Атлантски компромис (енгл. Atlanta Compromise; познат и као акомодација или акомодационизам) био је предлог афроамеричког вође Букера Т. Вошингтона изнет 1895. у говору који је одржао на Међународној изложби памучних држава. Он је подстицао црне Јужњаке да прихвате сегрегацију и да се привремено уздрже од кампања за једнака права, укључујући право гласа. Заузврат, залагао се да црнци добију основну правну заштиту, приступ стицању имовине, могућности за запошљавање и стручно и индустријско образовање. По завршетку говора, бели присутни су Вошингтону приредили овације.
Под управом Вошингтонове организације „Таскиџи машина”, Компромис је био доминантна политика црначких вођа на Југу од 1895. до 1915. Током овог периода, образовна инфраструктура за црнце се побољшала, са фокусом на стручне школе и школе за децу. Међутим, јужњачке државе су наставиле да агресивно усвајају законе Џима Кроуа који су кодификовали сегрегацију у скоро свим аспектима живота. Насиље над црнцима се наставило: преко педесет црнаца је линчовано сваке године све до 1922. Почевши од око 1910. – супротно савету који је Вошингтон дао у свом говору – милиони Афроамериканаца почели су да мигрирају на север, пресељавајући се у велике урбане центре на Северу.
Предлог је наишао на противљење других црначких вођа – пре свега В. Е. Б. Ду Бојса – који су одбацивали нагласак Компромиса на акомодацију и уместо тога се залагали за пуна грађанска права и тренутни крај сегрегације. Од 1903. до Вошингтонове смрти 1915, две фигуре су водиле дугу јавну дебату о правцу напретка Афроамериканаца. Године 1905, противници Компромиса основали су Нијагарин покрет, који је послужио као претеча Националног удружења за напредак обојених људи (NAACP), основаног 1909.
Атлантски компромис на крају није успео да оконча сегрегацију или обезбеди једнака права за црнце на Југу; ови циљеви нису значајно напредовали све до покрета за грађанска права 1960-их. Историчари и даље расправљају о ефикасности Вошингтонове стратегије као средства за унапређење расне једнакости. У првој половини 20. века, мишљење је обликовано ставовима Ду Бојса, који је тврдио да је директан протест ефикаснији пут ка једнакости од акомодације. Научна истраживања у другој половини века била су наклоњенија Вошингтону, при чему су многи тврдили да му огромна политичка и економска доминација белог друштва није остављала алтернативу. Научници су такође анализирали да ли је Вошингтоново залагање за акомодацију одражавало истинско лично убеђење или је – напротив – био тактички одговор на друштвена и политичка ограничења његовог времена.
Позадина
Проглас о еманципацији, који је издао председник Абрахам Линколн током Америчког грађанског рата, променио је правни статус робова који су живели у Конфедеративним Државама из поробљених у слободне. Институција ропства је укинута на националном нивоу ратификацијом Тринаестог амандмана 1865. године. Током ере реконструкције (отприлике од 1865. до 1877.), савезна влада је донела многе прогресивне законе на Југу. Ове мере су имале за циљ да елиминишу правну сегрегацију и прошире грађанска и политичка права на бивше робове. Црни Јужњаци су стекли право гласа и могли су да обављају јавне функције на локалном, државном и националном нивоу.
Букер Т. Вошингтон је рођен у ропству 1856. у оној области која је убрзо затим постала Западна Вирџинија. Након што је неколико година похађао Институт Хемптон, Вошингтон је 1881. постао председник новоформираног Института Таскиџи (данас Универзитет Таскиџи). Живећи на Југу током ере реконструкције, Вошингтон је знао да многи бели Јужњаци виде Реконструкцију као страну окупацију: сматрали су да њихову владу и друштво неправедно преузимају северњачки белци и црни Јужњаци.
