мини|Бронзано звоно из барокног периода (година ливења: 1694) мини|Звоњење црквеног звона у Алдеборну, Фризија, Холандија, јун 2022. мини|Савремено бронзано звоно (година ливења: 2005)
Црквено звоно је велико звоно, обично окачено у црквени торањ. Оно је осцилујући део система за звоњење, у који још спадају машина за звоњење и звоник. Цео систем за звоњење налази се у просторији за звона. Звоно, најчешће изливено од бронзе, ређе од гвожђа, има облик ротационог тела, односно поседује ротациону симетрију око своје средишње осе.
Торањско звоно које се састоји од више звона (кариљон) је музички инструмент који се свира аутоматски или ручно преко система полуга, а постоји и ван цркава.в. нпр. Кариљони у Немачкој
Појмови мини|Остаци звона као спомен-обележје: Црква Свете Марије (Либек)
Поред црквених торњева, звона се налазе и на кулама са сатом на јавним зградама попут већница и школа за показивање времена или као знак за узбуну. Црквена звона звоне за богослужење, такође ради опомене или сећања.
Ако је више звона повезано у целину, говори се о звоноигри или звоњави. Уколико се на њој може свирати ручним столом и има најмање 23 звона (две октаве), назива се кариљон.
Историја За развој звона као магијских носилаца значења у култним ритуалима од антике до њиховог успостављања у свакодневном животу средњовековног монаштва у Европи погледајте главни чланак Звоно.
Прва позната сакрална грађевина на чијем забату су била окачена звона био је храм Јупитера у Риму.Светоније: Divus Augustus 91.2: Cum dedicatam in Capitolio aedem Tonanti Iovi assidue frequentaret, somniavit queri Capitolinum Iovem cultores sibi abduci seque respondisse Tonantem pro ianitore ei appositum; idque mox tintinnabulis fastigium aedis redimiit, quod ea fere ianus dependebant („У периоду када је често посећивао храм посвећен Јупитеру Громовнику на Капитолу, сањао је: Капитолски Јупитер се жали да му се одузимају поштоваоци, а он [Август] је одговорио да му је Јупитер Громовник постављен само као вратар; из тог разлога је касније дао да се забат храма украси звончићима, јер су она обично висила на вратима.”) Појам звоно потиче од староирске речи clocc 'звонце, звоно',Ingrid Strasser: Irisches im Althochdeutschen? У: Heinz Löwe (изд.): Подсвезак 1, Klett-Cotta, 1982, , стр. 399–422 (Овај чланак детаљно истражује порекло старовисоконемачке речи glocka из староирског језика.) док се од 4. века у галороманској области звоно под латинским називом sīgnum (одатле стфр. sein, окс. senh, ретором. sain(s), zen(n)s 'црквено звоно') разуме (в. Цезарије од Арла, 470–542, и Гргур Турски, ум. 592). Ирско-шкотски путујући монаси су у 6. веку проширили своја уметничка звона у хришћанском богослужењу у Европи, првобитно вероватно као ручна звонца.
Прва звона су ковачи израђивали углавном од гвозденог лима и закивали их; в. у вези с тим Saufang као најстарије сачувано звоно у Немачкој из 7. до 9. века. Такође, неки уметнички ковачи и данас израђују велика и мања звона – углавном из једног комада – на отвореној ватри.
Од 9. века, црквена звона су се претежно израђивала ливањем бронзе. У 20. веку, многа звона су услед два светска рата изливена од заменских легура (нпр. ливени челик). Многа бронзана звона у погођеним земљама морала су се по државном налогу предати и искоришћена су у ратној привреди за производњу муниције и машина. После Другог светског рата у Немачкој је деловао Одбор за повраћај звона.
У средњем веку постало је уобичајено да се звона постављају на манастирске цркве, а касније и на друге богомоље, у мале кровни јахаче или на звоничке забате. Од 10. и 11. века настали су високи торњеви, подигнути да носе звоник. У црквене торњеве су вековима касније смештани и механички уређаји торањских сатова.
