Национални институт за етрурске и италијанске студије (итал. Istituto Nazionale di Studi Etruschi ed Italici) јесте културна установа са седиштем у Фиренци, у покрајини Тоскана, Италија. Основан је 1925. године са циљем да у Италији и широм света подстиче и унапређује проучавање етрурске цивилизације и других народа древне Италије.

Историја Институт је основан 1925. године под називом Стални комитет за Етрурију (итал. Comitato Permanente per l’Etruria), на иницијативу италијанског археолога Антонија Минта. Године 1932. преименован је у Међународни институт за етрурске студије (итал. Istituto Internazionale di Studi Etruschi), затим 1951. године у Институт за етрурске и италске студије (Istituto di Studi Etruschi ed Italici), а коначно 1989. године добио је данашњи назив, Национални институт за етрурске и италске студије (итал. Istituto Nazionale di Studi Etruschi ed Italici).

Према статуту из 1989. године, циљ Националног института за етрурске и италске студије јесте „подстицање, развијање и координација истраживања и проучавања цивилизације Етрураца, а подређено томе и других народа древне Италије”.

Издавачка делатност Један од задатака Института од 1927. године јесте објављивање годишњег часописа „Етрурске студије”, који издају издавачка кућа Лео С. Олшки у Фиренци и издавач Ђорђо Бречнајдер у Риму.

Институт такође објављује следеће едиције:

Monumenti Etruschi („Етрурски споменици”), томови 1–13; Biblioteca di „Studi Etruschi” („Библиотека „Етрурских студија”), томови 1–59; Capua preromana („Предримска Капуа”), томови I–X.

Одељења у иностранству десно|мини|249x249п|Седиште Института за етрурске и италске студије (Иституто Назионале ди Студи Етрусцхи ед Италици) унутар вртова Боболи, Фиренца, Тоскана. Институт има и пет додатних одељења:

Одељење „Падска Етрурија и северна Италија”, са седиштем у Болоњи; Аустријско одељење, основано у Бечу; Француско одељење; Немачко одељење; Одељење за Сједињене Америчке Државе, са седиштем у Њујорку.

Директори

Антонио Минто (1927–1953) Ђакомо Девото (1954–1959) Ђовани Пуљезе Каратељи (1964) Луиза Банти (1964–1971) Масимо Палотино (1972–1995) Гуљелмо Мецке (1995–1996) Ђовананђело Кампореале (1997–2016) Ђузепе Сасатели (2017–)

Референце

Категорија:Фиренца