Почевши од око 1877. године, напредак постигнут током ере реконструкције је поништен јер су бели Јужњаци стекли већу политичку моћ и на државном и на савезном нивоу. Преко Демократске странке, анти-црначки бели Јужњаци су искористили своју нову доминацију да започну агресивну кампању за преобликовање своје владе и искључивање црнаца из белог друштва. Између 1877. и 1908, јужњачке државе су донеле законе који су институционализовали расну сегрегацију и ефективно спречавали црне грађане да гласају или обављају јавне функције.
Акутно свестан све мањег утицаја црнаца на Југу, Вошингтон је сматрао да је узалудно да црни Јужњаци протестују због политичке моћи; у најбољем случају, могли су се само надати да ће зауставити силазну спиралу беле доминације. Године 1884, Вошингтон је одржао говор на националној образовној конференцији. У њему је предложио концепте које ће касније користити у свом обраћању о Атлантском компромису 1895. године: Вошингтон је сугерисао да би црнци требало да се окрену себи и нагласе солидарност, рад и самопомоћ – и одбаце политички активизам. Према историчару Луису Р. Харлану, Вошингтон је закључио да је „експеримент расне демократије Реконструкције пропао јер је почео на погрешном крају, наглашавајући политичка средства и акте о грађанским правима, а не економска средства и самоопредељење.”
Афроамерички вођа Фредерик Даглас умро је у фебруару 1895, остављајући вакуум моћи у црначкој заједници у који је ушао Вошингтон. Један од првих великих Вошингтонових потеза након Дагласове смрти било је одржавање Атлантског експозиционог говора. Све до своје смрти 1915, Вошингтон и његови савезници – заједнички познати као „Таскиџи машина” – доминирали су афроамеричком штампом, политичким именовањима и односима са белим филантропима.
Компромис Вошингтонов говор из 1895.
мини|усправно=0.9|alt=Формални портрет афроамеричког мушкарца у оделу|Букер Т. Вошингтон предложио је Атлантски компромис током говора 1895. Атлантски компромис настао је у говору који је Вошингтон одржао на Међународној изложби памучних држава у Атланти, Џорџија, 18. септембра 1895. године. Учешће црнаца на Изложби почело је почетком 1895. године, када су бели пословни лидери из Џорџије позвали Вошингтона да помогне у представљању конгресном комитету САД, тражећи савезну подршку за догађај. Бели чланови делегације били су импресионирани Вошингтоновим обраћањем комитету и позвали су га да говори на изложби када је одржана касније те године.
Церемонијални мајстор Изложбе памука био је бивши гувернер Џорџије Руфус Булок, који је представио Вошингтона речима: „Данас је са нама представник црначког предузетништва и црначке цивилизације.” Обраћање је одржано пред сегрегираном публиком црнаца и белаца, и трајало је мање од десет минута.Додатне информације о говору налазе се у: • . • . • . • .
Вошингтон је сажео свој предлог при крају обраћања:
По завршетку говора, белци у публици су Вошингтону приредили овације. Кларк Хауел, уредник листа Атланта Конститушн, стао је на позорницу и прогласио говор „почетком моралне револуције у Америци.” Вошингтону су честитали многи бели лидери присутни у публици, укључујући бившег гувернера Булока. Текст говора је дистрибуиран већини главних америчких новина путем телеграфа. Неколико дана након говора, Вошингтон је добио писмо честитке од председника Гровера Кливленда. Вошингтон и његов предлог добили су похвале од неколико великих белачких новина у данима након говора.
Вошингтон није користио фразу „Атлантски компромис” да опише свој предлог. Ту фразу је сковао Ду Бојс осам година након обраћања у свом есеју из 1903. „О господину Букеру Т. Вошингтону и другима”, који је објављен у његовој књизи Душе црног народа. Нагодба која лежи у основи Атлантског компромиса назива се још и „акомодација” или „акомодационизам”.
