Унсур ел Маали Кејкавус

Унсур ел Маали Кејкавус ибн Искандар ибн Кабус Зијарид био је зијаридски принц и емир, као и аутор књиге Кабуснама. Његова лоза потиче од породице која је годинама владала у областима Табаристана и Горгана; али постоје сумње у његов долазак на власт. Кејкавус је плод брака Искандара ибн Кабуса Зијарида и ћерке Марзубана ибн Рустама из династије Бавандида.

Према једној причи, преминуо је након 21 године владавине. Мишљења историчара о овоме су веома различита. Кејкавус је већи део свог живота провео далеко од домовине као прогнани племић, у служби тадашњих владара. Учествовао је у биткама заједно са султаном Мавдудом и Абул-Асвар Шавуром против немуслимана у Индији и Закавказју, а у једној од ових битака, у Грузији, био је рањен и, према једној причи, преминуо. Према другој верзији, касније је отишао у Лахор код Ширзада ибн Масуда и живео до последње деценије 5. века по хиџри.

Кејкавус је пре свега познат по писању књиге савета (панднаме) на персијском језику, коју је написао како би посаветовао свог сина и наследника, Гиланшаха Зијарида. Ова књига савета назива се Кабуснама. Кабуснама се сматра важном књигом у персијској књижевности, садржи четрдесет четири поглавља пуна различитих поучних прича, а написана је једноставним текстом који је близак данашњем стандардном персијском језику. Кејкавус, са својим широким искуством, у овој књизи пружа веома потпуну слику иранског друштва у средњем веку, из угла племића који има прецизно разумевање питања везаних за живот обичног народа.

Историографија

Примарни извори Већина информација које постоје о животу Кејкавуса ибн Искандара потиче из његовог сопственог дела, Кабуснаме, а осим тога постоје врло ограничена дела о њему која се спорадично баве његовим животом. Следећи извори су најважнији: Историја Табаристана аутора Ибн Исфандијара у трећем поглављу, где се бави животима владара династије Зијарида, спомиње Кејкавуса и каже: „Након њега (Калиџара), његов рођак Кејкавус ибн Искандар ибн Кабус постао је наследник, који је посебно познат по писању Кабуснаме, био је савременик Рустама ибн Шахријара и владао је у областима Џибала до 462. године по хиџри, а када је преминуо, његов син Гиланшах ступио је на његово место.” Осим књиге Кабуснама, књига Историја Табаристана Ибн Исфандијара је најважнији извор информација који садржи извештаје о Кејкавусу. Тазкират ал-шуара аутора Давлатшаха Самаркандија, тамо где говори о Фасихију Горганију, назива га Кејкавусовим пратиоцем и каже да је Фасихи Горгани у причи Вамик и Азра споменуо дане владавине породице Кабуса и спевао овај стих у част Зијарида: Какво је срећно биће оно које због његове милости, умре пред ногама свог доброчинитеља. Давлатшах даље пише: „Али емир Кејкавус је унук емира Кабуса. Био је човек од врлине и написао је књигу Кабуснама, седам година је био пратилац у маџлису султана Саида Мавдуда ибн Махмуда Газнавија, а на крају свог живота окренуо се од света и у Гилану се посветио покорности и молитви. Онда му се јавила жеља за ратом, те је са емиром Абул-Асваром, који је био намесник Ганџе и Барде, отишао у битку у Грузију, где је стекао срећу мучеништва. У стању када је био рањен и близу смрти, изговорио је ове стихове: Кејкавусе, немоћни пред виром смрти, спреми се за полазак јер смрт са крова сиђе. Твој дан се свакако приведе крају, ноћ брзо пада када дан прође. Наравно, извештај Давлатшаха Самаркандија се не поклапа са другим доказима; јер је Кејкавус описао свој рат у Грузији у својој књизи, и у последњем поглављу дао објашњења о својим односима са емиром Абул-Асваром, што јасно показује да није погинуо у поменутој бици. Такође, горенаведена рубаија, уз разлику у првом стиху, појављује се у деветом поглављу Кабуснаме, као притужба на старост.

