Злостављање лезбијки, геј мушкараца, бисексуалних, трансродних или квир (ЛГБТ+) особа, нарочито ЛГБТ+ младих, обухвата намерне поступке усмерене према жртви, понављане негативне радње једне или више особа против друге особе, као и дисбаланс физичке или психолошке моћи.

ЛГБТ+ млади чешће пријављују злостављање у поређењу са својим вршњацима који нису ЛГБТ+. Овакво злостављање може имати облик узнемиравања, физичког насиља или вербалног злостављања. Млади који су део ЛГБТ+ заједнице суочавају се са вршњачким насиљем више него остали млади, посебно када је реч о школском окружењу. У једној студији, дечаци који су били мета злостављања уз исмевање да су геј претрпели су више насиља и имали више негативних последица у поређењу са дечацима који су били мета других врста увреда. Поједини истраживачи предлажу да се у сва истраживања о злостављању ЛГБТ+ особа укључе и млади који преиспитују своју сексуалност, јер они могу бити једнако подложни последицама као и ЛГБТ+ ученици.

Жртве ЛГБТ+ злостављања могу се осећати небезбедно, што резултује депресијом и анксиозношћу, укључујући повећане стопе самоубистава и покушаја самоубиства. ЛГБТ+ ученици могу покушати да се прикривају као хетеросексуалне и/или цисродне особе како би избегли злостављање, што доводи до додатног стреса и изолације од доступних видова подршке. У многим земљама постоје организације за подршку које раде на превенцији ЛГБТ+ злостављања и помажу жртвама. Неке јурисдикције усвојиле су законе против злостављања и узнемиравања ЛГБТ+ особа.

мини|Хомофобични графит који Хану и Алишу назива „лезбачама” у универзитетској библиотеци

Школе

Хомофобично и трансфобично насиље у школама може се категорисати као експлицитно и имплицитно. Експлицитно хомофобично и трансфобично насиље састоји се од отворених чинова због којих се субјекти осећају непријатно, повређено, понижено или застрашено. Образовно особље ретко интервенише када сведочи овим инцидентима. Ово доприноси нормализацији оваквих поступака, који постају прихваћени као рутинска дисциплинска мера или средство за решавање сукоба међу ученицима. Хомофобично и трансфобично насиље — као и свако родно засновано насиље у школи — изразито се ретко пријављује због страха субјеката од одмазде, у комбинацији са неадекватним или непостојећим системима за пријављивање, подршку и правну заштиту.GMR, UNESCO, and UNGEI, 'School-related gender-based violence is preventing the achievement of quality education for all: Policy Paper 17 at 59th session of the Commission on the Status of Women in New York City', 59. седница Комисије за статус жена у Њујорку. UNESCO, Plan International, 'A Girl's Right to Learn Without Fear: Working to end gender-based violence at school', Plan Limited, Surrey, 2013.S. Bloom, J. Levy, N. Karim, L. Stefanik, M. Kincaid, D. Bartel, and K. Grimes, 'Guidance for Gender Based Violence (GBV) Monitoring and Mitigation within Non-GBV Focused Sectoral Programming', CARE USA, 2014.Plan UK, 'Ending school-related gender-based violence: Briefing paper', London, 2013. Одсуство ефикасних политика, заштите или правних лекова доприноси зачараном кругу у којем инциденти постају све нормалнији. Пријављивање било каквих доказа о вршњачком насиљу често није опција за ЛГБТ+ ученике, због чега се оно не пријављује у довољној мери. Пријављивање случајева злостављања може погоршати ситуацију и изазвати страх код младих о томе шта би се могло десити ако пријаве. Ако школа нема јасне политике против злостављања или не нуди системе подршке којима се ученици могу обратити, злостављање и други облици узнемиравања ће наставити да се дешавају.

Позитивно школско окружење је кључно јер може помоћи у побољшању менталног здравља ЛГБТ+ ученика. Истраживања су показала да су се инциденти вршњачког насиља смањили када су школе увеле безбедносне смернице и политике против злостављања. У Пројекту Тревор приказано је да је број случајева злостављања у школама био мањи за 28% захваљујући уведеним ЛГБТ+ политикама, што је такође помогло да се број самоубистава смањи за око 10% када се упореди са школама које нису имале ове мере. Неки од фактора који су такође одиграли велику улогу у овим бројкама били су алијансе за геј-стрејт ученике (GSA), услуге за ментално здравље и обучено особље.

