Јоел Бранд (; Насод, 25. април 1906 — 13. јул 1964) био је члан Будимпештанског одбора за помоћ и спасавање (Va'adat ha-Ezra ve-ha-Hatzala be-Budapest), познатог и као Va'ada, илегалне ционистичке организације у Будимпешти која је током Холокауста организовала пребацивање Јевреја из немачком окупиране Европе у релативно сигурну Мађарску. Након немачке окупације Мађарске у марту 1944. године, Бранд је постао познат по настојањима да спасе мађарске Јевреје од депортације у концентрациони логор Аушвиц у окупираној Пољској и погубљења у његовим гасним коморама..
У априлу 1944. године Бранду је приступио СС-оберштурмбанфирер Адолф Ајхман, руководилац Одељења IV B4 (јеврејска питања) Главне управе безбедности Рајха, који је у Будимпешту дошао са задатком да организује депортацију мађарских Јевреја. Ајхман је предложио да Бранд посредује у склапању споразума између СС-а и Сједињених Америчких Држава или Уједињеног Краљевства, према којем би нацисти разменили милион Јевреја за 10.000 камиона намењених Источном фронту, као и велике количине чаја и друге робе. Био је то најамбициознији предлог у низу иницијатива које су вођене између СС-а и јеврејских представника. Ајхман је овај план назвао Blut gegen Waren („крв за робу”).
Предлог никада није остварен. Лондонски Тајмс описао га је као „једну од најодвратнијих прича овог рата”. Историчари сматрају да је СС, укључујући и његовог команданта Хајнриха Химлера, преговоре користио као параван за покушај успостављања засебних мировних преговора са западним савезницима, без учешћа Совјетског Савеза, а можда чак и без знања Адолфа Хитлера. Без обзира на стварну сврху, предлог је осујећен када су британске власти ухапсиле Бранда у Алепу, који је тада био под британском управом. Он је тамо отпутовао како би представницима Јеврејске агенције пренео Ајхманову понуду, али су британске власти намерно пустиле детаље плана у јавност, чиме су преговори окончани.; .
Неуспех овог предлога, као и шире питање због чега Савезници нису успели да спасу око 437.000 мађарских Јевреја депортованих у Аушвиц између маја и јула 1944. године, деценијама је био предмет оштрих историјских расправа. Амерички часопис Лајф је 1961. године Бранда описао као „човека који живи у сенци, сломљеног срца”. Непосредно пред смрт, 1964. године, Бранд је у једном интервјуу изјавио: „Стицај животних околности ставио је судбину милион људи на моја плећа. Једем, спавам и мислим само о њима.”
Рани живот Јоел Бранд рођен је као једно од седморо деце у јеврејској породици у Насоду, у Трансилванији, тадашњој Аустроугарској (данас Несеуд у Румунији). Његов отац био је оснивач Будимпештанске телефонске компаније, док је његов деда по оцу, који је такође носио име Јоел Бранд, био власник поште у Мункачу (данас Мукачево у Украјини)..
Када је имао четири године, његова породица преселила се у Ерфурт у Немачкој. Са деветнаест година отишао је код ујака у Њујорк, а потом је самостално путовао широм Сједињених Америчких Држава, издржавајући се радећи као перач судова, на изградњи путева и у рудницима. Приступио је Комунистичкој партији, радио за Комунистичку интернационалу (Коминтерну) као морнар и пловио до Хаваја, Филипина, Јужне Америке, Кине и Јапана.
Око 1930. године Бранд се вратио у Ерфурт, где је радио у другој телефонској компанији коју је основао његов отац и постао функционер Тириншке организације Комунистичке партије Немачке. У Немачкој је живео и након што је Адолф Хитлер 30. јануара 1933. године именован за канцелара. Као комуниста, ухапшен је 27. фебруара исте године, непосредно пре пожара у згради Рајхстага. Након што је 1934. године пуштен на слободу, преселио се у Будимпешту, где је поново радио у очевој компанији.; ; .
