Дејвид Хокни (; 9. јул 1937 — 11. јун 2026) био је британски сликар, сценограф и фотограф. Као истакнути представник покрета поп-арта 1960-их, сматра се једним од најутицајнијих британских уметника 20. и 21. века. Био је познат по свом живописном, стилизованом реализму и залагао се за фигуративни рад, често у смелом стилу, у периоду када је апстрактна уметност била доминантна.
Хокни је студирао на Краљевском колеџу уметности пре него што се преселио у Лос Анђелес 1960-их. Светлост и начин живота у Калифорнији имали су дубок утицај на његов рад; користећи акрилне боје радио је велике портретне студије пре него што се у каснијој каријери окренуо графици и фотоколажима. Дигиталне апликације је интензивно користио у последњим деценијама каријере и вратио се Јоркширским пејзажима свог детињства великим делима рађеним на отвореном. Био је и прослављени оперски сценограф. Имао је бројне међународне изложбе са важним ретроспективама у водећим институцијама и носилац је великих грађанских и институционалних почасти. Хокни је обзнанио своју хомосексуалност као млад човек, неколико година пре декриминализације хомосексуалности у Британији. Живео је у Уједињеном Краљевству, Француској и Сједињеним Америчким Државама. Крајем 2010-их, аукцијске продаје су га утврдиле као најскупљег живог уметника.
Рани живот и образовање Дејвид Хокни рођен је 9. јула 1937. у Брадфорду, Западни Јоркшир, Енглеска, као четврто од петоро деце Кенета Хокнија (1904–1978), службеника у рачуноводству који је касније водио сопствени књиговодствени посао и који је био приговарач савести у Другом светском рату, и Лоре (1900–1999) рођене Томпсон, побожне методисткиње и строге вегетаријанке. Образовао се у основној школи Велингтон, Брадфордској гимназији, Уметничком колеџу у Брадфорду (где су му предавачи били и Френк Лајл, а међу колегама студентима били су Дерек Бошје, Полин Боти, Анџела Мекол, Норман Стивенс, Дејвид Окстоби и Џон Локер) и на Краљевском колеџу уметности (РКА) у Лондону, где је упознао Р. Б. Китаја, Френка Боулинга и Нила Стокоа.
На РКА, Хокни је учествовао заједно са Питером Блејком на изложби New Contemporaries, која је најавила долазак британског поп-арта. Био је повезан са покретом, али његови рани радови показују експресионистичке елементе сличне неким делима Франсиса Бејкона.
Када је РКА саопштио да му неће дозволити да дипломира ако не заврши задатак из цртања акта према живом моделу 1962, Хокни је из протеста насликао Life Painting for a Diploma. Одбио је да напише есеј потребан за завршни испит и рекао да треба да буде оцењен искључиво на основу својих уметничких дела. Препознавши његов таленат и растућу репутацију, РКА је променио прописе и доделио му диплому. Након одласка са РКА, кратко време је предавао на Уметничком колеџу у Мејдстону. Предавао је на Универзитету Ајове 1964. Хокни је такође предавао на Универзитету Колорадо, Болдер, 1965. Затим је предавао на Универзитету Калифорније у Лос Анђелесу, од 1966. до 1967, а потом на Универзитету Калифорније у Берклију, 1967.
Каријера Године 1964. Хокни се преселио у Лос Анђелес, где је, инспирисан, насликао серију слика базена за пливање у релативно новом акрилном медијуму користећи живе боје. Живео је у различитим периодима у Лос Анђелесу, Лондону и Паризу од касних 1960-их до 1970-их. Године 1974. започео је десетогодишњу личну везу са Грегоријем Евансом, који се са њим преселио у САД 1976. и, од 2019. године, остао му је пословни партнер.
Године 1978. изнајмио је кућу на Холивуд Хилсу; касније је купио и проширио кућу како би укључила и његов студио. Поседовао је и кућу на плажи од 1643 квадратних стопа на адреси 21039 Пацифик Коуст Хајвеј у Малибуу у Калифорнији, коју је продао 1999. за око 1,5 милиона долара (1,2 милиона фунти). Током 1990-их, Хокни се чешће враћао у Јоркшир, обично свака три месеца, да посети своју мајку, која је умрла 1999. До 1997. ретко је остајао дуже од две недеље, када га је његов пријатељ Џонатан Силвер, који је био смртно болестан, охрабрио да забележи локални пејзаж. У почетку је то радио сликајући по сећању, неке од њих из детињства. Године 1998. завршио је своју слику јоркширске знаменитости Гароби Хил. Хокни се враћао у Јоркшир на све дуже боравке и до 2003. године сликао је пејзаже на отвореном и уљима и акварелом.
