Пијани бокс(кин. 醉拳, пинјин: zuì quán) познат и као пијана песница је један од стилова борилачких вештина у Кини који имитира покрете пијане особе. Антички је стил, и његово порекло се углавном везује за будистичке и таоистичке верске заједнице. Будистички стил се везује за Манастир Шаолин, док се таоистички стил везује за таостичку легенду Осам Бесмртних. Пијани бокс има најнеобичније покрете тела од свих стилова кинеских борилачких вештина. Ударање, грабљење, закључавање, избегавање, лажно нападање, борба на тлу и у ваздуху и друге софистициране методе борбе су укључене.
Историја мини|Осам Пијаних Бесмртнка Аутентичност пијаног бокса дуго је била тема дискусије у круговима мајстора борилачких вештина. Услед оскудних историјских извора, скоро је немогуће одредити време или место настанка пијаног бокса или испратити лозу мајсотра и ученика између раније документације о пијаном боксу и данашње праксе. Пијани бокс се највероватније појављивао и нестајао у различиним местима и различитим временима, са мало више него уобичајеним културолошким и борилачким контекстом да повежу различите случајеве пијаног бокса једне са другим.
Најранији записи пијаног бокса су највероватније из класичног романа Одметници из Мочвара у коме је Ву Сунг, побуњеник династије Сунг, описан као мајстор пијаног бокса.
У кунг фу правилнику "Класици бокса" (拳經; quán jīng) из 18. века, шаолински монаси су описани као практиканти боксерског стила Осам Пијаних Бесмртика. Овај стил је описан као технички дериват дитангкуана, који је постојао још у време династије Ћинг или чак династије Минг. Међутим, нема доказа да је у питању стил пијаног бокса, јер је у питању песма која садржи скривене технике, само користећи имена Осам Бесмртних да би објаснила суптилну употребу осам делова тела.
Према речима Јуен Ву Пинга, редитеља филма "Пијани мајстор", пијани бокс је вероватно постојао, али није био стил који данас видимо и вероватно је изгубљен. Међутим, и школа Црног тигра и школа Хунг Фу у Хонг Конгу имају рутине пијаног бокса које се преносе генерацијама. Школа Црног тигра чак има три рутине назване по пијаном боксу: Велико пијанство, Пијана змија и Пијаних осам бесмртника. Школа Хунг Фу има Пијаних осам бесмртника и Четири хрома, који су еволуирали из Пијаних осам бесмртника. Легенда каже да је Су Цан, један од Десет тигрова Гуангдонга, практиковао овај стил бокса. Нажалост, историјске записе о Су Цану је тешко проверити.
Многе од постојећих рутина и принципа је креирао Џеки Чен за потребе својих филмова. Након што је објављен филм "Пијана песница" из 1978. године, кружиле су разне књиге и приручници о пијаном боксу, од којих су већина била базирана на релативно неоснованим правилима. Многе рутине пијаног бокса које данас видимо су имитације оних из филмова. Међутим, није немогуће да су савремени мајстори бокса можда створили своје верзије у покушају да истраже утицај легенди.
Стилови Пијани бокс није једна борилачка вештина са утврђеном хијерархијом већ група слабо повезаних стилова кунг фуа. У овом контексту пијеани бокс такође може бити схваћен као феномен у кунг фуу. Такође, пијани бокс се ретко приказује као поптпун и независтан систем, већ више као напредна одлика у ширем систему борилачких вештина. Борилачка вештина може укључити неколико техника, једну или више форми, додатну тактику или разрађенији подсистем пијаног бокса. Разне школе кунг фуа упражњавају стилове пијаног бокса али две највеће школе јесу будистички и таоистички стилови:
Будистички стил Стварање будистичког стила пијаног бокса приписује се храму Шаолин. На почетку династије Танг (618–907. н.е.), 13 монаха из манастира Шаолин интервенисало је у великом рату како би помогли Ли Шимину против побуњеничких снага. Ли Шимин је, као следећи цар, ценио помоћ монаха и поклонио им чиновништво, земљу и богатство. У церемонији победе, послао је манастиру дар меса и вина. Захваљујући царевој дозволи, монаси су могли да пекрше будистичко правило које налаже да не конзумирају месо и вино. Од тада, неки монаси из Шаолина конзумирају вино.
Према некима, пијани стил борбе је први пут представљен у династији Сунг (960–1279. н. е.). Верује се да је познати борилачки уметник по имену Лиу Ћизан случајно убио особу и потражио уточиште у Шаолину како би избегао суђење и покајао се. Упркос својим монашким заветима, и даље наставио да пије вино. Монаси то нису могли да толеришу и желели су да га истерају из храма. Када се потпуно напио након што је попио огромну количину вина, Лиу се супротставио и претукао монахе, неки кажу више од 30 њих. Поглавар манастира је, након што је то видео, похвалио Лиуову вештину. Овај пијани стил борбе су од њега усвојили монаси и усавршавали га током генерација.
Најважније будистичке иконе кунг фуа Шаолина су Архати, познатији на кинеском као Луохани. Исто важи и за пијани стил као део шаолинског кунг фуа, у коме је главни лик пијани луохан. Методе пијаног луохана у кунг фуу Шаолина не појављују се само у пијаном боксу већ и у неким другим стиловима.
У односу на друге стилове Шаолина, шаолински пијани бокс није потпун систем, већ се састоји од неколико облика бокса голим рукама и оружјем који заједно са другим облицима и стиловима чине цео систем шаолинског кунг фуа. Свака линија шаолинских монаха може имати знање о једном или два облика бокса голим рукама и један или неколико облика пијаног бокса са оружјем. Главно оружје је пијани штап, али се практикују и друга оружја, попут пијаног мача. Иако је технички садржај готово исти, пијани облици различитих линија су другачији, а њихови историјски извори су углавном непознати.