У PBS документарцу под називом Звиждук (The Whistle), препознаје се утицај који безбедно школско окружење има на ЛГБТ+ младе. У филму видимо како су ЛГБТ+ млади створили начин комуникације једни с другима и идентификовања других чланова ЛГБТ+ заједнице када су доживљавали узнемиравање и злостављање, што им је помогло да изграде безбедне просторе. Овај начин комуникације био је тајни облик споразумевања који им је помогао да изграде везу и заједницу унутар оне која их није укључивала. Поред тога, овај документарац је истакао улогу коју су одрасли имали у школском окружењу. Имајући подржавајуће одрасле особе са разумевањем, попут наставника и другог школског особља, ЛГБТ+ ученици су се могли осећати сигурније.

Имплицитно хомофобично и трансфобично насиље, које се понекад назива „симболичко насиље” или „институционално” насиље, суптилније је од експлицитног насиља. Оно се састоји од свеприсутних репрезентација или ставова који понекад делују безопасно или природно школској заједници, али који дозвољавају или подстичу хомофобију и трансфобију, укључујући перпетуирање штетних стереотипа. Политике и смернице могу појачати или усадити ове репрезентације или ставове, било у појединачној институцији или широм читавог образовног сектора. На овај начин, они могу постати део свакодневне праксе и правила која усмеравају школско понашање.ICGBV, 'Addressing School Related Gender Based Violence: Learning from Practice: Learning Brief No. 10', Irish Consortium on Gender Based Violence, Dublin, 2013.F. Leach, M. Dunne, and F. Salvi, 'School-Related Gender based Violence: A global review of current issues and approaches in policy, programming and implementation responses to School-Related Gender-Based Violence (SRGBV) for the Education Sector', UNESCO, 2014. Примери имплицитног хомофобичног и трансфобичног насиља укључују:

Тврдњу да су одређени предмети прикладнији за ученике на основу њихове сексуалне оријентације или родног идентитета/изражавања (на пример, наука за хетеросексуалне мушке ученике, а драма за геј мушке ученике). Сугерисање да је нормално да хетеросексуални ученици имају већи утицај или моћ (на пример, мишљења ЛГБТ+ ученика се третирају као маргинална и неважна). Јачање стереотипа везаних за сексуалну оријентацију или родни идентитет/изражавање у наставним материјалима или обуци наставника, као кроз слике и дискурс (на пример, који хетеросексуалност називају „нормалном”). Јачање стереотипа у образовним политикама, правилима и прописима (на пример, чак ни не признајући да су ЛГБТ+ ученици део школске заједнице и не наводећи их у релевантним политикама).

Организација Игал Канада, у складу са претходним истраживањима, открила је да наставници и школска администрација могу бити саучесници у ЛГБТ злостављању кроз своје ћутање и/или неактивност.

Графити пронађени на школским теренима и имовини, и њихова „релативна трајност”, представљају још један облик ЛГБТ злостављања.

Амерички социолог Мајкл Кимел и амерички психолог Грегори Херек пишу да је маскулинитет одрицање од женствености и да мушкарци јачају свој осећај маскулинитета омаловажавањем женског и, коначно, хомосексуалног.Kimmel, M. (2010). Masculinity as Homophobia, Fear, Shame and Silence in the Construction of Gender Identity. In M. S. Kimmel & A. L. Ferber (Eds.), Privilege, A Reader (pp.107-131). Boulder: Westview Press Надограђујући се на појам маскулинитета који се дефинише оним што није, неки истраживачи сугеришу да одрицање од женског заправо може бити мизогинија. Ова испреплетена питања истражена су 2007. године, када је америчка социолошкиња Си Џеј Паско у својој књизи Брате, ти си педер (Dude, You're a Fag) описала оно што она назива „дискурсом о педерима” у једној америчкој средњој школи.

