Психолошко злостављање, често познато и као емоционално злостављање или ментално злостављање, облик је злостављања који се одликује тиме што особа свесно или намерно излаже другу особу понашању које може резултирати психолошком траумом, укључујући анксиозност, хроничну депресију, клиничку депресију или посттрауматски стресни поремећај, између осталих психолошких реакција. Preview.
Често се повезује са ситуацијама контролисања понашања у насилним везама и може укључивати насиље (булинг), излуђивање (гаслајтинг), злостављање на радном месту (мобинг), између осталих понашања због којих појединац може да се осећа небезбедно.
Општа дефиниција Клиничари и истраживачи су понудили различите дефиниције психолошког злостављања. Према тренутним истраживањима, термини „психолошко злостављање” и „емоционално злостављање” углавном се користе као синоними и као појмови који нису повезани са физичким злостављањем, па сходно томе ни са физичким насиљем, за разлику од појма „психолошко насиље”. Обично се „емоционално злостављање” односи на било које злостављање које је емоционалне, а не физичке природе, иако стручњаци и даље често имају потешкоћа да га препознају и операционално дефинишу, те „доживљавају несигурност у његовом правном доказивању”.
Емоционално злостављање може попримити неколико облика. Три општа обрасца насилног понашања укључују агресивно понашање, порицање и минимизирање; „Ускраћивање је још један облик порицања. Ускраћивање укључују одбијање да се саслуша, да се комуницира, као и емоционално повлачење као вид казне.” Иако не постоји јединствено утврђена дефиниција за емоционално злостављање, оно може имати шире значење од вербалног и психолошког злостављања. Окривљавање, посрамљивање и вређање су нека од вербално насилних понашања која могу емоционално утицати на жртву. Самопоштовање жртве и њено емоционално благостање мењају се и чак умањују вербалним злостављањем, што резултира емоционално злостављаном жртвом.
Жртва може доживети тешке психолошке последице. Ово укључује тактике испирања мозга, које такође могу потпасти под психолошко злостављање, али емоционално злостављање се састоји од манипулације емоцијама жртве. Жртва може осећати да злостављач утиче на њене емоције у толикој мери да жртва више не препознаје сопствена осећања у вези са питањима која злостављач покушава да контролише. Исход је систематско одузимање жртвине самосвести и независности. Pdf.
Министарство правде САД дефинише емоционално насилне особине као изазивање страха застрашивањем, претње наношењем физичког самоповређивања себи, партнеру, деци, партнеровој породици или пријатељима, убијање кућних љубимаца, уништавање имовине и присилно изоловање од породице, пријатеља, школе или посла. Суптилнија емоционално насилна понашања укључују увреде, понижавање, произвољно и непредвидиво понашање, као и излуђивање (нпр. порицање да су се претходни инциденти злостављања уопште догодили). Модерна технологија је довела до нових облика злостављања, путем текстуалних порука и насиља на интернету.
Године 1996. Health Canada је изнела став да је емоционално злостављање „засновано на моћи и контроли”, и дефинисала га као одбацивање, деградирање, терорисање, изоловање, искваривање/експлоатисање и „ускраћивање емоционалног одговора” као карактеристике емоционалног злостављања.
Неколико студија тврди да изоловани инцидент вербалне агресије, доминантног понашања или љубоморе не представља „психолошко злостављање”. Уместо тога, оно је дефинисано обрасцем таквих понашања, за разлику од физичког и сексуалног злостављања где је довољан само један инцидент да би се означио као злостављање. Томисон и Тучи пишу: „емоционално злостављање карактерише клима или образац понашања који се дешава током времена... Стога су 'континуираност' и 'понављање' кључне компоненте било које дефиниције емоционалног злостављања.” Ендру Вакс, аутор, адвокат и бивши истражитељ сексуалних злочина, дефинише емоционално злостављање као „систематско умањивање другог. Оно може бити намерно или подсвесно (или обоје), али је увек у питању континуирано понашање, а не појединачни догађај.”
Распрострањеност
Интимне везе Када се разговара о различитим врстама психолошког злостављања у контексту насиља у породици и интимним везама, важно је препознати 4 различита типа: денигрирајуће нарушавање партнерове слике о себи или самопоштовања, пасивно-агресивно ускраћивање емоционалне подршке, претеће понашање и ограничавање личног простора и слободе: Денигрирајуће нарушавање се односи на појединца који користи вербалну агресију, попут викања на свог партнера, која је профана и погрдна. Пасивно-агресивно ускраћивање емоционалне подршке односи се на појединца који намерно избегава и повлачи се од свог партнера у покушају да га занемари и емоционално напусти. Претеће понашање односи се на појединца који упућује вербалне претње свом партнеру које би могле имплицирати наношење физичке поврде, претње разводом, лагање и претње непромишљеним понашањем које би могло угрозити њихову безбедност. Ограничавање личног простора и слободе односи се на изолацију од друштвене подршке породице и пријатеља. Ово може укључивати одузимање партнерове аутономије и непостојање личних граница.
Пријављено је да је најмање 80% жена које су ушле у кривичноправни систем због насиља од стране партнера такође доживело психолошко злостављање од стране свог партнера. Ово насиље међу партнерима је познато и као породично насиље.
Насиље у породици, дефинисано као хронично лоше поступање у браку, породици, забављању и другим интимним везама, може укључивати емоционално насилно понашање. Иако психолошко злостављање не води увек до физичког злостављања, физичком злостављању у породичним односима скоро увек претходи и прати га психолошко злостављање. Марфи и О'Лири су известили да је психолошка агресија најпоузданији предиктор касније физичке агресије.