У новијем добу се и у Европи проширила секуларна употреба звона. Постављана су на споменике ратницима у знак сећања на погинуле војнике, у време нацизма нашла су место на звонцима NS-Ordensburgova, али су касније постала и опомена на жртве фашизма и против атомских опасности као у Хирошими и Нагасакију. У послератном периоду треба поменути и звоно из Фридланда. Још једна значајна употреба: 2006. године, у Милтенбергу на тргу одмах поред градске парохијске цркве Св. Јакоб, омладинска организација НДП-а хтела је да одржи демонстрације. Тадашњи жупник Улрих Бум је у знак протеста наредио да звона звоне 20 минута. Друга најтежа звоњава у Бискупији Вирцбург била је толико гласна да су демонстрације убрзо морале бити прекинуте. Акција, за коју је Бум награђен Ашафенбуршком наградом за храброст, добила је медијску пажњу широм земље.Alexander Armbruster: FAZ, 9. децембар 2008.Hauke Goos: Небеска бука, Der Spiegel, 4. децембар 2006.
Израда звона 220px|Припрема за ливење звона, од језгра звона са шаблоном ребра до слоја украсне глине са натписом 105px|Готов калуп за звоно пре укопавања Припрема за ливење звона: од шаблона профила до готовог калупа са натписом (лево) и калуп спреман за укопавање (десно). мини|лево|Ливење звона у радионици Petit & Gebr. Edelbrock 5. септембра 2008.
мини|усправно=0.5|Израда црквених звона
Звона се обично израђују ливањем у калуп. Притом се разликују поступци са глиненим, пешчаним и цементним калупима. Коришћени материјал за ливење се од средњовековног доба назива звоначки метал (средњевисоконемачки glockenspîse)Gerhard Eis: Zu ‚Kudrun‘ Str. 1109: „glocken spîse“ und „spânischez messe“. У: Studia neophilologica. Год. 30, 1958, бр. 1, стр. 27–29 (о Кудрун, строфа 1109: „Ihr anker die wâren von îsen niht geslagen, von glocken spîse gozzen, sô wir hoeren sagen; von spânischem messe wâren sie gebunden, daz den guoten helden die magnêten niht geschaden kunden.“). и обично је калајна бронза од 76 до 80 процената бакра и 20 до 24 процената калаја. У ранијим временима било је уобичајено лити велика звона на месту касније употребе, јер су готова звона била тешка за транспорт, док се сировина у облику полуга лакше транспортовала. Данас се, с обзиром на боље могућности транспорта, ливење углавном обавља у седишту ливнице.
Већина ливница и данас користи традиционални поступак са глиненим калупом, изузев за ливење најмањих звона. Овај поступак је развијен у 12. веку и описао га је Фридрих Шилер у својој чувеној Песми о звону.Фридрих Шилер: Песма о звону. Обухвата следеће кораке:Hans-Gerd Rincker: Der Glockenguss. У: Kurt Kramer (прир./изд.): Glocken in Geschichte und Gegenwart. Beiträge zur Glockenkunde. Саветодавни одбор за немачко звонарство. Год. 1. Badenia-Verlag, Karlsruhe 1986.