Хокни је успоставио резиденцију и студио у преуређеном пансиону у приморском граду Бридлингтону, око 120 километара од места где је рођен. Уљане слике које је стварао после 2005. биле су под утицајем његових интензивних студија акварела, серије под називом Midsummer: East Yorkshire (2003–2004). Правио је слике састављене од више мањих платна – два до педесет – постављених заједно. Да би лакше визуелизовао рад у тој размери, користио је дигиталне фотографске репродукције за проучавање дневног рада.
Године 2019. направио је студио у Ла Гранд Кур, рустичној сеоској кући у близини Беврон-ен-Ожа у Нормандији. Тамо је провео годину дана, користећи хармоникасту свеску за скице и ајпед за рад на отвореном, сликајући промене годишњих доба у серији слика инспирисаних Таписеријом из Бајеа.
Рад Хокни је експериментисао са сликањем, цртањем, графиком, акварелима, фотографијом и многим другим медијима, укључујући факс машину, папирну пулпу, компјутерске апликације и програме за цртање на ајпеду. Теме које га занимају крећу се од мртвих природа до пејзажа, портрета пријатеља, његових паса и сценских дизајна за Краљевски дворски театар, Глајндборн и Метрополитен оперу у Њујорку.
Портрети Хокни се враћао сликању портрета током целе своје каријере. Од 1968. и током наредних неколико година, сликао је портрете и дупле портрете пријатеља, љубавника и рођака, нешто мање од природне величине у реалистичном стилу који је вешто хватао сличност са моделима. Хокнија су изнова привлачиле исте особе – његова породица, запослени, уметници Мо Мекдермот и Морис Пејн, разни писци које је познавао, модни дизајнери Силија Биртвел и Оси Кларк (Господин и госпођа Кларк и Перси, 1970–71), кустос Хенри Гелдцалер, трговац уметнинама Николас Вајлдер, Џорџ Лосон и његов љубавник, балетски играч Вејн Слип, као и његова романтична интересовања током година, укључујући Питера Шлезингера и Грегорија Еванса. Можда и више од свих њих, Хокни се изнова и изнова окретао сопственој фигури, стварајући преко 300 аутопортрета.
Од 1999. до 2001. Хокни је користио камеру луциду за своја истраживања историје уметности, као и за сопствени рад у студију. Направио је преко 200 цртежа пријатеља, породице и себе користећи овај старински оптички уређај.
Године 2016, Краљевска академија уметности изложила је Хокнијеву серију под називом 82 портрета и 1 мртва природа која је путовала у Ка' Пезаро у Венецији, Италија, у Музеј Гугенхајм у Билбау 2017. и у Окружни музеј уметности Лос Анђелеса 2018. Хокни је слике започете 2013. назвао „двадесеточасовним експозицијама” јер је свако позирање трајало шест до седам сати током три узастопна дана.
Графика Хокни је експериментисао са графиком још од литографије Аутопортрет из 1954. и радио на бакрописима током свог времена на РКА. Једну од својих најранијих литографија, Fish & Chip Shop, поклонио је својој локалној рибарници, Си Кеч у Еклсхилу 1954. Продата је на аукцији код Кристија у Лондону 2017. са проценом од 6.000–8.000 фунти. Године 1965. графичка радионица Gemini G.E.L. пришла му је да направи серију литографија са темом Лос Анђелеса. Хокни је одговорио стварањем Холивудске колекције, серије литографија које рекреирају уметничку колекцију холивудске звезде, где сваки комад приказује замишљено уметничко дело унутар рама. Хокни је наставио да ствара многе друге графичке мапе са Gemini G.E.L., укључујући Пријатељи, Временску серију и Неки нови отисци. Током 1960-их, произвео је неколико серија графика које је сматрао 'графичким причама', укључујући A Rake's Progress (1961–1963) по Хогарту, Илустрације за четрнаест песама К. П. Кавафија (1966) и Илустрације за шест бајки браће Грим (1969).