У прегледу из 2012. године који су спровели Капалди и сарадници, а који је процењивао факторе ризика за насиље међу интимним партнерима (НИП), примећено је да је психолошко злостављање повезано са НИП и уобичајено у њему. Висок ниво вербалне агресије и конфликти у вези снажно су предвиђали НИП; мушка љубомора је посебно била повезана са повредама жена услед НИП-а.
Покушаји да се дефинише и опише насиље и злостављање у хетеронормативним интимним везама могу постати спори, јер различите студије доносе различите закључке о томе да ли су мушкарци или жене примарни покретачи. На пример, студија Хамела из 2005. извештава да „мушкарци и жене физички и емоционално злостављају једни друге у једнакој мери.” Базиле је открио да је психолошка агресија била двосмерна у случајевима када су хетеросексуални и хомосексуални парови ишли на суд због породичних немира.
Студија из 2007. године на шпанским студентима старости од 18 до 27 година открила је да је психолошка агресија толико распрострањена у везама да се може сматрати нормализованим елементом забављања, као и да је знатно вероватније да ће жене показати психолошку агресију. Pdf. Слични налази су пријављени и у другим студијама. Страус и сарадници су открили су да су жене у хетеросексуалним везама склоније од мушкараца да користе психолошку агресију, укључујући претње ударцима или бацањем предмета. Pdf.
Студија младих одраслих коју су спровели Ђордано и сарадници открила је да су жене у интимним хетеросексуалним везама склоније него мушкарци да прете употребом ножа или пиштоља против свог партнера. Иако неке студије тврде да жене користе насиље у интимним везама једнако често или чешће него мушкарци, насиље жена је обично у самоодбрани, а не агресивно по природи.
Године 1996. Национални центар за насиље у породици при Здравству Канаде известио је да је 39% удатих жена или ванбрачних партнерки претрпело емоционално злостављање од стране својих партнера; а истраживање из 1995. године спроведено међу женама од 15 и више година показало је да је 36–43% пријавило емоционално злостављање током детињства или адолесценције, док је 39% доживело емоционално злостављање у браку или током забављања (овај извештај се није бавио дечацима или мушкарцима који пате од емоционалног злостављања у породици). Радио документарац Би-Би-Сија о насиљу у породици, укључујући емоционално злостављање, извештава да је 20% мушкараца и 30% жена било злостављано од стране супружника или другог интиманог партнера.
Емоционално злостављање деце Психолошко злостављање детета се обично дефинише као образац понашања родитеља или старатеља који може озбиљно да омета когнитивни, емоционални, психолошки или социјални развој детета. Према класификацији DSM-5, психолошко злостављање деце дефинише се као вербални или симболички акти родитеља или старатеља који могу резултирати значајном психолошком штетом. Примери су викање, поређење са другима, вређање, окривљавање, излуђивање, манипулисање и нормализација злостављања због чињенице да је жртва малолетна.
Неки родитељи могу емоционално и психолошки повредити своју децу због стреса, лоших родитељских вештина, социјалне изолације, недостатка доступних ресурса или нереалних очекивања од своје деце. Страус и Филд извештавају да је психолошка агресија свеприсутна карактеристика у америчким породицама: „вербални напади на децу, као и физички напади, толико су распрострањени да су готово универзални.” Студија Инглиша и сарадника из 2008. показала је да су очеви и мајке подједнако склони вербалној агресији према својој деци.
Емоционално злостављање старијих особа Чои и Мајер су спровели студију о злостављању старијих особа (наношење штете или патње старијој особи), а резултати су показали да су 10,5% учесника били жртве „емоционалног/психолошког злостављања”, које је најчешће вршио рођак жртве. Pdf. Од 1288 случајева у периоду 2002–2004. године, утврђено је да је злостављано 1201 појединац, 42 пара и 45 група. Од тога, 70% су биле жене. Психолошко злостављање (59%) и финансијско злостављање (42%) били су најчешће идентификовани типови злостављања. Једна студија је открила да је укупна стопа преваленције злостављаних старијих особа у Хонгконгу износила 21,4%. Од овог процента, 20,8% је пријавило вербално злостављање.
Радно место Стопе пријављеног емоционалног злостављања на радном месту варирају, при чему студије показују да 10%, 24% и 36% испитаника указује на упорно и значајно емоционално злостављање од стране колега. Pdf. Кршли и Јагатић су открили да мушкарци и жене чине „емоционално насилна понашања” на радном месту у приближно сличним стопама. Details. У анкети заснованој на вебу, Нејми је открио да су жене склоније узнемиравању на радном месту, као што је вређање, и да је просечна дужина злостављања износила 16,5 месеци. Pdf.
Паи и Ли су открили да се инциденција насиља на радном месту обично чешће јавља код млађих радника. „Млађе године могу бити одраз недостатка радног искуства, што резултира немогућношћу да се идентификују или спрече потенцијално насилне ситуације... Други налаз је показао да је ниже образовање фактор ризика за насиље.” Ова студија такође извештава да је 51,4% анкетираних радника већ доживело вербално злостављање, а 29,8% њих се сусрело са малтретирањем на радном месту и мобингом.
Карактеристике злостављача У свом прегледу података из Данидинске мултидисциплинарне студије здравља и развоја (лонг canгитудинална студија кохорте рођених), Мофит и сарадници извештавају да, иако мушкарци показују више агресије уопште, пол није поуздан предиктор интерперсоналне агресије, укључујући психолошку агресију.