Окупљање руских земаља или земаља РусијеАлтернативно се назива и „окупљање земаља Руса”. () био је процес у којем су нове државе – обично Велика кнежевина Москва и Велика кнежевина Литванија – стицале бивше територије Кијевске Русије од 14. века надаље, тврдећи да су њен легитимни наследник. У руској историографији, овај феномен представља консолидацију националне државе са центром у Москви. Надимак окупљач руских земаља или руске земље () руски историчари такође дају великим кнежевима Москве, а посебно Ивану III. Термин се такође користи за опис ширења Велике кнежевине Литваније на Руске кнежевине; литвански велики кнежеви су полагали право на све територије насељене Русима (источним Словенима). Неки историчари тврде да је Литванија почела са „окупљањем руских земаља” пре него што је то учинила Московија. Владари Москве усвојили су титулу Господар све Русије (касније промењено у Цар све Русије и коначно Император и самодржац сверуски), док су литвански велики кнежеви усвојили титулу Краљ Литванаца и [многих] Рутена а касније под Пољско-литванском унијом као Краљ Пољске, велики кнез Литваније, Русије, Пруске, Самогитије, Мазовије и других.
Порекло фразе Према научнику Чарлсу Џ. Халперину (1973, 2022), први пут се идеја о окупљању руских земаља појављује у писаном облику у житију Дмитрија „Донског” Ивановича,Пун назив: Слово о житии и преставлении великого книазиа Дмитрииа Ивановича, тсариа руськаго (Слово о житију и престављењу великог кнеза Дмитрија Ивановича, цара руског). у којем се његов деда Иван „Калита” Данилович назива „окупљачем руске земље”. Датирање житија је компликовано, при чему пољско-украјински историчар Јарослав Пеленски (1977) закључује да је вероватно написано 1454. или 1455. године. Пеленски је превео уводни пасус житија Донског на следећи начин:
У историографији
У историографији Велике кнежевине Москве Концепт је настао у руској историографији из царског доба у 19. веку, а термин се могао наћи у делима неколико историчара као што су Дмитриј Иловајски,Кратак опис књиге „Историја Русије”. Google ebook. Казимјеж Валишевски,Кратак опис књиге „Први Романови”. Google ebook.Кратак опис књиге „Иван Грозни”. Google ebook. и многих других. Концепт је коришћен да би се оправдала ликвидација феудалне фрагментације у периоду након Златне хорде. Объединение земель вокруг Москвы („Уједињење руских земаља око Москве”) . „Патриотска историја”. Рјазањ: Рјазански државни универзитет Јесењин
Неколико историчара Московије/Русије написало је да је процес „окупљања” кулминирао током владавине Ивана III (), у којем је успоставио јединствену монархију. Иако су различити полунезависни кнежеви и даље полагали право на одређене територије током његове владавине, кнежеви су признавали Иванову врховну власт. До 16. века, Иван IV () постао је неоспорни аутократски владар Русије, а политика „окупљања” руских земаља помогла је да се отвори пут руској експанзији на исток, укључујући неруске територије.
Према Марку Рајефу, овај процес је постао неразлучив од империјалне експанзије са анексијом Астраханског и Казанског каната, као и кретањем сељака на нове територије. Рајеф каже да су се „аутохтоне групе мешале са Русима који су се доселили, а трансфери становништва довели су до језичких и културних мешавина унутар исте административне јединице”. Као резултат тога, „руско друштво је у великој мери остало несвесно да је држава постала мултинационална империја”.
У историографији Велике кнежевине Литваније У совјетској историографији осамдесетих година 20. века, вођене су расправе међу научницима о томе које политичке заједнице имају „право” да окупљају земље Русије. Традиција пре 1917. године, коју је представљао Игор Грехов, тврдила је да је Велика кнежевина Литванија претежно насељена источним Словенима, и да је стога легитимни окупљач. С друге стране, доктрина из совјетске ере, како ју је изразио Владимир Пашуто, сматрала је Москву јединим легитимним окупљачем, док се литванска експанзија сматрала отвореном агресијом. Пеленски (1982, 1998) је резоновао да је „право литванских великих кнежева на 'целу Русију' и њихов програм 'окупљања свих руских земаља', унапређен чак и пре него што је Московска Русија развила сопствени еквивалентан програм, промовисао литванску велику кнежевину у улогу државе наследнице Кијевске Русије, а то је представљало директан изазов за Златну хорду.”„Али зашто је Литванска велика кнежевина оспоравала позицију Златне хорде у источној Европи и зашто је Витолд [1998: Витаутас] покушао политичко потчињавање овог монголско-татарског царства? Одлука је произашла из жеље литванских владара да изграде велику литванску државу која би укључила све територије Старе Русије [1998: Русије]. Конкретно, претензија литванских великих кнежева на 'сву Русију' [1998: 'целу Русију'] и њихов програм 'окупљања свих руских земаља', унапређен чак и пре него што је Московска Русија развила сопствени еквивалентан програм, промовисала је литванску велику кнежевину у улогу државе наследнице Кијевске Русије, а то је представљало директан изазов Златној хорди. Упустивши се у политику експанзије на Русију, Литванија се такође суочила са Московијом као конкурентом.”