Први и одлучујући корак је конструкција шаблона за профил звона (ребро): Ливач звона црта профил звона – половину попречног пресека тела звона са његовом унутрашњом и спољашњом контуром – на даску. Тиме су тон и звук звона у суштини одређени. Прво се исеца контура за унутрашњу страну звона – настаје шаблон за унутрашњост звона. Као друго, почиње изградња калупа за ливење. Од глинених цигала зида се шупље језгро звона и преко њега се, окретљиво на осовини, причвршћује шаблон. У неколико корака језгро се премазује све финијом глином, која може бити помешана са додацима. Шаблон се окреће око језгра, вишак глине се тиме скида и настаје глатка површина. Тиме је калуп за унутрашњу страну звона готов и мора се осушити. Зато се језгро загрева изнутра. У трећем кораку обликује се лажно звоно. Оно већ има облик звона које треба излити, али се састоји од глине. Шаблон се исеца дуж спољашње контурне линије. На осушену глину унутрашњег калупа прво долази средство за раздвајање (лој, маст, графит). Преко тога долази, опет у неколико слојева, фина глина, која се поново скида и глача шаблоном, док не добије тачно облик каснијег звона. Након сушења лажног звона, на њега се наносе све декорације и натписи од воска. Четврто, преко лажног звона израђује се спољашњи део калупа, плашт. Лажно звоно заједно са нанетиим воштаним украсима поново се премазује средством за раздвајање. Преко тога прво долази фина глина, а затим све грубљи и крући слојеви глине. Додатно, плашт се ојачава металним прстеновима, који му дају већу чврстину. И плашт се суши загревањем. У петом кораку плашт се подиже са лажног звона, што је могуће захваљујући нанетом слоју за раздвајање. Воштани украси су се загревањем при сушењу истопили, али су оставили свој отисак у плашту. Лажно звоно се сада разбија, а и оно се одваја од језгра захваљујући средству за раздвајање. Језгро и плашт се поново чисте, након чега се плашт поново поставља на језгро. Између језгра и плашта сада постоји шупљина коју је претходно испуњавало лажно звоно, и у коју ће при ливењу потећи течни метал. Као шести корак, јама у којој стоје калупи за звона потпуно се затрпава земљом и она се добро набија, како би калуп могао да издржи хидростатички притисак и потисак течне бронзе, чија је густина вишеструко већа од материјала калупа, који настају при ливењу. На крају се поставља круна са отвором за уливање и ваздушним каналима – кроз њих при ливењу излазе ваздух и настали гасови. На површини сада потпуно затрпане јаме зидају се канали којима треба да тече течна звоначака маса до свих калупа, јер се обично лије више звона одједном. На седмом месту – већ сатима пре ливања – топионица се загрева, док течна звоначака маса не достигне око 1100 °C. Ливење које потом следи обично се започиње традиционалном лозинком: „У име Бога пустите да тече, избијте чеп. Бог чувао кућу“. Затим се течна звоначака маса кроз припремљене канале и отвор за ливење уводи у калуп, док се потпуно не испуни. Гасови који излазе кроз ваздушни канали се спаљују. Након времена хлађења од неколико дана – код већих звона сходно дуже – звоно се може извадити из калупа; тек тада се чује и види да ли је ливење успело.
Као термин за ливење традиционално се бира симболично петак поподне у 15 часова – смртни час Исуса Христа.
Црквена звона су често богато украшена; показују на пример фигуративни рељеф (лик свеца или сцену распећа). Многа звона су од позног средњег века датирана натписом и имају име ливца. Звона за цркве углавном имају верске натписе. Занат ливаца звона је релативно стар и захтева много искуства. Стога многе ливнице звона имају веома дугу традицију.
Звона од заменских легура Преглед мини|Музејски изложена звона од тврдог ливеног гвожђа фирми J. F. Weule (лево) и Schilling & Lattermann (десно)
Заменски материјали имају другачија својства у односу на звону бронзу, што може негативно утицати на звук. Већина има већу брзину звука и стога краће време одзвука. Због веће порозности неких материјала попут ливеног гвожђа са садржаним угљеником, пригушење је веће, што такође негативно утиче на процес одзвука. И модул еластичности игра улогу; код ливеног челика је знатно већи него код бронзе, услед чега клатно краће контактира са звоном и ударац звучи тврђе. Због тога су клатна гвоздених и челичних звона обично опремљена бронзаним облогама или пуферима. У зависности од легуре, корозија и хабање могу бити знатно већи него код бронзе, а тиме и трајност нижа.
Разлог за одлуку да се прибегне другим материјалима уместо бакра били су, посебно после оба светска рата, нижи трошкови, јер се бакар сакупљао за производњу оружја, и страх да би бронзана звона у следећем рату могла поново бити реквирирана.
Звона од ливеног челика Нови материјал за звона мини|усправно|Звоно од ливеног челика испред Бохумске градске куће
Звона од ливеног челика првобитно су била напредан изум 19. века. После оба светска рата била су углавном добродошла и јефтинија замена за бронзана звона реквирирана у ратне сврхе. Челична звона углавном као вешање имају само једноставну тањирасту круну. Украси и натписи нису уливани, већ накнадно наваривани.
Бохумски савез