Прикључио се организацији Поале Цион, марксистичко-ционистичком покрету, постао потпредседник Палестинске канцеларије у Будимпешти, која је организовала емиграцију Јевреја у Палестину, и био члан управног одбора Јеврејског националног фонда..
Одбор за помоћ и спасавање thumb|alt=photograph|Оскар Шиндлер и Ханси Бранд, средина 1960-их Бранд се 1935. године оженио Хајналком „Ханси” Хартман. Заједно су у улици Рожа у Будимпешти отворили фабрику трикотаже и рукавица, која је након неколико година запошљавала више од сто радника. Упознали су се као чланови хахшаре (хебрејски: הכשרה), припремне групе Јевреја који су се спремали за одлазак у Палестину и рад у кибуцу. Међутим, Бранд је променио своје планове након што су његова мајка и три сестре побегле из Немачке у Будимпешту, па је морао да брине о њима.; .
Бранд се у акције пребацивања Јевреја у Мађарску укључио у јулу 1941. године, када су се сестра његове супруге Ханси и њен супруг Лајош Штерн нашли међу Јеврејима депортованим уочи масакра у Камјанец-Подиљском.; . Због прогона у Аустрији, Чехословачкој и Пољској, између 15.000 и 35.000 Јевреја избегло је у Мађарску, где су били регистровани при Националној централној служби за надзор странаца. Мађарска влада је 18.000 припадника ове групе протерала у немачки окупирану Украјину, где су 27. и 28. августа 1941. године припадници СС-а и њихови украјински сарадници убили између 14.000 и 16.000 људи. Само око 2.000 њих је преживело. Бранд је платио једном официру мађарске контраобавештајне службе да безбедно врати рођаке своје супруге у Мађарску. Према сведочењима, мађарски министар унутрашњих послова био је запрепашћен када је сазнао за масакр, након чега су депортације обустављене.
Преко организације Поале Цион, Брандови су се придружили другим ционистима који су учествовали у акцијама спасавања, међу којима су били Реже Кастнер, адвокат и новинар из Коложвара (данас Клуж-Напока у Румунији), и инжењер Ото Комоли.; also see ; for January 1943, and . У јануару 1943. године ова група је основала Одбор за помоћ и спасавање (Va'adat Ha-Ezrah ve'Hatzalah), познат и као Va'ada, на чијем је челу био Комоли.
Остали чланови били су Андраш Биш (Брандов рођак), Самуел Спрингман, пољски јувелир чија се породица налазила у Лођском гету, Шандор Офенбах, др Миклош Швајцигер, Моше Краус, Еуген Франкел и Ерне Силађи из организације Хашомер Хацаир. Одбор је прикупљао новчана средства, израђивао лажна документа, одржавао везе са обавештајним службама и организовао тајна склоништа.. Бранд је током суђења Адолфу Ајхману изјавио да су он и Одбор између 1941. године и немачке инвазије на Мађарску у марту 1944. године помогли између 22.000 и 25.000 Јевреја да стигну у Мађарску.
Оскар Шиндлер постао је један од сарадника Одбора, за који је кријумчарио писма и новац у Краковски гето.; Crowe 2007, Током Шиндлерове посете Будимпешти у новембру 1943. године, чланови Одбора сазнали су да је он подмићивао нацистичке официре како би му дозволили да јеврејске избеглице доводи у своју фабрику у Пољској, коју је користио као сигурно уточиште. То је додатно подстакло Одбор да, након немачке окупације Мађарске, покуша да преговара са СС-ом..
Март–мај 1944. године
Инвазија Мађарске thumb|upright=1.3|Поглед на капију Аушвица II из логора. Шине су завршене 1944. године како би мађарске Јевреје директно одвеле у гасне коморе у крематоријумима II и III. Када су Немци у недељу, 19. марта 1944. године, окупирали Мађарску, са њима је стигао и Sonderkommando под командом СС-оберштурмбанфирера Адолфа Ајхмана, руководиоца Одељења IV B4 (јеврејска питања) Главне управе безбедности Рајха. Ајхманов долазак у Будимпешту означио је намеру немачких власти да „реше” јеврејско питање у Мађарској.. Након што је Мађарска 1941. године припојила делове Румуније, Југославије и Чехословачке, у земљи је живело око 725.000 Јевреја, као и више од 60.000 Јевреја преобраћених у хришћанство и других лица која су нацисти сматрали Јеврејима, према подацима Јехуде Бауера. Већина су били либерални Јевреји, потпуно асимиловани у мађарско друштво; готово 30% припадало је ортодоксним заједницама, док је мали број био повезан са ционистичким покретом..
