Ово је списак најдуговечнијих биолошких организама: јединки или клонова неке врсте са најдужим природним максималним животним веком. За одређену врсту, таква ознака може укључивати:

Најстарију познату јединку (или јединке) која је тренутно жива, са потврђеном старошћу. Потврђене појединачне рекордере, као што је најдуговечнија особа, Жан Калман, или најдуговечнија домаћа мачка, Крим Паф.

Дефиниција „најдуговечнијих” која се користи у овом чланку узима у обзир само посматрану или процењену дужину природног животног века појединачног организма — односно време између његовог рођења или зачећа (или најраније појаве његовог идентитета као појединачног организма) и његове смрти — и не разматра друга могућа тумачења „најдуговечнијег”, као што је време од најраније појаве врсте у фосилним записима до данас (историјска „старост” врсте као целине) или време између прве специјације врсте и њеног изумирања (филогенетски „животни век” врсте). Овај списак обухвата дуговечне организме који су тренутно још увек живи, као и оне који су већ угинули.

Одређивање дужине природног животног века организма компликовано је многим проблемима у дефинисању и тумачењу, као и практичним потешкоћама у поузданом мерењу старости, посебно код изузетно старих организама и оних који се размножавају бесполно или клонирањем. У многим случајевима, доле наведене старости су процене засноване на уоченим данашњим стопама раста, које се могу значајно разликовати од стопа раста пре неколико хиљада година. Идентификација најдуговечнијих организама такође зависи од дефинисања онога што чини „појединачни” организам, што може бити проблематично, јер многи бесполни организми и клоналне колоније пркосе једној или обема традиционалним колоквијалним дефиницијама индивидуалности (поседовање различитог генотипа и независног, физички одвојеног тела). Поред тога, неки организми задржавају способност размножавања током веома дугих периода метаболичког мировања, током којих се према одређеним дефиницијама можда не сматрају „живим”, али ипак касније могу наставити нормалан метаболизам; нејасно је да ли периоде мировања треба рачунати као део животног века организма.

Биолошка бесмртност мини|Хидре можда не старе.

Ако се стопа смртности неке врсте не повећава након сазревања, и врста не стари, каже се да је биолошки бесмртна. Постоје бројне биљке и животиње код којих је примећено да се стопа смртности заправо смањује са годинама, током целог или дела животног циклуса. Примерци жарњака из рода Hydra посматрани су четири године без икаквог повећања стопе смртности. Ако стопа смртности остане константна, та стопа одређује просечан животни век. Животни век може бити дуг или кратак, иако врста технички не „стари” у биолошком смислу.

Примећено је да се јединке других врста враћају у стадијум ларве и поново израстају у одрасле јединке више пута. Врста хидрозое Turritopsis dohrnii (раније Turritopsis nutricula) способна је да прелази из зрелог стадијума одрасле јединке у незрели стадијум полипа и назад. То значи да нема познате природне границе њеног животног века. Међутим, ниједан појединачни примерак није посматран током дужег периода, а процена старости примерка није могућа ниједном познатом методом. Најмање још једна хидрозоа (Laodicea undulata), једна сцифомедуза (Aurelia sp. 1) и једна врста из класе Тентакулата (Mnemiopsis leiydi) такође се могу вратити из стадијума медузе у стадијум полипа.

Слично томе, ларве сланинаца пролазе кроз одређени степен „обрнутог развоја” када гладују, а касније поново расту до претходно достигнутог нивоа зрелости. Овај циклус се може поновити много пута. Међутим, поновљени циклуси резултирају физиолошким пропадањем, што сугерише да ове ларве буба ипак старе.