Секундарни извори Први том дела Маџма ел Фусаха аутора Резаколи-хан Хедајата доноси Давлатшахове цитате о Кејкавусу Зијариду и приписује му тринаест рубаија. Резаколи-хан је и сам био уредник књиге Кабуснама, али није указао на неслагање између Давлатшаховог извештаја и догађаја описаних у Кабуснами. Историја персијске књижевности аутора Едварда Брауна у свом другом тому садржи детаљан опис Кабуснаме. Хвалећи Кејкавусову интелигенцију и мудрост, похвалио је „чудну мешавину вештине и једноставности, сумње и побожности” у овом делу и рекао да због ове особине Кабуснама „понекад делује невероватно модерно”. У овој критици, Браун је погрешно навео годину писања књиге као 1082–83, што се разликује у прорачуну од хиџретске године. Моралија: етички концепти у персијској књижевности од 3/9. до 7/13. века је дело које је Шарл-Анри де Фушекур објавио у Француској 1986. године и укључује једну од најдетаљнијих критика и анализа Кабуснаме.

Позадина

мини|десно|Књига коју је Кејкавус написао у почетку се звала Саветнама, али је позната као Кабуснама; што се односи на име његовог деде, Кабуса ибн Вушмгира, који је сахрањен у кули Гонбад-е Кабус.

Један век пре него што је Кејкавус рођен 412. године по хиџри (1021. године), Мардавиџ ибн Зијар (дејламски војсковођа) основао је независну владавину Зијарида на обалама Каспијског језера у Табаристану. Ова династија је окончала своје постојање у првој половини 5. века по хиџри (11. век). Зијаридски емири су прво били приморани да прихвате потчињеност и плаћање данка султану Махмуду Газнавију, а 433. године њихову територију су освојили Селџуци.

Искандар ибн Кабус (Кејкавусов отац) био је један од принчева који је вероватно живео на двору султана Махмуда. Савремени историчари се не слажу око тога да ли је Искандар икада владао, а они који подржавају теорију о његовој владавини позивају се на Кабуснаму, у којој га Кејкавус назива „емиром”. Кејкавус и његов син Гиланшах су последњи познати чланови династије Зијарида у историји; али није јасно да ли су они још увек имали неки емират, колико год мали био, у планинама Елбурса.

Живот Кејкавус ибн Искандар један је од последњих принчева из династије Зијарида. Према ономе што је сачувано из његових сопствених списа, рођен је око 412. године по хиџри; јер је 475. године, када је писао Кабуснаму, имао 63 године. Кејкавус је плод брака Искандара ибн Кабуса Зијарида и ћерке Марзубана ибн Рустама из династије Бавандида. Кејкавусово име је слично имену његовог деде, Кабуса, и вероватно је Кабус арабизовани облик истог имена; стога су га неки извори називали и Кабус II.

Кејкавус је много година провео на путовањима и далеко од своје домовине, очигледно провевши живот као прогнани племић. Младост је провео на двору Газнавида, осам година је у Газнију био пратилац султана Мавдуда ибн Махмуда, а на двору султана Мавдуда се оженио једном од кћери султана Махмуда Газнавија. Гиланшах, Кејкавусов син, резултат је његовог брака са кћерком султана Махмуда, који у време писања Кабуснаме није био са оцем, већ је живео негде другде.

Како је сам Кејкавус написао, целог живота био је заузет проучавањем науке и уметности, и у младости, упркос хировима и забавама, није занемаривао стицање знања. У педесетој години покајао се због пијења вина и отишао на хаџ; ово ходочашће је вероватно било током калифата Ел Каима, абасидског калифа. У једном делу своје књиге споменуо је напад разбојника на караван у ком се налазио, у близини Мосула. По повратку је отишао у Ганџу и постао пратилац на двору емира Абул-Асвар Шавура из династије Шададида, где се бавио приповедањем забавних прича и анегдота. Након тога, неколико пута је ишао у рат и џихад у Индију Кејкавус је учествовао у војним походима на спољним границама исламског света, како на Индијском потконтиненту, тако и у Закавказју. У својој књизи представио се титулом „Мевла Амиралмуминин”.

Према Енциклопедији ислама, Кејкавус је ступио на престо зијаридског емирата 441. године по хиџри (1049–50. године), и овај емират, иако ограничен и подређен селџучким султанима, постојао је до краја Кејкавусовог живота, наследио га је Гиланшах, након чега су га уништили Асасини из Аламута. Захир ал-Дин Мар'аши је у књизи Историја Табаристана, Рујана и Мазандарана забележио да је Кејкавусова владавина трајала 21 годину.