Према историчару Рендолфу Брахаму, Јевреји су у Мађарској били посматрани са подозрењем као присталице демократије, либерализма, социјализма и комунизма. Ограничења против Јевреја постојала су и пре немачке окупације, укључујући забрану бракова са хришћанима. Према подацима Меморијалног музеја Холокауста Сједињених Америчких Држава, мађарски парламент је између маја 1938. и марта 1944. године усвојио 22 антисемитска закона. Јеврејско руководство у Мађарској било је упознато са масовним убиствима Јевреја у окупираној Европи, али, према Брахаму, остатак јеврејске заједнице није био у потпуности обавештен. Он сматра да су пропуст руководства да упозна заједницу са опасношћу и да припреми одбрану уочи окупације Мађарске представљали „једну од великих трагедија тог доба”.
Након инвазије, мађарска влада започела је издвајање Јевреја из остатка друштва. Од 5. априла 1944. године, сви Јевреји старији од шест година морали су да носе жуту значку димензија 10 × 10 центиметара. Јеврејима је било забрањено коришћење телефона, поседовање аутомобила и радија, путовање и промена места становања, а морали су да пријаве вредност своје имовине. Јеврејски државни службеници, новинари и адвокати били су отпуштени, док нејеврејима није било дозвољено да раде у јеврејским домаћинствима. Књиге јеврејских аутора и хришћанских аутора јеврејског порекла уклањане су из библиотека, а јеврејским писцима било је забрањено да објављују своја дела.
Састанак са Вислиценијем thumb|alt=photograph|Реже Кастнер На дан немачке инвазије, Кастнер и Силађи склонили су се у стан Андраша Биша, хемијског инжењера, у улици Семшеј у Будимпешти. Касније су им се придружили Комоли са супругом, као и Брандови са своје двоје деце.. У настојању да успостави контакт са Немцима, Одбор за помоћ и спасавање понудио је посреднику 20.000 долара како би организовао састанак са СС-хауптштурмфирером Дитером Вислиценијем, једним од Ајхманових сарадника..
Историчар Дејвид Кроу наводи да је СС до 1944. године постао значајна економска сила захваљујући пљачки јеврејских предузећа и власништву над фабрикама које су користиле принудни рад затвореника из концентрационих логора.. Јеврејски активисти за спасавање већ су покушавали да искористе корупцију унутар СС-а. У Братислави, у Словачкој, Гизи Флајшман и ортодоксни рабин Михаел Дов Вајсмандл, вође Радне групе (Working Group), организације у оквиру Словачког јеврејског савета која је имала сличну улогу као Одбор за помоћ и спасавање, исплатили су Дитеру Вислиценију око 50.000 долара 1942. године како би обуставио депортацију словачких Јевреја у Пољску.; . Према Бауеру, након те исплате у Пољску су упућена само још два транспорта, због чега је Радна група веровала да је мито било успешно..
Међутим, депортације су заправо биле обустављене из других разлога: подмићени су и словачки званичници, многи Јевреји били су заштићени државним документима којима су доказивали да су, на пример, неопходни радници, а у јуну 1942. године интервенисао је и Ватикан.; also see and . Охрабрени привидним успехом, Флајшман и Вајсмандл су у новембру 1942. године осмислили далеко амбициознији предлог познат као Европски план или Grossplan. Циљ је био да се новцем Јевреја из иностранства, пре свега из Сједињених Америчких Држава, подмити СС како би обуставио депортацију свих Јевреја у Пољску.; . Од овог плана није било ништа, наводно због интервенције Хајнриха Химлера, који га је зауставио у августу 1943. године..