Украјински историчар Серхиј Плохи (2006) цитирао је Литванско-ливонски уговор из 1338. као доказ да је велики кнез Гедимин од Литваније у ствари био „окупљач руских земаља”, пошто је средњодоњонемачки текст разликовао Lettowen („Литванија”) и Rusce („Русија”), Ruslande или Ruscelande („Руска земља” или „Рутенија”) као два дела краљевства, насељена Lettowen („Литванцима”) и Ruscen („Русима” или „Рутенима”), оба под ret („влашћу”) koningh van Lettowen („краља Литваније”), где би сваки гостујући Dudesche kopman („немачки трговац”) и њихова роба били под његовом правном заштитом. Халперин (2022) је довео у питање да ли је Уговор из 1338. описивао политичке пре него чисто географске димензије руске земље. С друге стране, потврдио је да се у многим изворима као што су Ипатијевски летопис (укључујући Кијевски летопис и Галичко-волињски летопис), Белоруско-литвански летописи (укључујући Биховчев летопис), Похвала Витаутасу и Хустински летопис, термин „Руска земља” различито користи као да обухвата све рутенске територије Велике кнежевине Литваније, или само њене белоруске територије, или (ређе) само њене украјинске територије, уместо Суздаља и касније Московије.
Одломак у Ливонској хроници Хермана фон Вартбергеа (умро око 1380) сугерише да је од 1358. надаље, велики кнез Алгирдас био први секуларни владар који је полагао право да влада целом Русијом, коју је требало да Литванци бране од упада Татара.Item postulabant, quod ordo locaretur ad solitudines inter Tartaros et Rutenos ad defendendum eos ab impugnacione Tartarorum et quod nihil iuris ordo sibi reservaret apud Rutenos, sed omnis Russia ad Letwinos deberet simpliciter pertinere. („Они” [литванске дипломате које су преговарале са Ливонским редом] „такође су захтевали да се ред постави у пустињама између Татара и Рутена [Rutenos] како би их бранио од агресије Татара, и да никакав правни поредак не би требало да буде резервисан за њих саме међу Рутенима [Rutenos], већ да би сва Русија [omnis Russia] једноставно требало да припада Литванцима [Letwinos].”) Рафенспергер и Островски су ово протумачили као Алгирдасово „формулисање циљева литванске политике на истоку и југу”.
У историографији Златне хорде Према Јарославу Пеленском (1982, 1998), Златна хорда би се сама по себи требало сматрати окупљачем руских земаља, у којој је Московија дуго функционисала као њен пуки вазал, а не као главни ривал Литваније: „У поређењу са тим, односу између Литваније-Русије и Златне хорде, у чији је систем Московија била интегрисана, посвећено је врло мало пажње. Ово компаративно занемаривање изгледа неоправдано пошто су Литванија, или Литванија-Русија, и Златна хорда биле два главна такмаца у борби за превласт у источној Европи, тачније за земље Старе Русије, у четрнаестом веку. Литванија-Русија и Московија су се такође такмичиле за наслеђе Старе Русије. Међутим, њихови сукоби и конфронтације не могу се анализирати ван ширег оквира односа између Литваније и Златне хорде. Московија, вазална држава Златне хорде, играла је значајну, иако секундарну, улогу у овом специфичном троуглу односа.”
Кристијан Рафенспергер и Доналд Островски (2023) су представили и следили Пеленскијево виђење ових 'трију главних међусобно повезаних сукоба', слажући се да би „у четрнаестом веку особа склона коцкању највероватније ставила своје опкладе или на литванске владаре или на татарске канове да ће победити у овим борбама за моћ, јер су владари Владимир-Суздаља још увек били вазали ових других.”
Види још Имена Руса, Русије и Рутеније
Напомене
Референце
Литература
Примарни извори
Литература
Категорија:Велика московска кнежевина Категорија:Историја Литваније (1219—1569) Категорија:Руски национализам Категорија:Историографија Белорусије Категорија:Историографија Украјине Категорија:Односи Литваније и Русије