Оживљавање након мировања Ако дефиниција животног века не искључује време проведено у метаболички неактивним стањима, за многе организме би се могло рећи да имају животни век који траје милионима година. Постоје разне тврдње о враћању бактеријских спора у активан метаболизам након милиона година мировања. Споре сачуване у ћилибару оживљене су након 40 милиона година, а споре из наслага соли у формацији Саладо у Новом Мексику оживљене су након 250 милиона година, што ове бактерије чини убедљиво најдуговечнијим организмима икада забележеним. Слично, у мају 2022. пронађени су прокариотски и еукариотски микроорганизми у кристалима халита; они би могли бити стари преко 800 милиона година, али остаје неизвесно да ли су живи или би се могли оживети. У сродном открићу, један научник је успео да наведе бактерије заробљене у соли старе 34.000 година да се размножавају. Ови резултати су касније независно поновљени. мини|Ова јудејска урмина палма је изникла из семена старог 2.000 година. У јулу 2018, научници са четири руска института у сарадњи са Универзитетом Принстон известили су да су анализирали око 300 праисторијских црва нематода извучених из пермафроста изнад Арктичког круга у Републици Саха, и да су се, након што су одмрзнуте, две нематоде оживеле и почеле да се крећу и једу. За једну пронађену у плеистоценској јазбини веверице у изданку Дувани Јар на реци Колима сматрало се да је стара око 32.000 година, док је друга, извучена 2015. године у близини реке Алазеја, датирана на приближно 30.000–40.000 година старости. Веровало се да су ове нематоде најстарији живи неклонални вишећелијски организми на Земљи. У 2021. години биолози су известили о враћању у живот бделоидних ротифера који су били замрзнути 24.000 година у сибирском пермафросту. У 2023. години пријављено је да су нематоде претходно неописане врсте Panagrolaimus kolymaensis оживеле након 46.000 година у криптобиози.

Попут бактеријских спора, семена биљака су често способна за клијање након веома дугих периода метаболичке неактивности. Семе раније изумрле јудејске урмине палме је оживљено и успело је да проклија након скоро 2.000 година. Названо „Метузалем”, тренутно расте у Кибуцу Кетура у Израелу. Слично томе, цветница Silene stenophylla узгојена је из смрзнутог плода пронађеног у древној јазбини веверица. Проклијале биљке дале су одрживо семе. Старост плода процењена је на 31.800 ± 300 година. Године 1994, семе светог лотоса (Nelumbo nucifera), старости процењене на око 1.300 ± 270 година, успешно је проклијало. Године 2024, до тада невиђена врста Commiphora узгојена је из успешно проклијалог семена за које се процењује да је старо 1.000 година.

Током 1990-их, Раул Кано, микробиолог са Државног политехничког универзитета Калифорније у Сан Луис Обиспу, САД, известио је да је оживео квасац заробљен у ћилибару 25 милиона година, иако су изражене сумње у његову старост. Кано је основао пивару и направио „amber ale” пиво са 45 милиона година старом варијантом Saccharomyces cerevisiae.

Списак најдуговечнијих организама Микроорганизми мини|десно|200px|Микроорганизми откривени на дну океана Неки ендолити имају екстремно дуг живот. У августу 2013, истраживачи су известили о доказима о постојању ендолита на дну океана, старим можда милионима година, са временом генерације од 10.000 година. Ови организми метаболишу споро и нису у стању мировања. Процењује се да су неке Actinomycetota пронађене у Сибиру старе пола милиона година. У јулу 2020. године, морски биолози известили су да су аеробни микроорганизми (углавном), у „квази-суспендованој анимацији”, пронађени у седиментима сиромашним органским материјама испод морског дна у Јужнопацифичком вртлогу (SPG) („најмртвијој тачки у океану”). Претходна истраживања су коришћењем техника заснованих на кобалту датирала седименте на 4,3 до 101,5 милиона година старости, што би их учинило најдуговечнијим облицима живота икада пронађеним, међутим, у октобру 2024. научници су известили о аеробним микроорганизмима у стени старој две милијарде година избушеној на 15 метара испод земље унутар формације познате као Магматски комплекс Бушвелд у североисточној Јужној Африци, иако је старост самих микроорганизама непозната.