Последице

Жртве ЛГБТ злостављања могу се осећати хронично депресивно, анксиозно и небезбедно у свету. Вршњачко насиље утиче на ученичко искуство у школи. Неке жртве се могу осећати парализовано и социјално се повући као механизам суочавања. Други могу почети да проживљавају ефекте научене беспомоћности.

Истраживања су показала да вршњачко насиље озбиљно утиче на ментално здравље ЛГБТ+ деце. Када дође до оваквог злостављања, оно може имати многобројне последице које воде ка анксиозности, депресији, па чак и суицидалним мислима. ЛГБТ+ ученици који доживе злостављање су у већем ризику од ових последица у поређењу са ученицима који су хетеросексуални или цисродни. Према Пројекту Тревор, око 39% ЛГБТ+ младих имало је суицидалне мисли, док је 46% младих који се идентификују као трансродни или небинарни имало исте мисли.

ЛГБТ и млади који преиспитују своју сексуалност, а који доживљавају злостављање, имају већу стопу злоупотребе супстанци и полно преносивих инфекција. ЛГБТ злостављање се такође може посматрати као манифестација онога што амерички академик Илан Мајер назива мањинским стресом, који може утицати на сексуалне и етно-расалне мањине које покушавају да постоје у оквиру изазовног ширег друштва.

Геј и лезбијска омладина може развити тешке облике депресије и анксиозности током одрастања. Око 70% ЛГБТ особа доживи велики депресивни поремећај (MDD) у неком тренутку свог живота. За ЛГБТ појединце, овај поремећај може бити узрокован било чим од следећег: самопоштовањем, притиском да се прилагоде, мањинским стресом, аутовањем (coming out), одбацивањем од стране породице, родитељством, формирањем веза и насиљем. Особа може бити малтретирана до те мере да њена депресија постане превелика и више не осећа никакву срећу. Сви ови фактори делују заједно и чине изузетно тешким избегавање овог поремећаја.

Стопа самоубистава је виша међу ЛГБТ особама:

У студији коју је спровела Јединица за школско образовање за британску хуманитарну организацију Стоунвол, онлајн анкета је показала да је 71 одсто девојчица учесница које су се идентификовале као ЛГБТ+, и 57 одсто дечака учесника који су се идентификовали као ЛГБТ+, озбиљно размишљало о самоубиству. Према студији Џеја и Јанга из 1979. године, 40 одсто геј мушкараца и 39 одсто геј жена у САД-у је покушало или озбиљно размишљало о самоубиству. Америчка фондација за превенцију самоубистава открила је да геј, лезбијке и бисексуални млади покушавају самоубиство по стопи три до шест пута већој од хетеросексуалних младих сличних година. Године 1985., Ф. Парис је проценио да самоубиства геј младих могу чинити до 30 одсто свих самоубистава младих у САД-у. Ово доприноси томе да је самоубиство трећи водећи узрок смрти међу младима узраста 10–24 године, како је известио Центар за контролу и превенцију болести (CDC).

ЛГБТ ученици или они који преиспитују своју сексуалност могу покушати да се прикривају као хетеросексуалци како би избегли ЛГБТ злостављање. Прикривање изолује ученика од других ЛГБТ+ ученика или оних који преиспитују сексуалност, потенцијалних савезника и подршке. Одрасли који покушавају да се прикривају такође могу осетити емоционалне и психолошке последице овог труда да сакрију свој прави идентитет. Поред тога, истраживања су показала да су ЛГБТ+ адолесценти у већем ризику од самоубиства када се налазе у школским окружењима која су негативна или непријатељска. С друге стране, када је школско окружење инклузивно и пружа подршку ученицима, показано је да ученици имају позитивније ментално здравље, што помаже у смањењу броја самоубистава унутар ове старосне групе.

За ЛГБТ+ младе у школи, злостављање има огроман утицај и на њихов академски успех. Ако је ученик жртва вршњачког насиља, то може довести до тога да се удаљи од својих вршњака и активности, да се емоционално мучи, као и да се дуже време бори са менталним здрављем. Када ученици почну да се социјално повлаче у школи, за њих је то сигурна стратегија како би се заштитили и спречили да се догоди било шта попут злостављања.

Статистика

Канада