Елементи мини|alt=Црно-бела фотографија око двадесет Афроамериканаца у свечаној одећи, испред велике зидане зграде|Афроамериканци на Атлантској изложби 1895, где је одржан Вошингтонов говор
Атлантски компромис је био Вошингтоново решење за оно што се тада називало „црначки проблем”: фраза која се користила да означи суморне економске и друштвене услове црнаца, и затегнуте односе између црнаца и белаца на послератном Југу. Суштина Компромиса била је нагодба: црнци би остали мирни, толерисали сегрегацију, уздржавали се од захтевања једнаких права или обављања политичких функција, избегавали факултетско образовање и обезбеђивали поуздану радну снагу за јужњачку индустрију и пољопривреду.Додатни детаљи о елементима Атлантског компромиса налазе се у: • . • . • . • . • . Заузврат, Вошингтон се надао да ће белци понудити могућности за посао, дозволити црнцима да поседују имовину и домове, градити школе за децу и оснивати стручне институте како би црнцима дали вештине потребне у јужњачкој економији.
Вошингтонов говор се допао белим бизнисменима у публици јер им је обећавао кооперативну, мирну, поуздану радну снагу, посебно у областима индустрије, пољопривреде, бизниса и кућних послова. Обраћајући се црнцима, Вошингтон их је подстицао да се усредсреде на мануелни рад и прихвате га као своју судбину у блиској будућности, тврдећи да „Ниједна раса не може напредовати док не научи да има исто толико достојанства у обрађивању поља колико и у писању песме. На дну живота морамо почети, а не на врху.” Вошингтон је такође подстицао јужњачке црнце да остану у својим матичним државама и избегавају искушење да се преселе у северне државе, у више наврата наглашавајући фразу „Баците своје ведро тамо где сте.”
мини|alt=Црно-бела фотографија велике зграде са великим стубовима|Атлантски компромис је подржавао стручне школе (попут Вошингтоновог Института Таскиџи, приказаног овде) које су нудиле обуку за црне наставнике, механичаре и друга занимања.
Компромис је промовисао изградњу или проширење стручних школа (по узору на постојеће школе као што су Институт Таскиџи и Институт Хемптон) за производњу медицинских сестара, кочијаша, фармера, домаћица, фабричких радника, мајстора, наставника, кувара и других занатлија које би подржавале јужњачку пољопривреду и индустрију. Нагласак на индустријском образовању ишао је на штету изградње нових универзитета либералних уметности за јужњачке црнце: јужњачки белци су били забринути да црнци са либералним образовањем неће бити вољни да раде послове који захтевају мануелни рад. Вошингтон је рачунао на беле филантропе да финансирају нове школе за црнце. Вошингтонов говор је посебно похвалио северњачке филантропе који су обезбедили средства за црначке школе током ере реконструкције: „... сталну помоћ која је долазила нашем образовном животу не само из јужњачких држава, већ посебно од северњачких филантропа који су своје дарове учинили сталним током благослова и охрабрења.”
Атлантски компромис је прихватао расну сегрегацију у већини аспеката живота, укључујући транспорт, образовање, рекреацију и друштвену интеракцију; белци би морали да се друже са црнцима само када је то неопходно за посао или трговину. Вошингтон је употребио поређење да опише своје прихватање сегрегације: „У свему што је чисто друштвено можемо бити одвојени као прсти, а ипак једно као шака у свему што је суштинско за заједнички напредак.”
Вошингтон није у потпуности одбацивао грађанска права и расну једнакост. Пре их је видео као дугорочне резултате који ће се остварити тек након што црнци докажу своју вредност кроз лојалан, предан рад у јужњачкој економији.
Пријем код Афроамериканаца мини|усправно=0.8|alt=Формални портрет афроамеричког мушкарца у оделу|Вилијам Монро Тротер био је један од афроамеричких лидера који су се противили Атлантском компромису.
Након што је Вошингтон предложио Атлантски компромис 1895. године, постао је доминантни вођа афроамеричке заједнице. Многи Вошингтонови сарадници су подржавали Компромис, укључујући Роберта Мотона, који ће постати вођа Института Таскиџи након Вошингтонове смрти. Компромис су такође подржавали многи јужњачки црнци средње класе, посебно наставници.