Клоналне колоније биљака и гљива мини|Пандо је клонална колонија америчке јасике стара неколико хиљада година. Као и код свих дуговечних врста биљака и гљива, ниједан појединачни део клоналне колоније није живим (у смислу активног метаболизма) дуже од веома малог дела живота целе колоније. Неке клоналне колоније могу бити у потпуности повезане преко свог кореновог система, док већина није међусобно повезана, али су ипак генетски идентични клонови који су населили неко подручје кроз вегетативно размножавање. Старост клоналних колонија се процењује, често на основу тренутних стопа раста.

Огромна колонија морске траве Posidonia oceanica у Средоземном мору у близини Ибице, Шпанија, процењује се на старост између 12.000 и 200.000 година. Максимална старост је теоријска, јер је регион који сада заузима био суво копно у неком тренутку пре 10.000 до 80.000 година. Једна од две последње преживеле клоналне колоније грма Lomatia tasmanica на Тасманији процењује се на најмање 43.600 година старости. Колонија храста Џурупа у округу Риверсајд, Калифорнија, Сједињене Америчке Државе, процењује се на најмање 13.000 година старости. Друге процене је стављају на 5.000 до 30.000 година старости. За клонове Eucalyptus recurva у Аустралији се тврди да су стари 13.000 година. Сматра се да је грм ниског жбуна боровнице у округу Пери у Пенсилванији, Сједињене Америчке Државе, стар око 13.000 година. Ако је то тачно, он би претходио људским насељима у том подручју. Краљ Клон је појединачни грм креозота (Larrea tridentata) у пустињи Мохаве у јужној Калифорнији, Сједињене Америчке Државе, чија се старост процењује на 11.700 година. За други грм креозота се каже да је стар 12.150 година, али то још увек није потврђено. Колонија Хјуоновог бора на планини Рид, Тасманија, процењује се на 10.000 година, а појединачни примерци живе преко 3.000 година. Стари Тјико, дрво европске смрче у округу Даларна, у Шведској, живи на врху корења које је радиоугљенично датирано на старост од 9.550 година. Ово дрво је део клоналне колоније која је успостављена крајем последњег леденог доба. Откривен од стране професора Лејфа Кулмана са Универзитета у Умеу, Стари Тјико је мали, само у висину. Пандо је клонална колонија стабала Populus tremuloides у јужно-централној Јути, Сједињене Америчке Државе, за коју се процењује да је стара неколико хиљада година, вероватно чак 14.000 година. За разлику од многих других клоналних „колонија”, надземна стабла Панда остају међусобно повезана једним масивним подземним кореновим системом. „Огромна гљива” (Humongous Fungus), појединачна клонална подземна врста гљиве Armillaria solidipes у Националној шуми Малхир у Орегону, сматра се да је стара између 2.000 и 8.500 година. Осим своје екстремне старости, такође се сматра највећим организмом на свету по површини, са . Огромна колонија морске траве Posidonia australis на обали Аустралије у заливу Шарк процењује се на преко 4.500 година старости и уједно је највећа позната биљка на свету.

Појединачни примерци биљака

Метузалем, Дуговечни бор (Pinus longaeva) у Белим планинама у Калифорнији, измерен је бројањем годова на старост од око 4.850 година. Стога је најстарије познато живо појединачно неклонално дрво на свету. Примерак Fitzroya cupressoides у Чилеу измерен је бројањем годова на око 3.650 година старости, што значи да ова врста има другу најстарију потврђену старост од свих неклоналних врста дрвећа. Абаркушки чемпрес, Медитерански чемпрес (Cupressus sempervirens) у Ирану, процењује се на старост између 4.000 и 5.000 година. мини|Лангернивска тиса је можда најстарије дрво у Европи. Лангернивска тиса, древна тиса (Taxus baccata) у црквеном дворишту села Лангернив у Северном Велсу, верује се да је стара између 4.000 и 5.000 година. Председник, који се налази у Националном парку Секвоја, Калифорнија, је најстарија позната жива џиновска секвоја (Sequoiadendron giganteum) са приближно 3.200 година.