Нема много података о Кејкавусу након 475. године по хиџри. Иако датум његове смрти није познат, Ибн Исфандијар је известио да је умро 462. године, што се не поклапа са датумом завршетка књиге који је наведен као 475. година; стога је Кејкавус вероватно завршио своју књигу 457. године и овај број је погрешно забележен или су извори погрешно известили о години његове смрти. Масуд Саад Салман, песник који је писао на персијском језику, споменуо је емира Кејкавуса као једног од дворана Ширзада ибн Масуда, намесника индијских Газнавида у Лахору. Ако прихватимо ову референцу на аутора Кабуснаме, Кејкавус је живео најмање до последње деценије 5. века по хиџри.

Владавина Мишљења историчара о овоме су веома различита. Према Енциклопедији ислама, Кејкавус је 441. године по хиџри (1049–50) ступио на престо зијаридског емирата и овај емират, иако ограничен и подређен селџучким султанима, постојао је до краја Кејкавусовог живота, наследио га је Гиланшах, а затим су га уништили Асасини из Аламута.

Саид Нафиси у уводу који је написао за Кабуснаму каже: „Владавина Искандара, Кејкавуса и Гиланшаха нема никаквог основа, и у целокупној историји Ирана не може се наћи ниједан податак који указује на њихову краљевску власт. Ако постоји мала сумња у вези са Искандаром, у вези са Кејкавусом и његовим сином Гиланшахом уопште нема сумње.” Нафиси затим наводи неколико аргумената да би доказао своју тврдњу; он сматра да се у књизи Кабуснама, из контекста Кејкавусових речи, не чини да је његов отац био владар било ког места. Такође поставља питање како је могуће да је Кејкавус, који је био владар Зијарида, провео осам година свог живота на двору индијских Газнавида, неко време на двору Шададида у Арану, а затим путовао на хаџ? Нафиси на крају узима у обзир савете и поуке које је Кејкавус упутио свом сину и каже да у овим саветима аутор не предвиђа краљевску или принчевску позицију за свог сина, већ му изричито каже да ако постане трговац, лекар или астроном, треба да ради то и то, и подучава га правилима различитих професија.

Митра Мехрабади је у књизи Историја династије Зијарида одбацила разлоге Саида Нафисија; она наглашава да је Кејкавус у Кабуснами споменуо свог оца Искандара као „покојног емира”. Такође сматра да је Кејкавусово осмододишње присуство на двору Газнавида било пре него што је дошао на позицију емира, и не сматра да је његово учешће у ратовима између „муслимана и неверника” и одлазак на хаџ у супротности са Кејкавусовим положајем емира. Она такође подучавање принчева разним вештинама и занатима сматра уобичајеном праксом тог времена, а разлог за то види у политичко-војној нестабилности тадашњих влада. Да би доказала своју последњу тврдњу, позива се на одломке из Кабуснаме; укључујући овај Кејкавусов цитат где каже: „...од догађаја у свету човек не може бити сигуран, нити се може знати шта ће људе задесити, свака вештина и врлина ће једног дана бити од користи, стога не треба бити немаран у учењу врлина и вештина.” Мехрабади затим пише о значењу речи „краљ” (шах) и „независни суверенитет” у овом историјском периоду; она цитира из путописа Масудија до обала Каспијског језера у 4. веку по хиџри, да је „Кабх (Кавказ) велика планина... на овој планини постоје седамдесет два народа, а сваки народ има свог краља и свој језик.” Стога Мехрабади каже да су краљеви могли бити владари династија или провинција. Понекад је краљ који је био на власти владао огромним територијама, а понекад је владао само ограниченом регијом, па макар то била и само једна планина. Независност локалних влада, било домаћих или страних, у овом периоду није имала много значења и све су оне на крају биле подређене абасидском калифату.

Писање мини|лево|Колофон рукописа Кабуснаме у Националној библиотеци и музеју Малек.Књига Кабуснама коју је Саид Нафиси уредио и објавио темељи се на верзији из библиотеке Малек.