Таоистички стил Таоистички стил пијаног бокса имитира ликове "Осам Пијаних Бесмртника" (八仙; bā xiān), који су група легендарних бесмртника у кинеској митологији. Први пут су описани у династији Јуан, а највероватније су названи по Осам Бесмртних Учењака Хана. За већину од њих је речено да су били рођени током владавине династије Танг или Сунг. Таоисти су их поштовали и такође су били популаран елемент у секуларној кинеској култури. У пијаном кунг фуу, осам бесмртника се користе као борилачки архетипови или као осам подстилова пијаног кунг фуа. Сваки бесмртник има своју стратегију и начин размишљања. Овај стил је сам по себи комплетан систем који се састоји од осам облика, од којих сваки представља једног од осам бесмртних ликова:
Лу Донгбин, вођа Осам Бесмртника са мачем на леђима који растерава зле духове, њишући се напред-назад да би преварио непријатеља, пијанац са унутрашњом снагом. Ли Тиегуаи, Богаљ Ли хода са гвозденим штапом, глуми слабост имања само једне ноге да би победио у борби једном снажном ногом. Хан Џонгли, најснажнији бесмртник, носи велико буре пуно вина, снагом се обрачунава са непријатељима. Лан Цаихе, носи бамбусову корпу пуну миришљавог цвећа и попут вилиног коњица који се креће по води, напада непријатеље женственошћу. Џанг Гуолао, Старац Џанг, јахач магарца, носи гвожђе умотано у злато око ногу, задаје смртоносне ударце, као и његов магарац. Цао Гуођиу, најмлађи бесмртник, са метлицом која му лепрша у руци. Паметан, борац контролисаних покрета, закључава и ломи зглобове (擒拿; qín ná), напада смртоносним покретима меке делове тела непријатеља (点穴; diǎn xué). Хан Сјангзи, бесмртник који свира флауту, у руци држи штап бамбуса и одбија и парира непријатељским нападима снажним зглобовима. Хе Сјангу, госпођица Хе, на прстима носи гвоздене канџе, флертује са непријатељем како би покрила своје нападе кратког домета, избегавајући непријатељске нападе увијањем тела.
Спајањем ових осам елемената добија се комплетна борилачка вештина. Овај стил такође има неколико облика оружја. Главно оружје је пијани мач, али се користе и друга оружја, попут штапа.
Други стилови
Јужна песница
Неке породице борилачке вештине Хунг Га укључују један сет пијаног бокса. Вонг Феј-хунгов јединствени статус културног хероја, заједно са његовим бројним приказима у популарној култури, утицали су на ширење пијаног бокса у јавну свест. Неке породице борилачке вештине Чој Ли Фут укључују један сет пијаног бокса. Хак Фу Мун укључује један сет пијаног бокса.
Северна песница
Најпопуларнији облик пијаног бокса који се данас практикује је вероватно модерни Вушу таолу назван пијана песница. Вушу таолу се заснива на традиционалном кунг фу таолуу. Вушу се разликује од традиционалног кунг фуа по нагласку на визуелној естетици и по својој педагошкој структури, за разлику од борбене ефикасности. Вушу пијана песница је генерално више акробатска и драматизована од традиционалног пијаног бокса, где играч визуелно имитира пијанца. Многе референце на пијани бокс у популарној култури подсећају на пијани Вушу бокс. Бајингћуан може да укључи најопсежнију пијану компоненту (названу винска/алкохолна песница) у постојећем традиционалном кунг фуу, са развијеним програмом обуке, оружјем, теоријом покрета и борбе итд., што га чини практично самосталним стилом. Орлова канџа укључује један сет пијаног бокса. Неке породице борилачке вештине Ћи Синг Тангланг ћуана укључују барем један сет пијаног бокса. Систем Фу Џенсонг укључује сет штапова са осам пијаних бесмртника.
Постоје северне и јужне верзије пијаног мајмунског бокса, који је повезан са пијаним боксом.
Техника Пијани бокс је унутрашње природе и наглашава улогу ђина. Покрет се започиње у подручју дантиана и наставља се кроз тело дистално према рукама и стопалима. Мускулатура се одржава што је могуће мекшом.
Покрет у пијаном боксу је релативно јединствен међу борилачким вештинама по учесталости и степену одступања од вертикалног држања, са трупом савијеним и увијеним у свим правцима. Подразумевани положај руку је „песница која држи шољу“, што је благо држана полуотворена песница која користи зглобове за ударање и врхове прстију за хватање. Користе се и други положаји руку, међу њима песница са једним зглобом у облику фениксовог ока.
Борба Многи аспекти пијаног бокса су специјализовани за обману: континуирано клацање и кривудање, клизање, симулирање нестабилности и недостатка фокуса, напади из необичних углова и наизглед слабих позиција, изненадне промене импулса, комбиновање вишеструких напада истим удовима, коришћење слепих тачака и визуелних ометања, промена планова игре усред борбе и употреба скривеног или импровизованог оружја.
Као и многи стилови кунг фуа, пијани бокс користи широк спектар напада, укључујући ударање, Ћин На и рвање, са борбом у клинчу као подразумеваном вештином. Ударци и хватања се смењују са ударањем рукама док се пружају према непријатељу и хватањем док се повлаче. Снага за хватање се понекад генерише спуштањем тела и благим подизањем стопала са земље, а затим гажењем тежином целог тела или падањем у лежећи положај.
Неки стилови пијаног бокса користе традиционално кунг фу оружје, често ђиан или гун. Систем бокса са вином Бајингћуан укључује много оружја, укључујући сабљу, копље, гуандао, флауту, лепезу, боцу од тиквице, појас итд.
Референце