентитета које покушава да „елиминише” и да самим тим побија самог себе.
мини|380px|десно| Шематски преглед: Елиминативисти сугеришу да се неке науке могу редуковати (плаво), али да ће теорије које су у принципу нередуктибилне на крају бити елиминисане (наранџасто).
Елиминативизам тврди да је здраворазумско разумевање ума погрешно, и да ће неуронаука једног дана открити да ментална стања о којима се говори у свакодневном дискурсу, коришћењем речи као што су „намеравати”, „веровати”, „желети” и „волети”, не упућују ни на шта стварно. Због неадекватности природних језика, људи погрешно мисле да имају таква веровања и жеље. Неки елиминативисти, као што је Френк Џексон, тврде да свест не постоји осим као епифеномен функције мозга; други, попут Жоржа Реја, тврде да ће концепт на крају бити елиминисан како неуронаука буде напредовала. Свест и народна психологија су одвојена питања, и могуће је заузети елиминативан став према једном, али не и према другом. Корени елиминативизма сежу до списа Вилфрида Селарса, В. В. О. Квајна, Пола Фајерабенда и Ричарда Рортија.Sellars W. : 253-329. Online. Термин „елиминативни материјализам” први пут је увео Џејмс Корнман 1968. године док је описивао верзију физикализма коју је подржавао Рорти. Каснији радови Лудвига Витгенштајна такође су били важна инспирација за елиминативизам, посебно са његовим нападом на „приватне објекте” као на „граматичке фикције”.
Рани елиминативисти попут Рортија и Фајерабенда често су мешали два различита појма врсте елиминације коју је термин „елиминативни материјализам” подразумевао. С једне стране, тврдили су, когнитивне науке које ће на крају пружити људима тачан приказ рада ума неће користити термине који се односе на здраворазумска ментална стања попут веровања и жеља; ова стања неће бити део онтологије зреле когнитивне науке. Али критичари су одмах узвратили да се овај став не разликује од теорије идентитета ума.Savitt, S. (1974). Rorty's Disappearance Theory, Philosophical Studies 28: Сам Квајн се питао шта је тачно толико елиминативно у елиминативном материјализму:
С друге стране, исти филозофи су тврдили да здраворазумска ментална стања једноставно не постоје. Али критичари су истакли да елиминативисти не могу имати и једно и друго: или ментална стања постоје и на крају ће бити објашњена у терминима неурофизиолошких процеса нижег нивоа, или она уопште не постоје. Модерни елиминативисти су много јасније изразили став да ментални феномени једноставно не постоје и да ће на крају бити елиминисани из људског размишљања о мозгу на исти начин на који су демони елиминисани из размишљања о менталним болестима и психопатологији.
Иако је био мањински став током 1960-их, елиминативни материјализам је стекао истакнутост и прихваћеност током 1980-их.. Page 156. Oxford University Press (2002). . Поборници овог става, као што је Б. Ф. Скинер, често су правили паралеле са претходно одбаченим научним теоријама (као што су теорија о четири хумора, флогистонска теорија сагоревања и теорија о животној сили) које су све успешно елиминисане, у покушају да успоставе своју тезу о природи менталног. У овим случајевима, наука није произвела детаљније верзије или редукције ових теорија, већ их је у потпуности одбацила као застареле. Радикални бихевиористи, попут Скинера, тврдили су да је народна психологија већ застарела и да би је требало заменити описима историја поткрепљења и кажњавања.Skinner, B.F. (1971). Beyond Freedom and Dignity. New York: Alfred Knopf. Такви ставови су на крају напуштени. Патриша и Пол Черчланд су тврдили да ће народна психологија постепено бити замењена како неуронаука буде сазревала.
Елиминативизам није мотивисан само филозофским разматрањима, већ представља и предвиђање о томе какав ће облик имати будуће научне теорије. Филозофи елиминативисти су стога тежили да се баве подацима из релевантних наука о мозгу и когнитивних наука.Churchland, P.S. (1986) Neurophilosophy: Toward a Unified Science of the Mind/Brain. Cambridge, Massachusetts: MIT Press. Поред тога, будући да је елиминативизам у суштини предвиђачки по природи, различити теоретичари могу да предвиде, и често то чине, који ће аспекти народне психологије бити елиминисани из народног психолошког речника. Ниједан од ових филозофа није елиминативиста у потпуности (tout court).Churchland, P.M. and Churcland, P. S. (1998). Intertheoretic Reduction: A Neuroscientist's Field Guide. On the Contrary: Critical Essays, 1987-1997. Cambridge, Massachusetts, The MIT Press: Dennett, D. (1978) The Intentional Stance. Cambridge, Massachusetts: MIT Press.
Данас је елиминативистички став најближе повезан са Черчландовима, који поричу постојање пропозицијских ставова (поткласе интенционалних стања), и са Данијелом Денетом, који се генерално сматра елиминативистом у погледу квалија и феноменалних аспеката свести. Један од начина да се сумира разлика између става Черчландових и Денета јесте да су Черчландови елиминативисти у погледу пропозицијских ставова, али редукционисти у погледу квалија, док је Денет антиредукциониста у погледу пропозицијских ставова и елиминативиста у погледу квалија.Churchland, P.M. (1985). "Reduction, Qualia and the Direct Inspection of Brain States," in , 82,
У новије време, Брајан Томасик и Џејси Рис Антис изнели су различите аргументе у корист елиминативизма. Елизабет Ирвајн је тврдила да и наука и народна психологија не третирају ментална стања као да имају феноменална својства, тако да тешки проблем „можда и није истински проблем за нефилозофе (упркос својој огромној очигледности филозофима), а питања о свести би се врло лако могла 'разбити' на специфичнија питања о одређеним капацитетима.” Године 2022, Антис је објавио дело Consciousness Semanticism: A Precise Eliminativist Theory of Consciousness (Семантицизам свести: Прецизна елиминативистичка теорија свести), у којем се тврди да „формална аргументација из прецизне семантике” разрешава тешки проблем због контрадикције између прецизности имплициране у филозофској теорији и нејасности у њеној дефиницији, што имплицира да не постоји чињенично стање када је реч о феноменолошкој свести.
Аргументи за елиминативизам
Проблеми са народним теоријама Елиминативисти попут Пола и Патрише Черчланд тврде да је народна психологија потпуно развијена али неформализована теорија људског понашања. Она се користи за објашњавање и предвиђање људских менталних стања и понашања. Ово гледиште се често назива теорија ума или једноставно теорија-теорија (енгл. theory-theory), јер теоретише постојање непризнате теорије. Као теорија у научном смислу, тврде елиминативисти, народна психологија мора бити процењена на основу њене предиктивне моћи и објашњавачког успеха као истраживачког програма за проучавање ума/мозга.Carruthers, P. & Smith, P. (1996) Theories of Theories of Mind. Cambridge: Cambridge University Press.Heal, J. .
Такви елиминативисти су развили различите аргументе како би показали да је народна психологија озбиљно погрешна теорија и да је треба одбацити. Они тврде да народна психологија искључује из свог домена или је традиционално грешила у вези са многим важним менталним феноменима који могу бити испитани и објашњени савременом неуронауком. Неки примери су сањање, свест, ментални поремећаји, процеси учења и способности памћења. Штавише, тврде они, развој народне психологије у последњих 2.500 година није био значајан, те је стога стагнирајући. Стари Грци су већ имали народну психологију упоредиву са модерним схватањима. Али насупрот овом недостатку развоја, неуронаука брзо напредује и, према њиховом мишљењу, може да објасни многе когнитивне процесе које народна психологија не може.Churchland, P.M. (1981) .