Године 1973. Хокни је започео плодну сарадњу са Алдом Кромелинком, Пикасовим омиљеним штампаром. У његовом атељеу, усвојио је Кромелинков заштитни знак, шећерни лифт, као и систем који је мајстор сам осмислио, постављања дрвеног рама на плочу како би се обезбедило раздвајање боја. Њихов рани заједнички рад укључивао је Уметник и модел (1973–1974) и Contrejour у француском стилу (1974). Од 1976. до 1977. Хокни је створио Плаву гитару, свиту од 20 бакрописа, од којих сваки користи Кромелинкове технике и препун је референци на Пикаса. Фронтиспис свите помиње Хокнијеву двоструку инспирацију; „Плава гитара: бакрописи Дејвида Хокнија кога је инспирисао Валас Стивенс кога је инспирисао Пабло Пикасо”. Бакрописи се односе на теме у песми Валаса Стивенса, „Човек са плавом гитаром”. Објавио их је Petersburg Press у октобру 1977. Те године, Petersburg је такође објавио књигу у којој су слике пропраћене текстом песме.
У лето 1978, Хокни је шест недеља боравио код свог пријатеља штампара Кена Тајлера у Тајлеровом студију у Њујорку, Tyler Graphics Ltd. Тајлер је позвао Хокнија да проба нову технику са течним папиром. Процес је сликање самим папиром, тако да је уметник морао све да ради сам, ручно. Свака слика постаје јединствено дело између графике и сликарства. За шест недеља, Хокни је створио укупно 29 уметничких дела са серијом од 17 сунцокрета и базена за пливање. Многа дела су веома слична, разликују се по променама у избору боја и наношењу боје. Нека су обојена само уз помоћ папирне пулпе, док нека користе спреј за постизање одређених детаља.
Неки од других Хокнијевих графичких мапа укључују Home Made Prints (1986), Недавни бакрописи (1998) и Moving Focus (1984–1986), који садржи литографије повезане са делом A Walk Around the Hotel Courtyard, Acatlan. Ретроспектива његове графике, укључујући 'компјутерске цртеже' штампане на факс машинама и инкџет штампачима, била је изложена у Галерији слика Далвич у Лондону од 5. фебруара до 11. маја 2014. и у Музеју Боуз у Дараму од 7. јуна до 28. септембра 2014, са пратећом публикацијом, Хокни, графичар, Ричарда Лојда.
Фотоколажи Почетком 1980-их, Хокни је почео да производи фотоколаже – које је, у својим раним истраживањима у оквиру личних фото-албума, називао „спојнице” (joiners)Hockney on Photography: Conversations with Paul Joyce (1988) – прво користећи полароид отиске, а затим 35 мм комерцијално обрађене отиске у боји. Користећи више отисака једног субјекта, Хокни је аранжирао патчворк да би направио композитну слику. Пошто су фотографије снимане из различитих перспектива и у мало различито време, резултат је дело које има афинитет са кубизмом. Један од Хокнијевих главних циљева био је да разматра начин на који људски вид функционише. Нека дела су пејзажи, попут Pearblossom Highway #2, док су други портрети, укључујући Kasmin 1982 и Моја мајка, Болтонска опатија, 1982.
До идеје о „спојницама” дошао је случајно. Крајем 1960-их приметио је да фотографи користе камере са широкоугаоним објективима; нису му се свиђале тако добијене фотографије јер су деловале помало изобличено. Док је радио на слици дневне собе и терасе у Лос Анђелесу, направио је полароид снимке дневне собе и залепио их заједно, не намеравајући да оне буду самостална композиција. Када је погледао коначну композицију, схватио је да она ствара наратив, као да се посматрач креће кроз собу. Након овог открића почео је више да ради са фотографијом, прекинувши на неко време са сликањем да би се искључиво посветио овој новој техници.
Временом је такође открио шта не може да ухвати објективом, рекавши: „Чини се да је фотографија прилично добра за портрете, или може бити. Али, не може вам рећи о простору, што је суштина пејзажа. За мене, у сваком случају. Чак вас ни Ансел Адамс не може сасвим припремити за то како Јосемити изгледа када прођете кроз тај тунел и изађете на другу страну.” Фрустриран ограничењима фотографије и њеним 'једнооким' приступом, вратио се сликању.
Остали медији и технологија мини|лево|Вунени тепих, Музеј Павиљао Жулијао Сарменто, Лисабон, 1991